Epikurejci su se branili od neizbežnog umiranja jednostavnom sofističkom jednačinom: “Smrt i ja nemamo ništa zajedničko. Tamo gde sam ja nje nema, tamo gde je ona mene nema.” U konačnom smislu epilog je ipak neodbranjiv. Aforistička dosetljivost možda iščekivanje neizbežnog čini uzbudljivijim.
Timor mortis je neopisivo snažno osećanje kod onih posebnih izuzetaka koji su stekli neomeđenu vlast nad ljudima i stvarima. Smrt poništava postojanje bića, potpuno, neopozivo i zauvek. Tako govori francuski filozof Vladimir Jankelevič u svojoj knjizi proročkog naziva: Smrt. Pravoslavlje obećava večni život, ali kroz Isusa Hrista, sina božijega. Jednoga dana svi mrtvi će biti na nogama.
Ali, nije lako čekati taj dan u zagrljaju zemlje ili pepela. Gde bi uopšte otišli svi ti nekadašnji ljudi kad se vrate? Za svakoga ima mesta na nebu i na zemlji, kako za koga. Sve duše će videti sebe iz vremena kad su bile tela i ponovo će biti zajedno sa svima koji su oživeli.
Onima koji imaju apsolutnu vlast i sve što im ne treba a mogu da umore desetine hiljada ljudi bez osećanja krivice i bez brige o njihovom vaskrsu – nimalo se ne dopada mogućnost reprize posle truleži i raspadanja. Oni žele da to što jesu nastave bez pauze, do beskraja. Pa ako večnost ima kraj i oni će se nekako povinovati.
Tokom kraće šetnje prema tribinama za paradu u Pekingu, Si Đinping, Vladimir Putin i Kim Džong Un razgovarali su o besmrtnosti. Gledajući sve oko sebe, taj strašni sjaj kineske ratne mašine, snagu potčinjavanja i svoju nadljudsku misiju, mislili su o tome koliko još vremena imaju.
Naravno da je sve što je ostalo, koliko god da je, malo, skoro ništa. I mrtvi carevi su bizarna slika konačnosti. Tako Si pravi paralelu sa starcima od 70 godina danas i u prošlim vremenima. Tada su to zaista bili ljudi na samrti, nemoćni primerci u odlasku, kaže misaoni naslednik Konfučija. A sada su sedamdesetogodišnjaci mladi ljudi, izgledaju kao deca u odnosu na pretke. Uskoro će ljudski vek da dostigne 150 vitalnih godina. Najmanje. Si je koristio mandarinski jezik, dva prevodioca su prenosila Putinu i Kimu misao o dečacima od 70 godina koji polno sazrevaju u devedesetoj. Bili su to sažeti prevodi, ali Putin je razumeo suštinu. Isto kao i Kim.
Onda je Putin rekao: danas je medicina otišla daleko, neuhvatljive su njene mogućnosti. Ima tu mnogo tajni. Ali uz naučnike i tehnološke domete i zamenu istrošenih organa, 150 godina nije ništa. Život će postati neograničen, a ljudi (koji bi dobili zamenjive organe) praktično besmrtni.
Kim je ćutao i smeškao se. U njegovoj zemlji se već veruje da je on besmrtan. Besmrtni su bili njegov otac i deda. I Staljin je bio besmrtan sve do 1953, a čim je umro započela je tuča oko vlasti. Dan pre sahrane Hruščov je uz pomoć Žukova i posle prekog suđenja, organizovao brzo streljanje metkom u potiljak Lavrentija Berije, uverenog da je jedini pretendent na presto.
Apsolutna vlast ne nosi samo iluziju o večnosti, nego i mnoge naprasne smrti. Ali kod onih koji vladaju dugo, strah od nestanka zemaljskog raja ili pakla, jači je od bilo čega. Putin je oživeo i Staljina i njegov KGB, ali nema nade da se Hazjajin vrati i obnovi strahovladu. Putin je to učinio.
Šta je Si Đinping sve preduzeo da se telesno i likovno renovira, nije potpuno vidljivo. Putin je dobio sasvim novo lice, možda namenjeno skrivanju izvorne fizionomije. Ali duboka estetska kozmetika i izdašne botulinske doze, koje nekadašnjem ljudskom licu daju nepoznat oblik, nisu sve ono što Vladimirovič želi u svom renoviranju.
On je rekao svoje: nada se da je moguće da živi beskrajno dugo a da vlada doživotno.
Nedoumica o tome šta mudraci koji imaju potpunu vlast nad milijardama ljudi uopšte govore kad hodaju putem kao sav običan svet, rešena je, makar delimičnim uvidom u besmisao njihovih fantastičnih replika. Ništa osim trivijalnih misli nastalih u košmarima o kraju, ma koliko još trajalo božansko doba. Razgovor o životu od 150 godina ili o zameni organa, samo je utopijsko odlaganje neizbežnog. Smrt je prilično ružna, naročito tamo gde oduzima tako mnogo neobuzdane sile nad ljudima. Ali oni se iskreno nadaju čudu koje će ih držati tu gde jesu, sve dok žele.
“Čovek je duboko svestan svoje konačnosti”, kaže Jankelevič. “Ali duboko u sebi svako od smrtnih veruje da bi upravo on mogao da bude izuzet.”
Ovdašnji dahija kao trećerazredni posetilac kineske vojne parade – nije bio dostojan tako važne teme. Hodao je negde daleko, na začelju, raspoređen prema beznačajnosti.
Nije mu ni bilo potrebno da učestvuje u toj raspravi moćnih diktatora o zameni organa. Onako podgojen, zao, mlohav, rugoban i nepotreban, on je već večan i skoro da nije moguće zamisliti vreme kad ga neće biti.
Bonus video:
