STAV

Ubistvo male Danke u zoni sumraka

Tragedija jedne porodice i nestanak djeteta pokazali su svu slabost institucija sistema i poljuljali povjerenje javnosti u rad policije i tužilaštva u Srbiji. Tužilac će imati problem da pravilno kvalifikuje krivično djelo i osnaži optužnicu

7308 pregleda 15 komentar(a)
Foto: Shutterstock
Foto: Shutterstock

Dvogodišnja Danka Ilić, nestala je 26. marta, u regionu istočne Srbije, u mestu Banjsko Polje, u okolini rudarskog grada Bor.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i Bratislav Gašić, doskorašnji ministar unutrašnjih poslova, preuzeli su na sebe istovremeno policijske, tužilačke i sudske ingerencije. Oni su praktično, pre podizanja optužnice, forenzičkih rezultata i sudske presude, 4. aprila, optužili i osudili dva lica, službenika lokalnog komunalnog preduzeća za vodovod u Boru, koja su lišena slobode, zbog osnova sumnje da su službenim vozilom pregazili malu Danku, pa čak naknadno i zadavili, a potom telo sakrili na obližnjoj deponiji. Vučić i Gašić su to učinili u direktnom obraćanju putem medija, a zbog lične promocije i ubiranja političkih poena za svoju Srpsku naprednu stranku. Iako je delovalo da su prilično uvereni u scenario događaja, koji prezentuju javnosti, naknadno se pojavio ozbiljan problem sa dokazima.

U Srbiji inače, već godinama, postoji pravilo da najvažnije vesti, bilo da su negativne ili afirmativne, saopštava lično predsednik Vučić, koji poseban monopol ima na informacije iz sektora bezbednosti. Mi već dve i po godine nemamo direktora policije upravo kako bi predsednik Republike mogao da upravlja policijom, a takođe imamo i problem sa funkcionisanjem tužilaštva. Naši tužioci, zbog straha da nešto ne pogreše i da ne naljute Vučića, odbijaju neposrednu i živu komunikaciju sa novinarima, a pisana komunikacija je prilično štura i birokratska. Zato ni ovog puta niko osim šefa države nije smeo prvi da se oglasi, iako od 26. marta postoji permanentno interesovanje domaće javnost, regionalnih i svetskih medija za okolnosti nestanka male Danke.

Jedan osumnjičeni je navodno priznao i opisao način izvršenja krivičnog dela, a drugi osumnjičeni se, u prvim sedmicama istrage, branio ćutanjem, iako je predsednik Vučić inicijalno saopštio da su obojica osumnjičenih priznala zločin. Potom je D.D., rođeni brat jednog od osumnjičenih, lišen slobode pod optužbom da je pomagao prikrivanju Dankinog tela. On je 7. aprila, tokom noći, iznenada preminuo u prostorijama policijske stanice u Boru. MUP Srbije je, s tim u vezi, izdao saopštenje u kome je navedeno da je reč o prirodnoj smrti, kao posledici naglo pogoršanog zdravstvenog stanja. Međutim, veštaci u oblasti sudske medicine u svom izveštaju konstatuju brojne povrede D.D. (40) po telu, zbog čega su zaključili da je reč o nasilnoj smrti. Niko od policijskih službenika srpske policije zbog ovog događaja nije uhapšen, niti postoji zvanična verzija okolnosti po kojoj je građanin D.D. izgubio život.

Javnost u Srbiji je bila prilično iznenađena nedavno kada je osumnjičeni J.J. obavestio tužioca da se više neće braniti ćutanjem, već da će izneti svoju odbranu. On je, međutim, 4. juna pred tužiocem negirao da ima bilo kakve veze sa nestankom, odnosno ubistvom Danke Ilić. Istakao da dete kritičnog dana nije ni video, pa je tako njegova odbrana apsolutno suprotna priznanju osumnjičenog suvozača iz automobila. Ovakva odbrana J.J. izneta je nakon što je ranije tužilac saopštio da na 500 uzoraka sa lica mesta i predmeta koji su veštačeni nisu detektovani biološki tragovi male Danke. Tužilaštvo je tom prilikom saopštilo da se nastavlja sa veštačenjem dodatnih uzoraka. Tako da trenutno više ne znamo da li tužilac možda ima dokaze koje ne želi da otkrije javnosti ili praktično protiv osumnjičenih ne poseduje čvrste dokaze.

I stručna pravnička i laička javnost u Srbiji je, podjednako, prilično zbunjena i šokirana svim bizarnostima koje prate ovaj slučaj, jer skoro tri meseca nije pronađeno telo deteta. Istragu su kontaminirali najviši državni funkcioneri, kršeći fundamentalna načela krivičnog postupka i standarde policijske profesije. Jer, kada predsednik države, dok traje istraga, oceni da su osumnjičeni zaslužili smrtnu kaznu, koja je inače zabranjena Ustavom Srbije, šta potom preostaje pravosuđu i koji advokat može osumnjičenima da pruži stručnu i delotvornu pravnu pomoć? Takođe, poseban doprinos u lešinarenju, pružili su, nažalost, elektronski i štampani tabloidi. Oni se međusobno takmiče u hiperprodukciji dezinformacija i promovisanju raznih teoretičara zavera, pa takvi sadržaji na internetu beleže najveći broj posetilaca.

Tragedija jedne porodice i nestanak malog deteta pokazali su svu slabost institucija sistema i sada je poljuljano poverenje javnosti u rad policije i tužilaštva u Srbiji. Bez pronalaska tela male Danke tužilac će imati problem da pravilno kvalifikuje krivično delo i osnaži optužnicu.

Krivični zakon Srbije za krivično delo teškog ubistva propisuje kaznu zatvora od najmanje 10 godina ili doživotni zatvor. Ipak, ukoliko bi smrt, kao posledica, nastupila u saobraćajnoj nezgodi, ugrožavanjem javnog saobraćaja, tada je propisana maksimalna kazna od 8 godina. U takvoj situaciji, ukoliko zaista ne postoje biološki tragovi deteta, za delo teškog ubistva, priznanje jednog osumnjičenog lica nije dovoljno čvrst dokaz. Uostalom, nema garancija da takvo priznanje nije iznuđeno torturom i ono se svakako pred sudom može opozvati. Inače, zakonski rok za podizanje optužnice je šest meseci, a u slučaju da se za to vreme optužnica ne podigne osumnjičenima pritvor mora biti ukinut. Tužilac će biti u problemu, jer kako na slobodu pustiti osumnjičene, koje je predsednik Vučić označio kao navodne ubice male Danke. Zato je ceo slučaj, umesto prava i zakona, dospeo u zonu sumraka.

Autor je advokat

Bonus video:

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrici "Kolumne" nisu nužno i stavovi redakcije "Vijesti")