Sve su partije srećne na isti način, a nesrećne svaka na svoj, ali zadržimo se radije na sreći. Sreća je ako vođi partije može da pomogne neko od svojte, dobro dođe podrška predaka (cazinski rodoslov Vuka Jeremića pomaže mu da ne izgleda kao puki karijerist), ali je dobrodošla podrška i bližnjih, živih i zdravih; u besmrtnom penzionerskom kolopletu krkobabićevaca roditelji i deca pomažu jedni drugima dok su oba, ili čak tri pokolenja u punoj snazi i fotogeničnosti; SPS je - mudar i strpljiv kao što je mudra i strpljiva crkva - sačekao da unuk rodonačelnika žanra, tj. partije zvane SPS, stasa u diplomca Pravnog fakulteta, pa ga je negdašnji dedin potrčko beatifikovao u člana Sinoda SPS-a, i predstavio ga javnosti kao gotov, završen i savršen proizvod novog veka, i kao naučni dokaz da je delo deda Slobekovo besmrtno.
Pomoć partijskim vođama može znači stizati sa onog sveta, može poticati iz zajedničkog, savremenog i zdravog porodičnog života, a može stizati i iz budućnosti, jer je sve do pre nekoliko dana Marko Mlađi bio budućnost. Jednom kolenu gubi se trag u tajgama i prostranstvima Rusije - eto Marko Staršij - ali se Slobodanovoj veletvorevini priključilo unuče, u Socijalističkoj partiji došlo je do podmlađivanja uporedivog možda samo sa korišćenjem matičnih ćelija. Ili je možda prikladnija usporedba sa pikarskim romanom, gde dete plemenitog porekla nekom zabunom ili usled nečije zle namere provede detinjstvo i mladost daleko od prestola koji mu po krvi pripada, pa ga sudbina načinom manje-više čudesnim vrati na tron tako da se pozna krivda-pravda, rodoslov je, zar ne, jedna od najvećih vrednota feudalizma, a ja sam davnym davno utvrdio, ili barem ustvrdio, da za feudalizam nema bolje zemlje od Srbije, i da za Srbiju nema ničeg prirodnijeg i podesnijeg od feudalizma. Krkobabaći su zaigrali na neodustajni kontinuitet, SPS je pak preskočio Marka Starijeg, koji možda ne bi bio dika partije, i sada nas je prijatno iznenadio potomkom, koji štuje dedino delo, a nastavljači dedinog dela štuju unuče, i ono postaje ravno prekaljenim i vernim socijalističkim starovelmožama.
I Šešelj i Toma su svoje pripadništvo plemstvu preneli na potomke, za feudalizam je prirodno da deca ostanu u staležu očeva, ako ne baš i sa istovetnim titulama, jer su prvopomenuta dvojica vojvode, a sinovi im nisu mladovojvode. I ne mogu tih zvanja ni da se domognu, jer nisu nasledili bestidnu drskost očeva, Nikola se izgledom i stilom namerno ili nenamerno udaljio od svog roditelja, Radomir se zadovoljio kragujevačkom nahijom i bespravnom gradnjom po savskom nasipu.
Da.
Osim naslednog plemstva, moguće je (barem kod nas) i plemstvo po srodnosti, po slobodnom izboru: ako sam nisi učinio nešto po čemu bi te pleme tvoje pamtilo i slavilo, ako nisi Ratko Mladić, ako mu nisi ni sinovac, možeš da preko table sa Đinđićevim imenom lepiš table sa imenom ratnog zločinca; ako nisi ni Šljivančanin, ti možeš da se slikaš sa Šljivančaninom, kao što se slikao jedan danas moćan civil. Ako dakle nisi učestvovao i nisi smrtno stradao u Krstaškom ratu, potreban ti je neki rođak iz tog pohoda: našim partijama su od neprocenjive koristi i zločinci iz Drugog svetskog rata, pametno je isticati duhovnu srodnost sa četnicima, sa crkvenim misliocima, velikomučenicima i srednjomučenicima, ali i sa drugim mudrim i velikim ljudima, tako je osrednji istoričar, osrednji nacionalista, pobednik u kvizu koji je i bog zaboravio, dopao SPS-a, veli da bi njegov pok. stric Dobrica Ćosić voleo da istoričar bude u SPS-u, a to je voleo i Ivica Dačić, ostalo je istorija, sinovac je ubačen u vrhušku SPS-a, čime je zapravo samo nagovestio da će se na sims zdanja u kojem stoluje Glavni odbor spustiti golub koji je potomak vrhovnog božanstva: SPS nije udruga skorojevića, nego potiče iz najlepšeg razdoblja naše novije istorije, slavna loza proudly prikazuje novi izdanak.
&
Takozvani Jeremić je solo-akciju pretendenta na partijski presto presekao oštrim klizećim startom ne plašeći se da bi mogao dobiti žuti karton, ta od koga bi ga dobio, Aleksić, koji mi je stotinu puta prihvatljiviji od Jeremije, isteran je iz izvršnog odbora, na stranu starog, neuzdrmanog kralja stala je starokoštunićanka Sandra (uprkos nekim razboritim besedama, koje blistaju u ptolomejskom prvobitnom haosu našeg parlamenta, ipak doktorku svrstavam u tradicijom određeni tip ličnosti); ne znam hoće li menjševiku Aleksiću možda prići dramski pisac Kovačević Siniša: između pobednika i poraženog razlika je tolika da sam očekivao masovni egzodus članova i odbora ka Aleksića gumnu, jer Aleksić vidi još nešto osim Kosova, ali sam se po svom najboljem običaju opet izgleda prevario.
Samo još ovo da napišem: kad je Jeremić šenlučio u Svetskoj organizaciji, kad je predsednik sveta srbovao i naručio „Marš na Drinu“, koji su morali slušati ne samo članovi najviših tela UN nego i puki službenici, tetkice, maintenance i obezbeđenje, pao mi je na pamet slavonski bećarac: „Samo pjevaj, lumpuj, veseli se/Samo pjevaj, lumpuj veseli se/Nejdi kući niko ne želi te…“ Međutim se bekrija vratio kući, uveren da ga mora zavoleti i staro i mlado, te da će Srbadija listom glasati za nj.
Ne znam za druge stare, ali moje neznatnosti što se tiče: no pasaran!
Bonus video:
