NEKO DRUGI

Krijumčari ili spasioci?

Nekada su ljudi koji pomažu drugima u bjekstvu preko granice, bili slavljeni kao heroji slobode i otpora. Danas se čak i spasavanje migranata iz prevrnutog čamca tretira kao krivično djelo

1973 pregleda 0 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Kada su Istočna i Zapadna Nemačka potpisale sporazum o tranzitu 1971, ljudi koji su pokušavali da pobegnu preko Berlinskog zida počeli su ređe da koriste podzemne tunele. Umesto toga, prolazili su kontrolne punktove sakriveni u kamionima sa hranom ili iznajmljenim kombijima. Nekima su pomagali prijatelji ili porodica, ali uglavnom su se obraćali profesionalcima, koji su za svoje veštine krijumčarenja ljudi preko granice naplaćivali i do 45.000 maraka.

Vlasti Istočne Nemačke pretraživale su vozila u potrazi za slepim putnicima i izricale stroge zatvorske kazne za pomagače u bekstvu, Fluchthelfer, koji su tretirani kao kriminalci. Na zapadu su, međutim, ovi pomagači bili popularni heroji. Savezni sud je 1977. presudio da imaju pravo da naplaćuju svoje usluge. Štaviše, 2012. je petnaest krijumčara odlikovano Ordenom zasluga, najvišim nemačkim građanskim priznanjem, za doprinos slobodi tokom Hladnog rata. Junakinja jevrejskog pokreta otpora Liza Fitko, koja je sprovela na stotine izbeglica preko visokih prevoja Pirineja početkom 1940-ih, odlikovana je 1986.

U junu ove godine, grupa za prava migranata Borderline Europe održala je ceremoniju dodele nagrada kako bi proslavila nasleđe Lize Fitko i njenih današnjih naslednika. U maloj opštinskoj sali nedaleko od Zida, migranti i aktivisti su lično ili putem video linka govorili o suočavanju sa optužbama za krijumčarenje ljudi. Jedan ribar iz Tunisa koji je spasao više desetina ljudi iz prevrnutog čamca, uhapšen je po dolasku u italijansku luku i kasnije osuđen na zatvor. Marokanski disident koji je izbegao posle slamanja pokreta „20. februar“ proveo je više od godinu dana u zatvoru u Grčkoj, zbog optužbi da je krijumčario grupu ljudi - uključujući i svog brata - sa kojima je prešao reku Evros na gumenom čamcu.

U Poljskoj, ispričala je jedna aktivistkinja, puko davanje uputstava migrantima koji prolaze kroz močvare i šume na beloruskoj granici moglo bi dovesti do krivičnih prijava; za razliku od juga zemlje, gde je pružanje pomoći izbeglim Ukrajincima postalo stvar nacionalnog ponosa. „Ljudi su nas dočekivali sa osmehom i slavili nas kao heroje, dok su nas 200 kilometara severno nazivali izdajnicima, neprijateljima i Putinovim špijunima“, rekla je ona. Glavna nagrada uručena je ćerki Homajuna Sabetare, 58-godišnjeg Iranca osuđenog na 18 godina robije zbog krijumčarenja ljudi u Grčkoj. Sabetara je 2021. pobegao iz Irana u Nemačku, gde žive njegove ćerke, a uhapšen je dok je vozio automobil sa nekoliko putnika bez dokumenata preko granice iz Turske. Rekao je da ga je pravi krijumčar naterao da preuzme volan.

Evropska komisija je 2015. označila „borbu protiv krijumčarenja ljudi“ kao prioritet u svojoj strategiji za migracije. Retorika evropskih lidera odvaja kriminalne bande od ranjivih ljudi koje eksploatišu, što omogućava kriminalizaciju neregularnih migracija i traženja azila, dok se istovremeno čuva fasada liberalnih vrednosti. Ali u mračnim pograničnim zonama Evrope, teško je uočiti razlike između spasilaca, krijumčara, migranata i granične straže.

Izveštaj koji je prošlog meseca objavila organizacija Borderline Europe nudi jasan prikaz onoga što važi za pravdu u Grčkoj, gde dolazak svakog automobila i čamca sa neregularnim migrantima pokreće istragu koja treba da utvrdi ko je od putnika krijumčar. Ljudi koji organizuju prelaz granice retko preuzimaju rizik da i sami putuju u grupi, pa su često migranti ti na koje se svaljuje odgovornost i kojima se izriče kazna po zakonima koji bi trebalo da ih štite. Državljani trećih zemalja optuženi ili osuđeni za krijumčarenje ljudi sada čine skoro petinu zatvorske populacije u Grčkoj; polovina njih služi kaznu od petnaest i više godina.

Uhapšene često tuku ili im se uskraćuje hrana i voda, nudi im se loša pravna i prevodilačka podrška i podležu dugotrajnom istražnom pritvoru u prenatrpanim objektima. U desetinama suđenja koje su pratili aktivisti Borderline Europe, nije bilo materijalnih dokaza poput fotografija, video snimaka ili finansijskih izveštaja: tužilaštvo se umesto toga oslanjalo na izjave jednog ili dva svedoka ili policajaca. Neko može biti optužen na osnovu svoje nacionalnosti ili maternjeg jezika, blizine kormilu u čamcu ili bez ikakvog očiglednog razloga. Suđenja su često puka formalnost. Jedan proces, koji je rezultirao kaznom zatvora od šesnaest godina i globom od 60.000 evra, trajao je samo šest minuta.

Broj neregularnih prelaza granica u Evropu ove godine je porastao, iako je još uvek daleko od vrhunca iz 2015. Od tada se beleži dramatičan porast prisilnog vraćanja koji je postao sastavni deo graničnog režima EU - pre svega iz Poljske, Italije i Grčke. U brodolomu Adrijane u junu za nekoliko minuta poginulo je gotovo isto toliko ljudi koliko i na unutrašnjoj nemačkoj granici za 28 godina. Fronteks, evropska granična agencija, odmah je za nesreću okrivila krijumčare. U prvoj reakciji posle brodoloma, grčki premijer Kirijakos Micotakis pohvalio je policiju, obalsku stražu i oružane snage zbog smanjenja broja migranata koji pristižu na grčka ostrva.

Ipak, nekoliko svedoka je reklo da je grčka obalska straža pokušavala da odvuče čamac kada se prevrnuo. Adrijana je svoje putovanje započela u blizini Tobruka u istočnoj Libiji, gde milicije koje podržavaju gospodara rata Kalifu Haftaroma sprovode ne samo operacije krijumčarenja, već i prisilno vraćanje sa odobrenjem EU. Grčki tužilac je podigao optužnice za trgovinu ljudima, organizovani kriminal i izazivanje brodoloma protiv devet preživelih Egipćana. Oni negiraju optužbe i kažu da su i oni platili krijumčarima za svoj prelazak u Italiju.

(London Review of Books; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)

Bonus video:

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")