Moldavska predsednica Maja Sandu uzela je rumunsko državljanstvo, kao i veliki broj Moldavaca. Procenjuje se da više od milion građana Moldavije, bez Pridnjestrovlja, poseduje rumunski pasoš, dok u Rumuniji živi tek malo više od 20 hiljada građana Moldavije. Rumuni dele šakom i kapom državljanstva građanima Moldavije pod uslovom da nemaju prebivalište u secesionističkoj pokrajini, da imaju ime i prezime koje zvuči rumunski i da, naravno, kažu da govore rumunski.
U prethodnom skupštinskom sazivu u Kišinjevu usvojen je zakon koji je rumunski jezik proglasio za službeni u Moldaviji, i pored toga što se na poslednjem popisu 48,1% Moldavaca izjasnilo da govori moldavski, a tek 31,8% rumunski (između moldavskog i rumunskog jezika suštinski nema razlika).
Besarabijska mitropolija je u istoj poziciji u Rumunskoj pravoslavnoj crkvi kao Mitropolija crnogorsko-primorska u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njeni vernici su uglavnom oni koji se izjašnjavaju da govore rumunskim jezikom i listom su proevropski opredeljeni.
Lokalni “suverenisti”, predvođeni bivšim predsednikom Igorom Dodonom, etiketirali su Sandu i poslanike njene koalicione većine kao “izdajnike” Moldavije i sluge Bukurešta koji žele da utope Moldaviju u Rumuniju. Oni ponosno ističu da su Moldavci i zalažu se za nezavisnu i neutralnu državu - što je samo drugi način da se iskaže bliskost Rusiji i averzija prema EU i NATO - insistiraju da se njihov jezik zove moldavski, vernici su tzv. samoupravne Pravoslavne crkve Moldavije pod jurisdikcijom Moskovskog patrijarhata, zalažu se za tradicionalne vrednosti, listom su homofobi i generalno protivnici LGBTQ zajednice, liberalizma, individualizma i tržišne ekonomije.
U Moldaviji imamo i manjinu Gagauze, turkijski narod pravoslavne vere koji radije koristi ruski nego rumunski/moldavski kao drugi jezik, vernici su Pravoslavne crkve Moldavije i između EU i Rusije listom su za drugu opciju. Pridnjestrovlje je priča za sebe. Većinu čine etnički Rusi i rusofonski Ukrajinci, dok broj Moldavaca opada iz godine u godinu.
Od sticanja nezavisnosti Moldavija je plesala između Rumunije i Evrope na jednoj strani i Rusije na drugoj. Tokom devedesetih bio je vrlo popularan vic da “Moldavac optimista uči engleski, pesimista moldavski (rumunski), a realista kalašnjikov”. Nezavisnost Moldavije deo građana te države doživljava kao privremenost, to jest tranzicioni period, i da će ona pre ili kasnije završiti u nečijem naručju - rumunskom ili ruskom.
Moldavsko društvo bilo je prilično fluidno sve do početka ruske invazije na Ukrajinu. Moldavci su “šetali” od moldavskog do rumunskog identiteta, od težnje ka članstvu u EU do očekivanja da će ih Rusija zagrliti, između novca iz EU fondova i energenata po povlašćenim cenama. Paralelno, Moldavci su napuštali zemlju - jedni su išli na Zapad (procenjuje se oko 700 hiljada), u Italiju, Francusku i Nemačku, i zanemarljiv broj u Rumuniju (samo 20 hiljada), a drugi su odlazili u potrazi za poslom u Rusiju (nekoliko stotina hiljada).
Sve do ruske agresije na Ukrajinu predsednica Sandu je igrala na oba stola, kao i svi njeni prethodnici uostalom: držala je otvorena vrata za evropske integracije, ali i prozore za relativno dobre odnose sa Kremljom. Međutim, u proleće 2022. godine moldavska predsednica imala je hrabrosti da uradi ono što u Beogradu nisu hteli ili smeli. I pored toga što je više od trećine stanovništva bilo izrazito rusofilski nastrojeno, Pridnjestrovlje pod direktnom kontrolom Moskve, a Moldavija je, u energetskom sektoru, zavisila gotovo kompletno od ruskih energenata, Sandu je prelomila i počela da deluje, a ne samo da priča evropski.
Prva žena na čelu Moldavije shvatila je u letu da su se okolnosti promenile i da je ulazak Kišinjeva u evropsku porodicu naroda mnogo realniji i izgledniji nego povratak u zagrljaj Rumunije. Nije tajna da je Sandu sve do pre par godina bila izuzetno prorumunski nastrojena i bliska tzv. unionistima, ali je početkom 2022. godine značajno korigovala svoju poziciju stavljajući ulazak Moldavije u EU kao prioritet prioriteta.
Nakon tri godine rezultati su fascinantni: siromašna, zaostala, korumpirana i nefunkcionalna država u rukama organizovanog kriminala i lokalnih moćnika počela je da se menja toliko brzo da je broj rusofila pao, prvi put, ispod 30%, a promene su vidljive golim okom za svakog ko je bio u Moldaviji u poslednjih par meseci.
Sandu je kreirala tim veoma sposobnih ljudi koji rade sa velikim entuzijazmom i gotovo danonoćno na realizaciji evropske agende. Ta promena je motivisala EU da napravi presedan i da prvi put u svojoj istoriji sprovede kontraofanzivu protiv ruske propagande i širenja lažnih vesti tokom izborne kampanje. U EU su se u prethodnom periodu ponašali “hrišćanski” prema geopolitičkim “nasilnicima”, trpeli su udarce i okretali drugi obraz, naivno verujući da rezultati, pomoć, investicije i akcije EU dovoljno ubedljivo govore sami za sebe.
U Moldaviji su funkcioneri EU premijerno sišli, slikovito rečeno, među ljude i počeli da objašnjavaju građanima direktno šta se događa, pobijajući tačku po tačku rusku propagandu.
Kremlj je u Moldaviji širio tri narativa: prvi je bio da glasanje za EU znači put u rat, kao u Ukrajini; drugi da EU oduzima Moldaviji identitet i da dolazi samo da bi uzela jeftinu radnu snagu i pokupila druge resurse; treći je bio da će EU naterati Moldaviju da implementira LGBT agendu, a da će pravoslavlje biti ukinuto ili marginalizovano.
Rezultati kampanje EU na terenu bili su mnogo bolji od očekivanog, što se videlo i kroz rezultate izbora.
Ovde nije važno pitanje šta bi se dogodilo sa Crnom Gorom da je kojim slučajem Srbija išla istim putem kao Rumunija, a ne suprotnim. Jednostavno, nije se desilo i uzaludno je baviti se alternativnom istorijom, ali je moldavsko-rumunski slučaj indikativan za činjenicu da se političke pozicije ne formiraju na vrednostima, nego na antitezi, odnosno na definisanju sebe kao suprotnog, drugačijeg i distanciranog u odnosu na drugog ili druge.
Dakle, bitnije je šta nisi nego šta si. To olakšava shvatanje fenomena zašto je moguće da ista grupa ljudi podržava i deklamuje hvalospeve Aleksandru Vučiću, predstavlja se kao veliki protivnik prethodnog režima DPS-a i učestvuje u vladajućoj koaliciji koja vodi Crnu Goru u EU. A na drugoj strani imamo grupaciju koja i danas iz petnih žila brani tekovine DPS-ovske višedecenijske svevlasti, oštro kritikuje SNS-ovski režim u Srbiji i njegove pipke u Crnoj Gori, a njena proevropska i prozapadna orijentacija opstaje samo zato što Vučićeva Srbija ide ka Rusiji i Kini.
Crnogorski i moldavski slučaj pokazuju koliko okolnosti, kao i izbori komšijskih država, mogu da determinišu usmerenja političkih formacija i etničkih grupa. Nije samo crnogorska posebnost da se politike ne prilagođavaju svetonazorima, već da se svetonazori podešavaju interesima određene grupacije, bila ona politička, identitetska, etnička ili neka druga. Jedine tri funkcionalne demokratije u Aziji, osim Izraela, nastale su kao odgovor na komunističke diktatore u Kini i Severnoj Koreji: Japan, Tajvan i Južna Koreja. Štaviše, na Tajvanu je rođena i nova nacija, iako većina stanovnika Formoze pripada istoj etničkoj grupi koja je dominantna na kontinentalnom delu zemlje - Han.
Crna Gora nije išla tim putem, iako je mogla, neki bi rekli morala. Tako se stiglo do toga da političke formacije koje su na rečima proruske i prosrpske rade više na približavanju Podgorice članstvu u EU nego oni kojima su usta bila puna Evrope, a na delima su Crnu Goru oblikovali više po pravilima ruskog nego evropskog ustrojstva države: kleptokratija, korupcija, nepotizam, isprepletenost države i organizovanog kriminala, zloupotreba položaja, klijentelistička ekonomija itd.
Posle pet godina, čelnici DPS-a razmišljaju i rade kao Mujo i Haso u vicu o jogurtu. Oni stariji će se setiti šale u kojoj Mujo izlazi besan iz pekare i žali se Hasu koji ga je pitao zašto je tako ljut:
- Kako ne bih bio ljut. Tražim burek i jogurt, prodavačica kaže nema jogurt. Kažem, daj mi sirnicu i jogurt, ona opet nema jogurt. Velim, daj mi zeljanicu i jogurt, ona meni nema jogurt. Pa šta bi ti, bolan, uradio na mom mestu?
Haso ga začuđeno gleda i kaže:
- Ja bih je gađao tim jogurtom.
Tako i DPS insistira na onome što niko ne spori, odbijajući da se suoči sa vlastitim demonima i da izađe iz šema podela koje više ne postoje. Sa Crnom Gorom u NATO i sutra u EU ne bori se za državu, već da ona bude bolja. Drugim rečima, ako hoćete jogurt, promenite pekaru. Ili, što bi rekla američka spisateljica Rita Mej Braun: “Ludost je ponavljati iste stvari u istim okolnostima i očekivati drugačiji rezultat”.
Bonus video:
