Na pitanje zašto se spolja ne posvećuje dovoljno pažnje ovdašnjem originalnom studentskom i građanskom buntu, odgovor se može potražiti i u - Donaldu Trampu. Toliko se razmahao da istumba Ameriku i svet, da malo ko još ima vremena i volje da se bavi bilo čim drugim osim kako da mu se prilagode ili da ga ospore.
Izbeći ga, pak, niko ne može. Njegov tim masovno otpušta službenike, preti progonom svima koji su ga pozivali da odgovara za počinjene grehe, traži da se otpuste nepodobni mu novinari, masovno proteruje ilegalne imigrante, briše zelenu agendu.
Ujedno, ukida agenciju za pomoć inostranstvu, smera da poveća državu pripajanjem danskog Grenlanda, Kanade, Panamskog kanala, pa i da prisvoji porušenu Gazu i od nje načini „bliskoistočnu rivijeru“. Deli finansijske packe i najvećem rivalu i tradicionalnim saveznicima: Kini je povisio carine dok od NATO članica traži da dupliraju članarine.
Usput je „zacepio“ Ukrajini da treba da ispovrti retke minerale (tu je i litijum) u vrednosti od 500 milijardi dolara, kako bi, kaže, Amerikancima vratila onoliko koliko su oni uložili u njen otpor ruskoj invaziji. A nije se libio ni da zavede sankcije osoblju Međunarodnog krivičnog suda.
Sudovi su mu, i inače, bolna tačka. Ne samo što ga je jedan osudio, i tako ga žigosao kao prvog osuđenika na čelu Bele kuće, i što mu nisu odobravali da poništi prethodne izbore koje je izgubio, nego i zato što analize pokazuju da jedino sudovi mogu da zaustave njegovo liferovanje izazova vladavini prava u lokalnom i globalnom poretku.
Bar 40 tužbi je, prenosi Tajm, već podneto protiv pojedinih zahvata njegove administracije. Podozreva se da su zadrli u nadležnosti parlamenta, kao i u „visoko osetljivi“ platni sistem Ministarstva finansija, koji je sve moćniji Ilon Mask sa ekipom hteo da „pročešlja“.
Legalisti, na koje se poziva CNN, se pribojavaju da je za samo tri nedelje Trampovog predsednikovanja, zemlja preusmerena ka ustavnoj krizi bez presedana. Sa potpredsednikom Džej Di Vensom tvrdi da pravosuđe nema pravo da kontroliše izvršnu vlast, pa da neće ni poštovati njegove odluke. Pošto mu sudovi zaustavljaju napore da ignoriše zakone, Tramp priprećuje da će i njih ignorisati, precizira Atlantik.
Ipak prevladava ocena da će tamo nezavisno sudstvo pokazati snagu i obesnažiti poprilično predsednikovih dekreta i programa. U prvom mandatu je u sličnim sporovima s pravosuđem izašao kao pobednik u svega 23 odsto slučajeva, dok su njegovi prethodnici imali i do tri puta više uspeha, podseća Njujork tajms.
Ali, u međuvremenu je izvukao pouke, tako da uživa, za njega rekordnu, podršku od 53 odsto anketiranih. Dobrim delom i zato što se, za razliku od Džoa Bajdena, pokazao kao dinamičan lider koji uzdrmava i menja političku scenu.
Pojedini hroničari, pak, nalaze da se on previše razbacuje svakojakim senzacionalizmima, pa to uklapaju u „teoriju ludaka“ koju je promovisao Ričard Nikson. Njome se lider predstavlja kao čovek spreman da se odrekne zdravog razuma i upotrebi najubojitija sredstva, ako rival ne pristane na tražene ustupke. Trampove pristalice smatraju, međutim, da se on ciljano „pravi lud“, jer se diči nepredvidljivošću kao političkom vrlinom, kojim stiče prednost nad suparnicima koji bi da im sve bude jasno.
A gde smo mi u toj „trampijadi“? Kao prvo i ovaj i onaj tamo predsednik tvrde da su im države zakoračile u „zlatno doba“.
Razlike su mnogo dokazivije. Ovde su studentsko-građanski protesti usmereni ka osnaživanju postojećih institucija, dok tamo trampisti razglavljuju institucije i gotovo grade kult ličnosti, koji je kod nas, najzad, na strmoj nizbrdici.
Dvojici lidera se, uz ostalo, učestalo prebacuje da prekoračuju nadležnosti i u oba slučaja se pozivaju sudovi da ih vrate „k poznaniju prava“. Sličnost je i u tome što su obojica sklona strateškoj trgovini, s tim što tamošnji postavlja zahteve a ovdašnji podnosi molbe.
Ne mogu se, naravno, porediti Amerika i Srbija, ali neke pouke za najmoćniju silu mogu da važe i za ovo parče Balkana. Frensis Fukujama je, nedavno, zapisao da se istorija moderne vlade kretala od vladavine jednog moćnika i koristi za njegovu porodicu i pajtaše, prema vladavini institucija, pravila i normi. Farid Zakarija se nadovezao upozorenjem da je s Trampom sada u SAD obrnut proces.
Slično je već 12 godina ovde, ali studenti preokreću tok naše istorije i izrastaju u globalni primer rasta demokratskih snaga usred posrtanja razrađenih demokratija. Ovo je kraj kraja istorije, sugeriše se iz Gardijana Americi, uz preporuku da treba da se prilagodi svetu, koji je ona u velikoj meri oblikovala ali se on ubrzano menja mimo njene volje.
I ovde smo pri kraju kraja lokalne istorije. Predugo zaptiveni duh demokratije je izašao iz boce, da se u nju nikad ne vrati. Takav je sud tek počete istorije.
Bonus video:
