Prođe četvrt veka. U međuvremenu, prosuto je isuviše reči o tom događaju. I potvrdnih i odrečnih. Uglavnom olakih. I sam sam odveć često u tim pričama učestvovao. No, pitanja i dalje ostaju… Šta je trebalo da nam donese 5. oktobar 2000?
Trebalo je da nam donese dve ključne stvari. Istinsku demokratiju i mesto u evropskoj porodici naroda. Uz to, trebalo je da se uspostavi individualna odgovornost, jednakost ljudi pred zakonom, ravnopravnost građana u životnim šansama, departizaciju javnih institucija. Trebalo je započeti nov proces ukupne društvene emancipacije, proces opšteg napretka, proces nacionalnog izlečenja od zabluda, predrasuda i samoobmana. Trebalo je da se suočimo sa svojom najbližom prošlošću i upremo prstom u krivce za ratove, strahote, razaranja i pogibije tokom devedesetih. Da imenujemo vinovnike. I žigošemo ih.
Jednom rečju, trebalo je okrenuti drugi list. Posve drugačiji.
Od svega nabrojanog, jedino se uspelo u uspostavljanju demokratskih pravila političke utakmice. A i tu je bilo problema, teškoća, i otpora. Donekle se stiglo u pogledu kontrole vlasti formiranjem nekoliko nezavisnih nadzornih tela. Stidljivi koraci učinjeni su u pravcu približavanja Evropskoj uniji. Stidljivi, nesigurni i nedorečeni. Ipak, koraci.
I to je, manje-više, bilo sve. Od oborenog Miloševićevog režima preuzet je stav o statusu Kosova i Metohije pozivanjem na rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244, ali i stav o neutemeljenosti internacionalnih obaveza prema Haškom tribunalu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji. Podsećanja radi, ovaj tribunal osnovan je takođe rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija broj 829, identičnom onoj o Kosovu broj 1244. Od Miloševića je preuzeta i politika očuvanja zajedničke države sa Crnom Gorom. Ogromna je energija uložena ne bi li se ova žabljačka tvorevina iz 1992. spasla. Bez uspeha. Uzalud. Sizifov posao. Godine 2006. Crna Gora je konačno proglasila državnu nezavisnost. Dve godine docnije isto je uradilo i Kosovo. Umesto kraja iluzija - nastavak silovanja realnosti. Tvrdoglavo negiranje očevidnog. I neizbežnog.
Organizovani kriminal stvoren u Miloševićevo doba, u tesnoj sprezi s postojećim bezbednosnim službama, naročito se osilio pod demokratskim vlastima. Pobuna zloglasne Jedinice za specijalne operacije novembra 2001. sa demonstracijom sile u punoj ratnoj opremi nasred autoputa nadomak Beograda rečito je govorila o odnosu snaga između jednih i drugih. Između njih i nas. Navodnih pobednika i navodno poraženih.
Prelomna tačka, naravno, predstavljalo je ubistvo Zorana Đinđića 12. marta 2003. Ako dotad nije bilo jasno, tad je moralo biti belodano. Ubio ga je preživeli Miloševićev sistem. Zato pravu istinu nikad nećemo saznati.
Postpetooktobarsko razdoblje bi se najtačnije moglo opisati kao nestabilno. Turbulentno. Kontroverzno. Pre svega stoga što su se petooktobarci namah podelili na "jakobince" i "žironciste", jezikom Francuske revolucije. Na one što su hteli radikalan preobražaj političkog sistema i one koji su tražili kompromis s polugama vlasti iz Miloševićevog perioda. Taj nas je rascep koštao uspeha. Razdvojeni i razjedinjeni, nismo bili kadri ni za jednu od dve opcije. Uzajamno smo se sputavali i blokirali. Optuživali i zamrzeli.
Ispostavilo se da je lakše poraziti režim na izborima nego menjati Srbiju. Saglasnost je postignuta povodom prvog i to je donelo rezultat. Oko drugog nije bilo konsenzusa. Zato je neuspeh bio neminovan. Zemlju nismo transformisali a, na koncu konaca, i vlast smo izgubili. Vratio se, u prerušenoj formi, stari poredak, mentalitet i politika. To je razlog što se danas saplićemo o isti kamen i vodimo istu bitku. Protiv istog protivnika. Za iste ciljeve. Ponavljači.
I gde smo sad?
Tamo gde smo bili pre dvadeset pet godina. Bivstvujemo u sistemu veoma udaljenom od verodostojne demokratije, U svemoćnom i bezobzirnom režimu na čijem se čelu nalazi osoba koja odlučuje o svemu i pita se za sve. Bivstvujemo u režimu ogrezlom u zloupotrebama i korupciji. U režimu zasnovanom na nasilništvu, pretnjama i progonu neistomišljenika. U režimu u kom su ministarstva sile i tajne agenture apsolutno potčinjene vladajućoj partiji i njenom predvodniku. U režimu koji gazi elementarna ljudska prava svojih građana, ratuje protiv sopstvenih studenata, teroriše profesore, nastavnike, prosvetare, seljake i radnike, sav svet što se s njim ne slaže i stoji njemu nasuprot. U režimu jedne, svud prisutne, organizacije s pipcima u svakoj mesnoj zajednici i svakom kućnom savetu. U režimu u kom je tzv. EKSPO bitniji od kanalizacije i pijaće vode. "Beograd na vodi" od životne sredine. Kopanje litijuma od poljoprivrede. U vladavini najjeftinije demagogije i najskuplje hrane.
Kako se jedan takav režim menja?
Ponavljam hiljaditi put: društvenim dogovorom o njegovoj promeni. Društvenim dogovorom o tome u kakvoj državi želimo da živimo. U kakvoj državi naša deca da odrastaju. Kakvu državu da potomcima ostavimo u nasleđe.
Kad će se to dogoditi?
Onda kad većini stanovnika Srbije narodno blagostanje bude važnije od dvanaest odsto povećanja penzija. Kad većina stanovnika shvati da je ovo njihova zemlja, da se u državnom trezoru nalaze njihove pare, da su oni nosioci suverenosti i sve vlasti. Da od njih zavisi ko će i i na koji način će vršiti vlast.
Pobunjeni studenti ne mogu sami. Sukobiti se sa onima što su do zuba naoružani, obučeni za primenu nasilja, onim u oklopnim vozilima, sa šlemovima, štitovima i pendrecima, nemogućno je. Nažalost. Odgonetka je i masovnosti i istrajnosti. I beskompromisnosti protesta. U neodustajanju.
Najzad, kad bi se na nekim imaginarnim izborima vlast osvojila, kakvim bi se sredstvima i kakvim autoritetom naterala vojska, policija i bezbednosne službe na povinovanje i disciplinu? Šta ako bi se oni o demokratsku vlast oglušili? Ako bi oni počeli zapovedati onima što čine demokratski izabranu vlast? Ako bi oni kršili zakon, ko bi ih u tome sprečio? I sankcionisao?
Ne čuh odgovor. Ni onomad, ni sad.
Povrh ovog, još jedan malen detalj. Pobednička politika bi morala biti usaglašena i jedinstvena. I dijametralno suprotna onoj koja je dosad vođena. Trezvena i realistična. Iskrena i poštena. I pod najstrožim nadzorom.
Ovo su pouke 5. oktobra 2000.
Jesmo li nešto naučili ili ćemo, još jednom, napraviti iste pogreške? Nazadovati ili tapkati u mestu ili se vrteti u začaranom krugu neslobode i opsena? Ili će sve ovo biti bura u čaši vode?
Videćemo uskoro…
Bonus video:
