Parlamentarni izbori u nedelju su prvi u istoriji Crne Gore na kojima će građani glasati “za nekoga” a ne “protiv nekoga”. Linija podela se pomerila sa identitetskog šava koji su više decenija forsirale nekadašnje dominantne političke snage na sudaru između prošlosti koja ne bi da prođe, oličene u DPS-u sa satelitima i koaliciji NSD i DNP, i budućnosti koja nikako da se rodi, otelotvorene u Pokretu Evropa sad i koaliciji Demokrata i Građanskog pokreta Ura.
U nedelju se dakle vodi bitka između onih koji se ne odriču svoje prošlosti - u slučaju DPS-a to znači nasleđa Mila Đukanovića, a kod NSD-a i DNP-a prizemnog srpskog nacionalizma, dok se i jedni i drugi kriju iza suverenizma (kod prvih to znači da im se u donošenje odluka ne meša Beograd, a kod drugih da im ne kroje kapu Brisel, Vašington ili Berlin) - i onih koji obećavaju da će biti drugačiji, počev od toga da je odbrana budućnosti važnija od definisanja prošlosti.
Veliko razočarenje predstavljaju Danijel Živković i Milan Knežević. Dobili su priliku da pokažu da mogu drugačije, da kalibriraju svoje političke formacije, naprave zaokret u odnosu na potrošene priče i islužene političke konje, drugim rečima da skrenu sa utabane staze jer su one prve dovele do gubitka vlasti a druge dominantne uloge u delu biračkog tela za koji su mislili da su monopolisti. Tako je DPS došao u poziciju da se bori sa SDP-om i Bošnjačkom strankom za procente koji prave razliku, dok su NSD i DNP dobili konkurenciju jer su se na političkoj pozornici pojavili takmaci još desnije od njih.
Istini za volju, više se očekivalo od Živkovića, ali je on ostao previše na liniji stare garde podgrevajući narativ da je nova samo kozmetička promena: stari DPS u novom ruhu, sa mlađim i lepšim licima. Knežević, očigledno, ne može da odoli plemenskom zovu kad god treba da pokaže da je lider a ne sledbenik.
Živković i Knežević su pogrešili temu ovih izbora i zato bi i oni i njihove partije mogle da plate visoko cenu, ako ne u nedelju onda na srednji rok: umesto da dokazuju vernost idejama prethodnika i pravdanja njihovih poteza kroz politiku kontinuiteta, oni su trebali da razdrmaju ne samo okoštale stranačke strukture, već i postulate i ideologije vlastitih stranaka i koalicija. DPS-u i koaliciji NSD-DNP nije trebalo prepakivanje, odnosno staro u ofarbanom izdanju, već novo, potpuno drugačije, suštinski i formalno.
Konkretno, DPS je bio deklarativno za Evropu a suštinski protiv nje podrivajući i obesmišljavajući sve evropske vrednosti, od ljudskog dostojanstva, preko pravne države, do sloboda i demokratije. NSD i DNP su se decenijama prodavali za srpske patriote gurajući Srbe u izolaciju i konfrontaciju sa komšijama hraneći iluzije o Rusima i Kinezima koji dolaze da “izvidaju” sprske rane. Pokušaji DPS-a da se i dalje predstavlja kao zaštitnik crnogorske državnosti i evropskog puta je jednako deplasiran kao i najave lidera NSD-a i DNP-a da će sa kineskim investitorima napraviti od Crne Gore veliko gradilište.
Igrati na kartu Kineza u momentu kada je već počelo razdvajanje Zapada od Kine, a još više posle veoma negativnog iskustva sa kineskim investicijama u Crnoj Gori - ali i u svim drugim zemljama gde je Peking stavio svoju šapu, od Šri Lanke do afričkih zemalja - znači samo da je neko naivan ili da ima poseban interes da reklamira jedan od najrigidnijih diktatorskih režima na planeti.
Dakle, u nedelju će građani Crne Gore imati priliku da izaberu da li će ostati taoci DPS-a, NSD-a i DNP-a, odnosno nečega što vrlo dobro znaju kako izgleda, ili će izabrati PES, Demokrate i Uru koje smo upoznali, ali nedovoljno da bismo ih znali kao njihove protivnike. Čerčilovskim rečnikom iskazano, na biračima je da pokažu da li u novom i neizvesnom vide priliku ili opasnost pa više vole da se opredele za “đavola kojeg znaju”. Spajić, Bečić i Abazović još uvek mogu da nas iznenade, prijatno ili neprijatno. Poslednji potez Abazovića da sazove vanrednu sednicu Vijeća za nacionalnu bezbjednost je primer par excellence.
Tok izborne kampanje je pokazao da je Pokret Evropa sad (PES) najjača politička opcija u Crnoj Gori. Ne zato što to kažu sva istraživanja javnog mnjenja i što nema zemlje u Evropi u kojoj stranka tek izabranog predsednika nije pobedila ne neposrednim parlamentarnim izborima - čak je i Makronova Republika u pokretu, uprkos svemu, osvojila relativnu većinu na poslednjim izborima u Petoj republici - već zato što je PES nametnuo izborne teme i diktira ritam kampanje. Zato su glavne priče visina plata, penzija, reforma pravosuđa, investicije. Teren gde je Spajić u startu tri koraka ispred svih.
Supremacija PES-a se videla u veštom izbegavanju od upadanja u zamku DPS-a, NSD-a i DNP-a da se vrate u žižu izborne kampanje četnici, partizani, Srbi, Crnogorci, Kosovo, Srebrenica, ratni zločini i ratni zločinci. Lider PES-a ih je u potpunosti izignorisao dok je premijer Abazović pokazao zavidan talenat da ogoli i ismeje sa par efektnih zapažanja već puno puta viđene političke trikove sa grafitima, zastavama, teatralnim izjavama i nesuvislim i folklorističkim odlukama. Čak su i mediji u nekadašnjim jugoslovenskim republikama skloni da tumače događaje u Crnoj Gori kroz animozitet prema Srbima i Srbiji i prizmu vlastitih nacionalnih interesa, prikočili, budući da su postali svesni pokazanog nepoznavanja Crne Gore i njene specifičnosti.
PES je zahvaljujući programu po kojem je pokret dobio ime stekao ono što je svim ostalim partijama nedostajalo: kredibilnost. Dok drugi obećavaju da će uraditi ono što nisu svih prethodnih godina, PES uverava građane da će ponoviti ono što su njegovi lideri već realizovali a građani osetili direktne benefite.
Crnogorsko društvo se menja mnogo brže nego što se mislilo. Građani su pokazali da su fleksibilniji i pragmatičniji od većine političkih partija, pogotovo onih sa dugim stažom. Pre godinu dana u Briselu se razmišljalo o scenarijima u kojima bi delovi bivšeg Demokatskog fronta, po mogućstvu reformisani, mogli da budu inkorporirani u parlamentarnu većinu. Pre šest meseci su se pravile računice kako bi PES, Demokrate, Ura, eventualno sa reformisanim SDP-om i manjinskim strankama mogli da formiraju većinu i novu vladu. Danas je na horizontu šansa da PES, Demokrate i Ura, zahvaljujući Dontu, stignu do većine čak i bez manjinskih stranaka. Naravno, pod uslovom da Abazovićev poslednji klizeći start na račun Spajića ne proizvede toliko velike kolateralne štete da otvori prostor i za (ne)zamislive scenarije.
Kockice se sklapaju, pred Crnom Gorom se otvara velika šansa da ubrza evropske integracije i postavi solidne temelje za budućnost: ako je ulazak u NATO bio suštinski važan za državu Crnu Goru, članstvo u EU je fundamentalno bitno za građane Crne Gore. U sledećih šest meseci Podgorica ima priliku da napravi veliki zaokret: brza, efikasna i netraumatična promena vlasti, implementacija reformi s ciljem jačanja pravne države i demokratskih institucija, stavlja Crnu Goru na brzu prugu za članstvo u EU. Zato su izbori u nedelju mnogo više istorijski nego što su bili svi prethodni, to jest prvi izbori koji su zaista istorijski a ne nose takav pridev. I to je znak da je počela detoksikacija Crne Gore i rađanje nove normalnosti.
Bonus video:
