Vidovdanski skup na “Slaviji” izgledao je kao loša imitacija “događanja naroda” Slobodana Miloševića i drugih nacionalističkih pirova koji su Srbiju i Srbe gurnuli u ratove devedesetih godina prošlog veka, izolaciju, sankcije i sunovrat iz koga se zemlja i Srbi, kao narod, nisu nikada podigli.
Govornici se nisu potrudili čak ni da barem malo promene vokabular. Kao pre 35 godina srpski “rodoljupci” i dalje čekaju da se “istina probije i da oni pobede”, neumorno lamentiraju da su ostavljeni sami i ponosno ističu da neće ni sa Istokom ni sa Zapadom, sa posebnim akcentom da neće sa Zapadom.
U Beogradu još uvek ne shvataju da se granica između Istoka i Zapada pomerila nekoliko stotina kilometara na istok i da Srbija ne bira između dve strane, već između integracija sa komšijama i kontinentom i postepene autoizolacije. Oni bi i dalje da budu “zapad na istoku” i “istok na zapadu” i bulazne o kući nasred puta. Ironija sudbine je da je ta kuća možda i bila nasred puta, ali ju je socijalistička, julovska, radikalska, DSS-ovska, naprednjačka politika pretvorila u slepo crevo Evrope.
Hiljadu puta prežvakane floskule o Kosovu, nacionalnom ponosu, Vidovdanu, mitovima kojima su ispirani mozgovi generacija Srba i građana Srbije, prepakovani su u banalne parole, pokliče i “pumpanje” najvulgarnijih poriva.
Slušajući govornike Nikolu Marčetića, Mila Lompara, Momčila Trajkovića i Nenada Stanića sticao se utisak da je u toku združeni program “Informera”, “Pinka”, “Hepija”, “B92”, “Kurira” i drugih režimskih medija ili rimejk prenosa “antibirokratske revolucije” Radio-televizije Beograd, a ne protest protiv režima.
Razoružavajuće je da u 2025. godini oni koji se predstavljaju kao opozicija režimu Aleksandra Vučića ne dobacuju dalje od slogana i narativa koji se širio Evropom, i posledično Srbijom, u 19. veku kao sredstvo nacionalnog buđenja naroda.
Udaranje u nacionalne talambase, citiranja Nikolaja Velimirovića, pozivanje na “kosovski zavet”, isticanje “srpskog integralnog prostora” (drugo ime, valjda, za srpski svet), priviđanje stranih agresora i domaćih izdajnika, kao i skandiranje “SNS Šiptari Kosovo ste izdali” i “Aco Šiptare” je gorko otrežnjenje i potvrda da se u Srbiji ništa ne menja. Odnosno, žele se samo personalne a ne suštinske promene. Vučiću se više zamera “izdaja Kosova” i “kopanje u Jadru” nego pretvaranje Srbije u policijsku i kleptokratsku državu.
Na skupu na “Slaviji” nije se čulo ništa iz 21. veka, nije se videla nijedna zastava modernog doba ili zastava slobode i prava, nije se primetio nijedan transparent nade da je drugačija Srbija moguća. O slobodi se pričalo samo u nacionalnom kontekstu a ne u individualnom, tražila se sloboda za narod a ne slobode za građane Srbije, imperativno su branjena prava srpskog naciona a ne prava građana Srbije, bez obzira na njihovu etničku pripadnost ili bilo koju drugu opredeljenost.
Generalno - u Srbiji se, s vremena na vreme, menja vlast, ali sistem i svest ljudi ostaju isti i zato nema suštinskih promena. Uhvate ih uvek na istu foru: srpstvo, Kosovo, pravoslavlje, posebnost i “mi protiv svih”. Antizapadno i antievropsko opredeljenje u Srbiji je toliko duboko ukorenjeno da je iluzorno očekivati bilo kakvu katarzu u dogledno vreme.
Između onih koji su držali govore na Slaviji u Beogradu - osim rektora Vladana Đokića - i Aleksandra Vučića i njegovih perjanica koji truju decenijama Srbiju, po ključnim političkim i spoljnopolitičkim pitanjima nema razlike: oko Kosova, oko položaja Srba u bivšim jugoslovenskim republikama, oko geopolitičkog opredeljenja, oko vojne neutralnosti, oko odnosa prema EU, Rusiji i Kini, komšijskim narodima i državama.
Vrlo je indikativna količina naboja kada je u pitanju projekat Jadar i ćutanje ili nonšalantno prelaženje oko zagađenja i ugrožavanja životne sredine za koje su odgovorne kineske i ruske kompanije.
Stiče se utisak da je kontinuirana vlast u Srbiji koja od završetka dinastičkog obračuna Obrenović-Karađorđević menja samo imena već ima pod svojom kontrolom one koji bi da zamene Vučića, ali ne i dobar deo njegove politike.
Istorija nas uči da u širokim koalicijama, odnosno savezima liberalnih i demokratskih snaga sa ekstremistima, bilo da se radi o desničarima ili levičarima, na kraju, po pravilu, vlast osvoje ovi poslednji. Tako je bilo sa revolucijama u Rusiji 1917. godine, u Nemačkoj između dva svetska rata, i u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine. Korisni idioti na kraju uvek budu umerene a ne ekstremne snage.
Srbija je imala jedinstvenu i neponovljivu šansu da postane normalna, evropska, prozapadna zemlja u periodu od 2007. do 2012. godine. Najveća republika bivše Jugoslavije imala je nesreću da u tom ključnom periodu na vrhu vlasti bude čovek bez hrabrosti, bez minimalne sposobnosti - i pored zanimanja - da procenjuje ljude, što je rezultiralo katastrofalnim personalnim izborima, od ljudi iz njegovog kabineta, čast izuzecima, gotovo svi su završili u prvoj ili pozadinskoj liniji odbrane Vučićevog režima.
Nacionalizam, ksenofobija i šovinizam će tek da bujaju u Srbiji i biće mnogo izraženiji nego danas, jer neće biti upereni protiv Hrvata, Bošnjaka, Albanaca ili dela Crnogoraca već protiv njihovih komšija iz Azije i Afrike, koji će se masovno doseliti u sledećih nekoliko desetina godina.
Italija, Nemačka, Francuska i Velika Britanija nisu uspele da obuzdaju povampirenje nacionalizma i ksenofobije usled povećanja broja stranaca sa drugih kontinenata i iz istočne Evrope i lako je pretpostaviti šta će se dogoditi u Srbiji.
Srbiji nema spasa i zato, draga deco, vi koji biste želeli da ona bude deo svog kontinenta, deo sveta kome pripada, pravna država, zemlja sloboda i poštovanja ljudskih i manjinskih prava, zajedno sa svim svojim komšijama na Balkanu u EU i NATO, ne gubite vreme: pasoš u ruke i avionska karta u jednom smeru. Srbiju ne možete da popravite ili da je spasite, ali možete vaše živote - nećete imati drugi - da učinite boljim i da poštedite vašu decu i unuke da prolaze kroz isto iskustvo kao vaši dedovi i bake, očevi i majke i vi sami.
Bonus video:
