Polako se karte otkrivaju, kako se Crna Gora približava potpisivanju ugovora o pristupanju Evropskoj uniji. Godinama su se pratile diplomatske poruke, skrivene rezerve i tihi signali, a sada sve to prerasta u otvorenu podršku. Najbolji primjer je izjava kancelara Merca, koji je jasno i glasno poručio da Crna Gora ima punu podršku Njemačke i da je potpisivanje ugovora sa EU realnost. Do sada, takve poruke sa visokih adresa nismo dobijali.
Tajming je bio savršen za pružanje podrške. Samo nekoliko dana ranije predsjednik Vučić pokušao je ponovo da gurne priču o “zajedničkom paketu” za ulazak u EU, u pokušaju da Crnu Goru veže za sopstveni politički tempo. Ali realnost je neumoljiva, zemlje ne ulaze u EU u paketu zato da bi se čekalo na one koje kasne, nego da bi se nagradile one koje napreduju. Princip regate prije svega.
A Srbija je, uprkos retorici, sve dalje od evropskih standarda. Cijena četvorostruke igre između Moskve, Vašingtona, Pekinga i Brisela postaje sve veća. Ipak, Vučić nije Tito. Sjedjeti na četiri stolice ne mogu ni veće i moćnije države. Model vladavine koji se godinama gradio sada se sudara sa evropskim očekivanjima. To je trenutak kada politički prostor počinje da se sužava, a sistem ulazi u fazu u kojoj je svaki otpor impuls panike.
Tu dolazimo do ključne metafore: davljenik je spreman na sve. Ne zato što je hrabar, nego zato što drugog izbora nema. Kada si preduboko u blatu, ne tražiš izlaz već tražiš nekoga da ga povučeš sa sobom. I upravo to gledamo danas. Pokušaj da se zaustavi ili barem iskomplikuje put Crne Gore, jer je ona jedina u regionu koja se zaista približava EU. Mnogi su potrčali da prokomentarišu mogućnost blokade dva poglavlja od strane Francuske. Prvi Milan Knežević, da okrivi Đukanovića i Plenkovića da stoje iza blokade. Nekada zanimljiv za slušati, sada često cirkusant od političara, Knežević na svaki način pokušava da homogenizuje biračko tijelo jer gle čuda, odoše svi kod Mandića. A kod Milana ostadoše samo Zećani.
Otuda i Botun. Otuda “Ćaćilend 2.0”. Otuda sve agresivniji ispadi Milana Kneževića. Stvara se buka, privid haosa, privid snage, ali sve manje ima političke supstance. Njihova uloga u regionalnim scenarijima je sve vidljivije periferno sredstvo pritiska, a ne realna politička sila.
Zanimljivo je i kako se mijenja retorika. Nekad se u Beogradu govorilo: “Đe ćeš na Rusiju?” Danas se u Podgorici sve češće čuje odgovor: “Đe ćeš na Njemačku?”
Jer teško je voditi političku bitku protiv zemlje koja je kičma Evropske unije, a još teže kada se pokušava zaustaviti proces koji Berlin i Brisel upravo žele da ubrzaju.
Ipak, treba biti realan, pred Crnom Gorom su i izazovi. Biće pokušaja destabilizacije, biće pritisaka, jer onaj ko gubi pozicije najspremniji je da pređe crvenu liniju. Ali razlika je u tome što Crna Gora sada ima momentum, međunarodnu podršku i rezultate.
Čija li je Crna Gora? Milanova ili evropska.
Autor je ekonomista
Bonus video:
