Kada se Albert Ajnštajn obreo u jesen 1933. godine na Elis Ajlandu bežeći iz Hitlerove Nemačke, na pitanje američke granične policije kojoj rasi pripada, odgovorio je: “Jedinoj za koju znam, ljudskoj”. Nažalost, reč je o klasičnom istorijskom falsifikatu, ali je on toliko efektan i inspirativan da ga i dalje mnogi citiraju i pored toga što je nedvosmisleno potvđeno da je muž Mileve Marić u svom zahtevu naveo kao nacionalnost jevrejsku. Taj izmišljeni odgovor Ajnštajna je često korišćen za plemenite namere da se kreiraju društva bazirana na čoveku, građaninu, pojedincu a ne na kolektivu, religiji i naciji.
DPS je od svog nastanka u koliziji sa semantikom. Kao u Orvelovoj 1984. “rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć”, DPS je obesmislio sve stubove svoje politike: od socijalističkih svetonazora do ekološke građanske i evropske orijentacije.
Za određenicu socijalista u imenu DPS-a dovoljno je pogledati imovno stanje i stil života partijskih vođa i broj zakona i reformi koje su doneli poštujući socijalistička načela i narativ. Ustavnu definiciju Crne Gore kao ekološke države DPS je pokazao na obalama Crne Gore, upravljanjem šumskim gazidnstvima i drugim prirodnim resursima i dobrima. Promovisani građanski karakter države je u DPS-ovoj interpretaciji značio diskriminaciju jednog dela građana. Evropsko opredeljenje DPS-a se savršeno videlo u ispunjavanju ključnog uslova za članstvo EU - jačanje pravne države: dobar deo pravosudnog i policijskog vrha, direktno postavljenog od DPS-a, završio je u zatvoru ili pod istragom zbog veza sa organizovanim kriminalom, korupcijom ili zloupotrebom položaja.
Tako i oko popisa, sa DPS-om je uvek problem sa davanjem značenja reči. Bez namere da ulazimo u spekulacije, sam popis, kada se bude održao, daće nam odgovor na pitanje šta je bio stvarni motiv DPS-ove kampanje. To rečeno, postoji par dobrih razloga zašto bi trebalo staviti, sine die, identitetska pitanja po strani, ako ne od ovog a onda od sledećeg popisa.
Jedan od ključnih motiva agitacije pre popisa je procenat građana koji će se izjasniti kao Crnogorci i Srbi, a ne treba potceniti ni ambicije Bošnjaka i Albanaca čiji su lideri uvereni da će popis pokazati rezultate u korist njihovih nacionalnih korpusa.
Onog momenta kada je Crna Gora postala građanska država morala je da izbaci nacionalno izjašnjavanje na popisima. U definiciji građanske države stoji da je svaki građanin ravnopravan i da ima ista prava i obaveze kao bilo koji drugi, tako da je etnička pripadnost potpuno irelevantna za državu i društvo. Dakle, potrebno je samo primeniti Ustav i pitanje nacionalnosti bilo kog građanina Crne Gore će postati njegova lična stvar. Da se razumemo, svako može da bude šta želi i iskazuje svoja nacionalna osećanja i ponos, ali to državu ne intersuje sve dok nije u koliziji sa pozitivnim pravom. Drugim rečima, ne može nacionalna struktura Crne Gore, odnosno popis, da promeni njen status. To mogu da urade samo građani preko svojih predstavnika u Skupštini, kvalifikovanom većinom i na referendumu.
Druga sporna tačka je jezik. Popis bi trebalo da pruži odgovor koji jezici, po evropskim standardima, moraju da imaju službeni status. Podsetimo, evropska praksa je da jezik kojim govori 20 ili više odsto građana na opštinskom, regionalnom ili nacionalnom nivou, treba da ima službeni status.
U ovoj priči bi sve bilo mnogo lakše da su se Crnogorci i Bošnjaci zadržali na svom neospornom pravu da zovu jezik kojim govore kako hoće. Međutim, kako su se crnogorski i bošnjački lingvističari opredelili da uvode promene kako bi ga razlikovali od srpskog - čuveni narcizam malih razlika, što bi rekao Frojd - stvorili su problem jer građanska država mora da garantuje školovanje na maternjem jeziku autohtonim jezičkim grupama. Ali i tu postoji vrlo jednostavno i demokratsko rešenje kojem nije potreban popisni rezultat. Dovoljno je doneti zakon po kojem će roditelji, što je i najracionalnije, određivati na kojem jeziku će se školovati njihova deca, pa će se na osnovu tih prijava prilagođavati formiranje odeljenja. Takođe, popisni rezultat ne može da promeni Ustav u kome se navodi da je samo crnogorski jezik službeni, to može da uradi samo Skupština sa kvalifikovanom većinom.
Pitanje religije je najlakše rešiti i obesmisliti u potpunosti izjašnjavanje građana po toj osnovi na popisu. Naime, glavni razlog koji se navodi za versko izjašnjavanje jeste status verskih zajednica i njihovo finansiranje na osnovu broja vernika iz budžeta.
U Italiji imamo idealno rešenje koje ne samo da stavlja u istu poziciju sve verske organizacije već i dobrotvorne, humanitarne i druge organizacije koje imaju humanističke ciljeve. Reč je o pravilu nazvanom “8 na 1000” za verske organizacije i “5 na 1000” za druge. To znači da svako kad plaća porez može da odredi da od 1000 evra koje idu državi, osam bude namenjeno verskoj ustanovi koju označi, ili 5 evra za organizaciju sa humanističkim ciljevima. Tako bi se znalo precizno koliko ko ima vernika kao i koliko imamo građana ateista koji preferiraju da usmere novac ka drugim organizacijama.
U konačnici, identitetska pitanja u popisu nemaju statističku ili naučnu vrednost već su samo političko-šićardžijska moneta za potkusurivanje. Pre 12 godina su služila tadašnjem režimu da pokaže da Crnogoraca ima više od Srba i da više ljudi zove jezik kojim govori crnogorski nego srpski, baš kao što sada neki žele ga zloupotrebe da pokažu suprotno, da Srba ima više, da je srpski ubedljivo dominantan jezik, a Crna Gora “srpska Sparta”. I jednima i drugima je promaklo da su postali manjina u, uslovno rečeno, crnogorsko-srpskom biračkom telu. DPS i sateliti, kao i ZBCG i druge tzv. srpske partije dobile su manje glasova od stranaka kojima nacionalna pripadnost nije bitna (PES, Demokrate, URA, Preokret). Eto zašto toliko dizanja prašine oko popisa. Ko ima ime i prezime, njemu nije potrebna nacija ili religija da se krije iza nje i da pravi dobre izbore.
Bonus video:
