Ah, kultura, to je tako uzvišena, ali izlizana i potrošena riječ. Ako posmatramo sve kroz prizmu simbola, u glavnom gradu Crne Gore nestala je knjižara Kultura iz centra grada, kao i bioskop Kultura. Koliko god to bilo ime na prvu loptu i generičko, radilo je posao. Sad ne radi ništa. Rupa. Nema ni k. Samo simulacija, bez reanimacije.
Kultura se nije transformirala, u glavama vlastodržaca kulture je i dalje 1970. godina iako su rođeni kasnije. Kao da im niko nije javio za wi-fi, brendiranje, umrežavanje, freelance, koncept i da postoji “primijenjena umjetnost” ne daj Bože, pu pu pu. Kultura je jedan mikrofon, reflektor i generičko saopštenje za medije.
Djelatnici iz domena kulture gade se pojma “zarada” jer kultura mora da bude minus i neshvaćena da bi bila umjetnost. Ako ne propadneš nisi dobar. Ako uspiješ si sumnjiv i tako u krug samodovoljnosti i samodopadljivosti.
Postavljanje stubića na sred ulice u Podgorici kako ljudi ne bi parkiranjem kočili saobraćaj, to je najveći dokaz i domet kulture. Da je sreće, da ima umjetnika sa vizijom, u Veneciji na bijenalu bi Crna Gora to izložila, stubiće kojima se reguliše saobraćaj čak i 2025. godine, kao kad se stoka uvodi u tor, kažu ti kuda moraš da ideš. To je kapitulacija pred nekulturom. Dokaz, stubić je živi dokaz!
Ali pitanje kulture Vladu smara, jer kultura nije zgrada da može da se sazida brzo i da se preprodaju stanovi (bez upotrebne dozvole) i da se pare množe. Kultura se sporo ali sigurno isplaćuje na duge staze. Zato nikog posebno i ne zanima taj proces. Za kulturu se zanimaju samo oni koji mogu da se ubače u sekreterijat i da mjesečare na državnim jaslima. Kultura se glumi. Metni šal oko vrata bez obzira koliko je vruće i primaj tu platu.
Ali tu je kvaka. Ljudi ne vole da brinu o kulturi, ali zato lako pizde kad nešto eksplodira. Jer pitanje kapele i mauzoleja je kultura, pitanje šatora i kolektora je takođe kultura, pitanje jezika i slova, naravno da je kultura. Prije svega, izborni i parlamentarni i lokalni, broj žena, otvorene liste i neriješeni Šavnik, nasilje u školi, kući i ulici, naravno da je to kultura.
Sve saobraćajke su pitanje kulture, jer taj naziv “saobraćajna kultura” nije tu slučajno. U vrijeme kad policajci nisu imali raspoloživih automobila, kad ih nije par dana bilo na ulicama, za 24 časa su opet ljudi počeli da divljaju u saobraćaju, da se zalijeću na pješake, jer, znaju da neće dobiti po ušima i znaju da im se može.
Ministarstvo kulture je anemično i nemoćno. Ono samo figurira, ne reagira. Ne može. Zato jer ih niko ništa ne sluša i niko ih ništa ne pita. Tako je jer ne dižu frku. Ministarstvo kulture može da pravi performanse, da krikne, da iznenadi, ima pravo da podigne glas. Za sad, svi čelnici kulture se ponašaju tako da žele da protrče kroz toplog zeca sa što manje povreda.
Razna udruženja književnika i umjetnika ponašaju se kao reketaši, a izgleda da je Ministarstvo kulture kafić. Oni dođu, piju i jedu, pronađu sulud razlog da budu uvrijeđeni, neće da plate, traže da se njima plati jer će u suprotnom polomiti kafić. Ako izvučemo paralelu, razna parazitska udruženja očekuju od resora Ministarstva kulture da im se da što više da bi prozivali manje. Liči na kulturni reket, zar ne? “Namiri me i biću miran.”.
Zato svi imaju mišljenje, a niko nema djela. Kako bi dobro bilo da neko nekad napravi sajt ili emisiju u kojoj bi se predstavljali kratko svi umjetnici koji svake godine dobijaju pare od Ministarstva kulture. Da pročitaju nešto svoje, da pokažu djelo i objasne ga. Kako bi to dobro bilo. Makar da ih vidimo, da se gorko nasmijemo. Eto, makar to bi bio performans, nalik damaru, da nešto od kulture postoji, pa bilo i naopako, ali makar živo.
Bonus video:
