EVROPSKI UGAO

Eksplozivno albansko pitanje

Vrlo je opasna ideja, o tome da bi države Zapadnog Balkana trebalo zajedno da uđu u EU. U diplomatskim krugovima u Briselu ne isključuju apriori mogućnost da su potezi albanskih lidera u Makedoniji, na Kosovu i u Albaniji u posljednje vrijeme dobrim dijelom motivisani idejom koju su nekada koristili srpski zvaničnici: samo ako si dio problema, možeš da budeš i dio rešenja
175 pregleda 23 komentar(a)
Balkan Mapa, Foto: Shutterstock
Balkan Mapa, Foto: Shutterstock
Ažurirano: 04.02.2019. 18:06h

Albansko pitanje i ideja koju plasiraju određeni krugovi u EU, o tome da bi Zapadni Balkan trebalo da uđe u Evropsku uniju u paketu, kao što je to bio slučaj sa istočnoevropskim zemljama 2004. godine, predstavlja neku vrstu Damoklovog mača nad evropskim integracijama Crne Gore i Srbije. U diplomatskim krugovima u Briselu ne isključuju apriori mogućnost da su potezi albanskih lidera u Makedoniji, na Kosovu i u Albaniji u poslednje vreme dobrim delom motivisani idejom koju su nekada koristili srpski zvaničnici: samo ako si deo problema, možeš da budeš i deo rešenja. 

U Tirani i Prištini sve nelegodnije prihvataju činjenicu da sve izraženije zaostaju za Srbijom i Crnom Gorom u evropskim integracijama i nije im lako da objasne svom javnom mnjenju očigledno kašnjenje na evropskom putu. Albanci u Makedoniji i Albaniji su na neki način ponizili Brisel demonstrirajući da slušaju više SAD, pa makar izaslanik bio obični diplomata, nego visokog predstavnika za spoljnu politiku ili komesara za proširenje EU. Indikativna je i nekooperativnost Prištine u Briselskom procesu i odbijanje da sprovedu dogovoreno. Kosovski predsednik Hašim Tači i drugi albanski lideri su shvatili da iz normalizacije odnosa sa Srbijom oni ne dobijaju praktično ništa. 

Priština, za čiju evropsku perspektivu nije problem Srbija već pet država članica EU koje ne priznaju nezavisnost Kosova, posebno najmoćnija među njima Španija, neće moći da dobije ni status kandidata, a kamoli da otvori pregovore dok ne bude prihvaćena od svih članica EU. Tim pre, što je situacija na Iberijskom poluostrvu do te mere zagrejana zbog aspiracija Katalonije da se otcepi od kraljevstava da ne postoji ni minimalna šansa da u dogledno vreme Madrid prizna Kosovo. S druge strane Prokletija pate od endemske političke nestabilnosti koja permanentno preti da zemlju gurne u novi haos. Albanija nema snage da krene u ozbiljan obračun sa korupcijom, organizovanim kriminalom. Nema ni administrativne kapacitete da krene u ispunjavanje evropskih standarda i parametara koji bi eventualno mogli da ubrzaju integracije. 

Zato je vrlo opasna ideja koja se sve češće čuje u neformalnim razgovorima od zvaničnika, diplomata, političara, analitičara, o tome da bi države Zapadnog Balkana trebalo zajedno da uđu u EU. Ne treba smetnuti s uma da su Albanci udarna pesnica američke politike na Zapadnom Balkanu i da bi Vašington mogao da pomogne svojim vernim saveznicima u nameri da uspore Podgoricu i Beograd. Srećom, sa Trampovom administracijom u Vašingtonu uticaj Stejt departmenta i Bele kuće na Brisel i Berlin je pao na najnižu tačku. 

Ulazak u paketu u EU je vrlo nesrećna zamisao koju bi protivnici proširenja ili zagovornici njegovog maksimalnog usporavanja mogli vrlo rado i lako da prigrle i zloupotrebe. Holandija i još par članica EU i dalje imaju vrlo rigidan stav prema proširenju i iskoristiće svaku priliku da ga zaustave ili uspore. Kao glavni motiv ulaska država regiona u paketu u EU se navodi izbegavanje mogućnosti da komšijske države blokiraju jednu drugu. Ta argumentacija pala je u vodu onog momenta kada je EU primila Hrvatsku i postavlja se pitanje da li postoje komplikovaniji i senzibilniji odnosi od onih između Beograda i Zagreba? Istovremeno, vrlo lako je rešiti eventualni problem zloupotrebe članstva u EU za usporavanje komšijskih zemalja ili ucenjivanja u bilateralnim sporovima. Dovoljno je da EU u pristupni ugovor doda pasus u kojem se nova članica obavezuje da neće koristiti bilateralne motive da sprečava ulazak komšijskih zemalja u EU. 

Države Zapadnog Balkana su u različitim fazama procesa evropskih integracija. Beograd i Podgorica već uveliko pregovaraju o članstvu, Makedonija neće moći da dobije datum za početak pregovora sve dok ne reši spor oko imena sa Grčkom. Albanija ima ozbiljne probleme sa funkcionisanjem pravne države i administrativnim kapacitetima zbog čega EU drži i dalje otvoren datum kada bi pregovori o članstvu mogli da počnu. Sigurno ne pre 2019. godine. BiH još nema status kandidata, i u najboljem scenariju će ga dobiti možda krajem sledeće godine. Nijedna članica EU nije još ratifikovala SSP koji je prošle godine potpisala Priština i nema ni najava kada bi Kosovo moglo da dobije status kandidata. Samo države mogu da postanu kandidati za članstvo, a za pet zemalja članica EU Kosovo to i dalje nije. 

Realno, samo Srbija i Crna Gora mogu da uđu zajedno u EU u dogledno vreme, dok su sve ostale zemlje u pozamašnom kašnjenju. U ovom momentu Makedonija zaostaje najmanje šest godina za srpsko-crnogorskim dvojcem. Albanija je do sada akumulirala zaostatak od najmanje sedam, a Sarajevo kaska za istočnim komšijama između osam i deset godina s tendencijom da jaz poraste. Pod uslovom da se pronađe neko solomonsko rešenje i Kosovo priznaju sve članice EU, Priština je već između 10 i 15 godina iza Podgorice i Beograda. 

Budući da realizaciju grupnog ulaska ne određuje tempo najbržih  i najažurnijih kandidata već najsporijih i najnepripremljenijih - kao što je to bio slučaj i sa tzv. big bang proširenjem iz 2004. godine -  jasno je da bi implementacija te ideje bila suprotna interesima Srbije i Crne Gore jer bi morale da čekaju dodatnih deset i više godina da postanu članice EU. Nema, za sada, ozbiljnih najava da bi u EU mogla da uzmu u razmatranje ideju da se tzv. regatni način vođenja pregovora za članstvo u EU zameni novim “grupnim proširenjem”, ali  Podgorica i Beograd bi morali da budu oprezni.