Ne pamti se da je ikada, posle Drugog svetskog rata, neka demokratija i velika sila imala tako brzometnog lidera kao sada Amerika. Za samo osam meseci drugog predsedničkog mandata, Donald Tramp je istumbao predstave i o njoj i o svetu, namećući utisak da sada oboje više liče na njega nego na sebe same.
Posebno se aktivirao na ogromnom prostoru rata i mira. Uz paradoksalno, istovremeno širenje oba ta međusobno isključujuća stanja.
I najuporniji argumentovani kritičari mu priznaju da se za kratko vreme upustio u niz mirovnih inicijativa, mahom u vidu kakvog-takvog prekida vatre među susedima, kao što je ovih dana postigao između Tajlanda i Kambodže, a prethodno i između Izraela i Hamasa. Ali, ujedno je različite obrise ljutih megdana ucrtao na mapu i internacionalnih i odnosa unutar sopstvene zemlje.
I jedno i drugo kao specifične ratove iznutra. Prvo je njegov šef diplomatije Marko Rubio ocenio da se „posleratni globalni poredak nije samo zastareo, već je sada oružje koje se koristi protiv nas“. Pa je potpredsednik Džej Di Vans proklamovao da ga više brinu „pretnje iznutra“, za kakve je označio protivljenja Evrope Trampovim favoritima za upravljanje njom, nego pretnje Rusije i Kine njenim slobodama, podseća Gardijan.
Zastranjivanju je pridodat i praktično globalni trgovinski rat, putem vanredno visokih Trampovih carina, a sve navedeno su dve američke specijalistkinje protumačile kao „zapanjujući čin samoubistva supersile“. Jer, „nikad ranije vladajuća svetska supersila nije namerno demontirala sistem koji je osmislila za održavanje sopstvenog vođstva, posebno dok su ti atributi donosili ogromne koristi“.
A i za to je kriv „unutrašnji neprijatelj“. „Izloženi smo ratu iznutra, unutrašnjoj invaziji , koja se ne razlikuje od spoljnog neprijateljstva“, potencirao je i lično Tramp. Pod „invazionistima“ je podrazumevao sve „nepodobnike“-ilegalne imigrante, opozicione aktiviste, neposlušne sudije i univerzitete, borce za zdraviju životnu sredinu, pobornike pobačaja i istopolnih brakova, a obavezno i kritičke novinare, koje je poodavno ocrnio kao „neprijatelje naroda“.
Za suzbijanje takvih „neprikladnosti“ prečesto je koristio izvršne uredbe, mimo zakonodavaca iako su oni većinom njegovi republikanci. Opozicione demokrate ga optužuju da skreće demokratiju ka autokratiji.
Istraživanje agencije Pju je pokazalo da 69 odsto ispitanih Amerikanaca smatra da Tramp nastoji da primeni više individualne predsedničke moći nego njegovi prethodnici. Širom zemlje su nedavno održane masovne demonstracije protiv takvog liderskog preterivanja, u kojima je pod parolom „Bez kraljeva“, učestvovalo, kako se izveštava, oko sedam miliona građana, svaki pedeseti Amerikanac.
Pokliči protiv „monarhije“ su inspirisani i Trampovim nagoveštajima da bi mogao da se kandiduje za treći mandat, iako to Ustav zabranjuje. On je, pak, osporio da su protesti bili masovni, a u video skeču, uz pomoć veštačke inteligencije, prikazao kako demonstranti zaslužuju da budu posuti fekalijama.
Preterana lična vlast ruši demokratiju takođe iznutra, poručuju pisci knjige o tom fenomenu. Pa uoči Trampovog susreta, dok je ovaj tekst išao u štampu, s kineskim predsednikom Si Đinpingom, nalaze sličnosti među njima. Obojica (pri čemu se podrazumeva i Vladimir Putin) podvrgavaju sistem sebi, kažu, a kao čvrstorukaši, okružuju se klimoglavcima, i nisu pouzdani partneri na međunarodnoj sceni, jer svojevoljno mogu da promene politički kurs i odustanu od projektovanog dogovor.
To vrludanje se, doista, više puta ispoljilo u razgovorima oko Ukrajine gde je Tramp išao od blagoglagoljivosti prema Putinu do sankcija ruskim naftašima. Kao i u cepidlačenju u američko-kineskim ekonomskim odnosima, u istrajnim nivelisanjima njihovog strateškog duela, čiji ishod može da udari globalni pečat ovom veku.
Pomni analitičari ukazuju i na prilično neobičnu vezu između Trampove unutrašnje i spoljne politike. Što je napolju mirotvorniji, to je kod kuće ratoborniji. A opet, dok šalje vojsku u američke savezne države i u prestonicu, koje vodi opozicija, on tvrdi da ih tako uvežbava za spoljne ratne izazove.
Iako je izbore dobio obećanjima da će smanjiti uplitanje u tuđe stvari, ovih dana je ipak vrlo posvećen preuređivanju zapadne hemisfere. Venecueli preti vojnom intervencijom zbog navodne trgovine narkoticima od kojih bi da brani sugrađane, jer ih „droge ubijaju 300.000 godišnje“, a finansijskim mamcima je doprineo da u Argentini pobedi stranka njegovog prijatelja Havijera Mileja.
Tramp i dalje sopstvenu nepredvidljivost promoviše kao vrhunsku stratešku vrlinu. Nije, međutim, za kopiranje.
Ovdašnji lider se, nažalost, odlučio da i on nekako profitira na sopstvenoj autoritarnoj nepredvidljivosti. Da sedi na četiri stolice i da vabi druge da dragoceno vreme arče u nagađanju na kojoj od njih bi da ostane. Ali, počele su sve da se razmiču, vrlo predvidljivo i brzometno.
Bonus video:
