Rat u Ukrajini je toliko pretumbao svet da je, izgleda, kucnuo čas da svet tamo izdejstvuje mir. Takoreći, sad ili nikad.
U to ime je Donald Tramp zaigrao globalnu simultanku. Ugostio je prvo Vladimira Putina, pa Volodimira Zelenskog čije pozicije je, potom, ojačao sa još šestoro lidera iz evro-atlantske zajednice. Sve s ciljem da se postigne rešenje za napaćenu Ukrajinu, a koje mu, uz ostalo, bitno nedostaje za ostvarenje njegovog životnog sna – da dobije Nobelovu nagradu za mir.
U toku je, zapravo, diplomatska operacija uz upotrebu štapa i šargarepe, bez presedana u novijoj istoriji. Gde se zapadne sile objedinjavaju da zaustave agresiju sa istoka Evrope, u kojoj, prvi put posle Drugog svetskog rata, jedna velika sila (sada Rusija) okupira susednu zemlju (Ukrajinu).
Kad se sabere sve što je, do odlaska ovog teksta u štampu, doprlo do javnosti, iskrsao je zračak nade da je krenula potraga za originalnim rešenjem, koje zabranjuje – proglašenje pobednika među zaraćenim stranama. Jer, kako je već izračunato, ne sme se, zarad opstanka ostatka planetarnog mira, dozvoliti da budu poražene ni Ukrajina (u kojoj Zapad brani i svoju, donedavno neprikosnovenu, stratešku nadmoć) ni Rusija (koja preti i nuklearnim ratom ako bude saterana u ćošak).
Nije isključeno da se ide ka nekoj vrsti „zamrznutog konflikta“. Poput korejskog (o čemu sam svojevremeno pisao), ili finlandizacije (kad je Finska ustupila deo teritorije i samostalne politike SSSR-u, da bi isposlovala mir s njim, a onda i obezbedila suverenost uz prihvatanje nametnute strateške neutralnosti)…
Zasad najizvesnije izgleda ono što je Tramp nagovestio – da Rusija zadržava osvojeni Krim i da Ukrajina ne sme da uđe u NATO. U međuvremenu je došlo i do odstupanja od tvrdih stavova.
Zarad postizanja bar privremenog mira, Ukrajini više nije strano da razgovara o, takođe privremenim, teritorijalnim ustupcima okupatoru. Iz dostupnih izveštaja proizlazi i da Putin prihvata da bezbednost Ukrajine, posle razgraničenja, garantuju strane snage, ali ne i NATO, a nagovestio je i da bi došao na sastanak sa Zelenskim, na kome bi bio ili mu se kasnije priključio Tramp.
Sastavljanje eventualnih garanta bezbednosti, bilo bi dobrodošlo ali i komplikovano. Već su se kandidovale Francuska, Britanija i Nemačka, a Tramp je najavio da će Evropljani pritom uživati podršku SAD. Putin bi pak, kako saznaje Aksios, voleo da se među njima nađe i Kina. A svakako na umu ima i još neku nezapadnu zemlju…
Ispostavilo se nekoliko bitnih pomaka s mrtve tačke. Tramp i Putin i dalje imaju glavne uloge, ali novo je što su se među nezaobilazne aktere u odlučivanju najzad vratili „otpisani“ Kijev i evropske sile.
Uz to, diplomatske igre oko Ukrajine su, uz opstajuće velike neizvesnosti, pokazale veću delotvornost od Saveta bezbednosti UN. Jer njegove stalne članice, u ovom slučaju četiri od pet, pokušavaju da zajednički traže rešenje, što su uzajamno onemogućavale vetom u palati na Ist riveru.
Sada bar formalno nedostajuća Kina, nastavlja da ističe svoju privrženost posustaloj globalizaciji u kojoj je najviše profitirala. Jedan njen politikolog je u londonskom Fajnenšel tajmsu ponudio dobre usluge Pekinga za rasplet u Ukrajini, računajući da je svima važan ekonomski partner. Uz ostalo je predložio da bezbednost toj državi garantuju, pored Zapada, i članice Briksa – Kina, Indija, Brazil, Južna Afrika i Egipat.
Ispada da je za održivi mir u podeljenoj Ukrajini, potrebno jedinstveno angažovanje sveta. U tom smislu je, valjda, Emanuel Makron upozorio da će „način na koji ćemo se ponašati u Ukrajini biti test za naš kolektivni kredibilitet u ostatku sveta“.
Do korenite promene ponašanja je već došlo ali u sporednim epizodama. Zelenski je napokon obukao sako umesto vojničke majice, Sergej Lavrov se pojavio u duksu na kome je ćirilicom ispisano SSSR, Melanija Tramp je pisala Putinu da treba više brinuti o deci, na čemu joj se pismom zahvalila Olena, supruga Zelenskog…
Ali, što jes’ jes’, Tramp je isposlovao prigušivanje nekoliko žarišta po svetu. On kaže čak šest, za njegovih šest meseci u drugom predsedničkom mandatu.
U jednom je izveo strateški obrt – izmirio je Jermeniju i Azerbejdžan, koji su tu promenu krstili „Trampov put za međunarodni mir i prosperitet“, u znak zahvalnosti što ih je izvukao iz ruske interesne zone. I to je učinio uoči susreta s Putinom, a da ni on ni gost nisu iskoristili priliku da preokret javno prokomentarišu posle sastanka na Aljasci, enklavi koju je Amerika davno otkupila od carske Rusije.
U svoje mirotvoračke podvige, Tramp je ubrojao i to što je sprečio „rat Srbije s Kosovom“. A da niko, bar ovde, ne zna ni kad ni kako.
A zašto – posredni odgovor nudi vašingtonski poznavalac. Svaki Trampov mirotvorni angažman, donosi ekonomsku korist Americi – preneo je dnevnik Politiko.
Mir je isplativ, ali grupa na vlasti ovde istrajno radi protiv njega da bi se njoj isplatilo. Studenti i građani su mir potražili protestima za pravnu državu koja presuđuje odgovornima za delikte, ali im se uzvraća sumanutim blaćenjem i pretnjama da će biti „počišćeni“…
Nekadašnja poređenja sa Ukrajinom su ishlapela. A samo se po neko još testira.
Na primer: mnogo je lepše zamišljati koliko bi sporazumni mir o Ukrajini mogao biti blagotvoran i za nju i za svet, nego šta bi sve moglo da usledi ako takvog dogovora ne bude. A slično važi i ovde: mnogo je lepše zamisliti da se iz sveobuhvatne nam krize izađe na fer izborima, nego šta sledi ako se oni ne održe…
Bonus video:
