Živimo u vremenu u kojem istina svakodnevno gubi tlo pod nogama. Servira nam se zamagljeni pojam „postistina“, koji je i besmislen i perfidan, jer implicira da je istina nekada bila „pre“, a da je sad „prevaziđena“, kao nekakav nepotreban balast prošlosti. Ali istina ne može imati epohe kao moda - nešto je istinito ili nije, nezavisno od toga da li ljudi to prihvataju.
Ideološki nabijen pojam postistine sjajno služi vladajućim elitama, jer normalizuje i čini društveno prihvatljivom laž. Postistina nije naučnoneutralni opis stanja, već simptom patologije našeg doba.
Kad političko laganje postane normativno, javlja se važno pitanje: da li je hronično laganje političara isključivo pitanje nemorala, ili može ukazivati na dublji psihološki poremećaj? Šta nam pomaže da razgraničimo strateško, proračunato laganje nemoralnog aktera od patološkog obrasca lažljivosti karakterističnog za poremećaje ličnosti?
Postoje neki kriterijumi za to razgraničenje, s tim što u stvarnosti sistematsko koristoljubivo laganje menja ličnost i može da pređe u patologiju. Kako tvrdi psiholog Vilijam Glaser, osnivač realitetne terapije: „Ljudi se ne ponašaju neodgovorno zato što su bolesni, već postaju bolesni zato što se neodgovorno ponašaju.“
Nemoralan političar laže svesno i ciljno. Koristi hladnu kalkulaciju. Zna da laže, ali procenjuje da mu se to isplati. Laganje je sredstvo, a ne suštinska potreba. Može lagati radi pobede ili opstanka u političkoj areni, podrške, manipulacije javnošću, potkopavanja oponenata, izbegavanja odgovornosti, prikrivanja neuspeha, veličanje postignuća itd.
U tom slučaju se radi o nemoralnom, realpolitičkom cinizmu, a ne o psihopatologiji. Na primer, kada lider na vlasti svaki pad standarda, inflaciju, neuspehe ili gubitak međunarodnog ugleda objašnjava „zaverom spolja“ ili „zavidnim protivnicima“, reč je o funkcionalnoj laži, tj. obliku političke propagande. On zna da nije istina to što govori, ali zna i da mu koristi. Takav akter bi, makar teoretski, mogao prestati da laže ako se promene okolnosti, npr. ako istina postane politički isplativa. On nije u vlasti laži.
Drugačije je kad se radi o patološkom obrascu u kojem je laž postala identitet. Kod političara sa poremećajem ličnosti, laganje nije samo sredstvo, već manifestacija duboke karakterne strukture. Neobuzdano laganje je karakteristično za antisocijalni, narcistički i histrionični poremećaj ličnosti.
Ključne osobine antisocijalnog poremećaja su: patološka lažljivost, nedostatak empatije (kao i njeno vešto glumljenje), savesti, instrumentalno ponašanje prema ljudima (korišćenje ljudi kao sredstva za svoje interese), površni šarm, manipulacija i impulsivnost. U knjizi „Sociopata vreba iza ugla“, dr Marta Staut piše: „Sociopata ne mora da nosi oružje.
Dovoljno je da ne oseća ni trunku griže savesti dok vas laže i koristi, iznova i iznova.“ Na primer, političar koji retroaktivno ili ad hoc menja zakone da bi zaštitio svoje saradnike i sebe, uništava nezavisne institucije, ugnjetava neistomišljenike, a istovremeno uverava javnost da „nikada nije bilo više demokratije“ ili „da se živi bolje nego ikada“ (dok zemlja beleži egzodus stanovništva), pokazuje obrasce antisocijalne manipulacije i potpuni raskid sa moralnom odgovornošću.
Osobine narcističkog poremećaja su grandioznost, potreba za stalnim divljenjem, fantazije o istorijskoj veličini i nezamenljivosti (mesijanski kompleks), intolerancija na kritiku, često praćena osvetničkim ponašanjem. „Narcistički lider ne voli sebe kao osobu, već svoju sliku u ogledalu moći. Kada mu to ogledalo pukne, postaje opasan - jer svet više ne odražava njegovu veličinu.“ (E. From, „Anatomija ljudske destruktivnosti“). Na primer, kada političar za sebe tvrdi da je „najveći državnik u istoriji“, da će ući u „udžbenike“, da su svi koji mu se suprotstave bednici i izdajnici, lažna elita i sl, imamo profil narcističke inflacije ega. Ako pride ne trpi ni najmanji oblik sumnje, već reaguje represivno, suočavamo se s patologijom moći.
U histrioničnom poremećaju laž služi privlačenju pažnje i izazivanju emocionalnih reakcija i odobravanja publike putem teatralizacije. Primer histrioničnog stila bio bi političar koji pred kamerama veštački dramatizuje, uzdiše, glumi patnju, drži ruku na srcu i dubokim glasom tvrdi nešto poput: „Ja bih umro za svoj narod! Nikada nisam rekao ili uradio to što mi podmeću! To su izmišljotine neprijatelja našeg ponosnog naroda!“ Istovremeno, postoje dokazi (snimci, izjave, dokumenti) da je upravo rekao ili uradio to što sada negira, ali on uporno nastavlja da igra emotivnu, patetičnu ulogu žrtve i heroja.
U praksi, najopasniji politički akteri često imaju hibridni profil, tj. kombinaciju navedena tri poremećaja. Oni veruju u sopstvenu veličinu, koriste laž ne samo kao sredstvo, već maltene ona koristi njih, jer je građevni materijal njihovog identiteta; ne osećaju empatiju ni prema kome osim prema svom egu. Smatraju da su iznad zakona, kritike i istorije, zato što su posebni i povlašćeni, a imaju pravo i da svoju privilegovanost prenesu na odabrane sledbenike - kao i da im je oduzmu kad im se prohte.
Razumevanje razlike između nemoralnog i patološkog lidera je važno jer ima konkretne posledice za društvo. Prvi može biti zaustavljen javnim pritiskom i legitimnim sredstvima protivljenja. Drugi ignoriše ili krši sve granice, jer on u kritici i protivljenju vidi pretnju svom postojanju, a ne legitiman, iako neprijatan, korektiv.
Kad se poremećaj ličnosti spoji s političkom moći, dobijamo vođu koji ne vodi državu, već projekciju svoje psihe.
Autorka je psihoterapeutkinja
Bonus video:
