Držim da prvi zakonodavni akt Crnogoraca donet 1796. godine, nakon bitke kod Martinića, a prethodio je bici na Krusima, donet opet na Zboru glavara na čelu sa vladikom Petrom I, dakle, da taj prvi zakonodavni akt, poznat kao “Stega” ima kulturološko značenje koje niti je vremenski oročeno niti teritorijalno omeđeno. Zašto?! Ako bilo koji pravni akt posmatramo i kao stanje “društvene svesti” jedne zajednice, onda tih šest tačaka pomenutog akta ne predviđaju zakonske kazne za njihovo kršenje već predviđaju moralne sankcije gde su se glavari pozivali na savest i čast. Taj zakonski akt je pobedio vreme jer sažima u sebi vekovna iskustva, a nudi vanvremena merila koja su uslov opstanka čoveka kao vrste. Akt koji osuđuje izdaju i govori o potrebi solidarnosti sa drugim plemenima ukoliko bi bila napadnuta od Turaka u tom vremenu. Više od toga, akt govori o opštem razumevanju ljudskog iskustva koje, kako smo rekli, nije teritorijalno omeđeno.
Navešću samo kao ilustraciju reči Aleksandra Makedonskog nakon pobede nad moćnom persijskom vojskom. Saborci su ga pitali kada će se vratiti kući, na šta im je odgovorio: “Čovekova postojbina nije tamo gde se rodio, čak, nije tamo gde živi i radi, već je jedino tamo gde ga poštuju i slušaju”.
Ovaj tekst koji je pred potencijalnim čitaocem, treba da ukaže i na deformacije naše stvarnosti koje temeljno podrivaju obuhvatnu savest u načelu i jednim delom posebnost crnogorske kulture. Kada je negde početkom avgusta postavljen spomenik ratnom zločincu Pavlu Đurišiću u blizini Srpske pravoslavne crkve u selu Gornje Zaostro kod Berana, posmatrač ovdašnjih društvenih i političkih (ne)prilika morao bi sebi postaviti pitanje: na kakvim temeljima se grade uverenja o veličanju jednog zločinca? Kod ostrašćenih nacionalista to je uverenje da se ličnost ratnog zločinca transformiše u ulogu, da se buđ sa dela zločinca očisti i da se prikaže kao tobožnji srpski patriota. Da ništa drugo nije uradio sem što je Vrhovnoj komandi Jugoslovenske vojske u otadžbini poslao izveštaj 1943. godine u kojem se kaže da je: “akcija protiv Muslimana u Pivi i Gornjem Polimlju potpuno (je) uspela... uništeno je ‘kod Muslimana oko 1.200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava, žena, staraca i dece’”, i da je za svoj rad Đurišić “bio odlikovan od strane nacista, odnosno Hitlera, ordenom Željeznog krsta, te da je “odluka o odlikovanju (je) objavljena oktobra 1944, uz naznaku da je ‘odlikovan od firera’”, dakle, to bi bili dovoljni razlozi da se svaki nacionalista postidi veličanja takvog zločinca.
Autoru ovog članka neshvatljivo je kako iracionalni porivi, bez obzira na uverenja, proizvode onu vrstu dehumanizacije koja nužno spiralno stvara zločine. Posebno je pitanje koliko se hrišćanstvo kojim je crkva vekovima prožeta, uopšte zapratilo u pravoslavnom kleru i živi li uopšte u njemu, a tek o pastvi da ne pričamo!!! Da živi, hrišćanske vrednosti ljubavi ili oprosta, na primer, izražavali bi prema žrtvama ma odakle dolazile, jer te vrednosti i norme stoje nasuprot zlu i prerastaju u “religiju spasenja”. Iz onog gore navedenog izveštaja Pavla Đurišića, jasno je da je zločin kako ga je on izrazio poricanje svake vrednosti ljudskom biću koje nije iz njegove avlije. “Nasilje postaje razonoda” reći će Margaret Jursenar, a profesor Đuro Šušnjić dodaje: “Ako se loše strane ljudske prirode prihvate kao norme, zajemčeno je svako zlo i propast. Veličina čoveka nije u tome da nikad ne posrne, nego u tome da smogne novu snagu da se uspravi i ispravi”.
Prokletstvo onoga ko bi izdao kao i ostajanje bez časti potomstvu, kako se navodi u “Stegi”, treba shvatiti u kontekstu istorijskog vremena i nužno je povezano sa slobodom, ali i čojstvom i junaštvom o kojem je govorio Marko Miljanov. Možda bi i onih šest članova “Stege” koji se pozivaju na savest i čast mogli biti polazna osnova jer govore o vrlini, toliko ugroženoj u svetu u kojem živimo.
Autor je doktor političkih nauka
Bonus video:
