(Global inequality and more; Peščanik.net)
Zašto je neoliberalizam propao, kako u nacionalnoj tako i u internacionalnoj inkarnaciji? Mnogo detaljnije nego što je to moguće u ovom kratkom eseju, isto pitanje pretresam u mojoj novoj knjizi Velika globalna transformacija: nacionalni tržišni liberalizam u multipolarnom svetu. Postavljam to pitanje i iz ličnih razloga: neki od mojih najboljih prijatelja su neoliberali. Bio je to generacijski projekat zapadnih bejbi-bumera koji su prihvatili i mnogi drugi, na primer ljudi u istočnoj Evropi poput mene, kao i južnoameričke i afričke elite. Moji ostareli prijatelji koji i danas kada se sretnemo pokazuju isti žar vere u neoliberalizam izgledaju mi kao ideološke iskopine iz sveta koji je odavno nestao. Oni ne dolaze s Venere ili Marsa, oni stižu s Titanika.
Kada tvrdim da je neoliberalizam poražen, ne mislim da je intelektualno potučen, u smislu da postoji spreman alternativni projekat koji će ga zameniti. Ne, kao i komunizam neoliberalizam je poražen stvarnošću. Stvarni svet je odbio da se ponaša onako kako su liberali verovali da treba da se ponaša.
Mora se priznati da je taj projekat imao atraktivnih strana. Ideološki i generacijski je vezan za buntovne šezdesete, pa je njegov pedigre nekonformistički. Promovisao je rasnu, polnu i rodnu ravnopravnost. Mora se priznati i to da je naglašavanjem globalizacije doprineo najvećem smanjenju globalnog siromaštva u istoriji sveta i da je mnogim zemljama pomogao da pronađu put do prosperiteta. Čak i osporavani Vašingtonski konsenzus - iako sadrži odredbe koje su preopširne i neke koje su potpuno zanemarene - u osnovi je sasvim solidan program i uključuje dosta toga što ga preporučuje. Između ostalog i zato što nudi pristupačnu prečicu za razumevanje ekonomske politike. Dovoljan vam je jedan sat da ga objasnite i ljudima koji o ekonomiji ne znaju ništa.
Dakle, da se vratimo na izvorno pitanje, zašto neoliberalizam nije opstao kao dominantna ideologija? Mislim da postoje tri razloga: to su univerzalizam, hibris njegovih sledbenika (hibris koji uvek prati univerzalizam) i prevrtljivost njegovih političkih zagovornika.
Mislim da na teme univerzalizma i kosmopolitizma neoliberalnog učenja ne treba trošiti reči. Liberalna ideologija u principu jednako tretira sve pojedince i sve narode. To je načelna prednost, jer liberalizam i neoliberalizam tako mogu privući najrazličitije grupe bez obzira na njihovu istoriju, jezik ili veru. Ali univerzalizam je i njegova Ahilova peta. Pretvaranje da se doktrina odnosi na sve i na svakoga brzo se sukobljava sa spoznajom da se lokalne okolnosti često značajno razlikuju. Pokušaji njihovog krivljenja da bi se prilagodile načelima doktrine nemaju uspeha. Lokalne okolnosti (posebno u aspektima istorije i religije) otporne su na verovanja izgrađena u sasvim drugačijem geografskom i istorijskom kontekstu. Dakle, u susretu sa stvarnim svetom neoliberalizam se povlači. Stvarni svet preuzima inicijativu.
Problem je u tome što univerzalisti (uključujući i komuniste) odbijaju da priznaju poraz. Prinuđeni su na to, jer bi prihvatanje poraza značilo da doktrina nema univerzalno važenje. Tu na scenu stupa intelektualni hibris. Poraz se prikazuje kao posledica moralnih manjkavosti ljudi koji nisu do kraja prihvatili neoliberalne vrednosti. Sa stanovišta sledbenika, duševno zdravi i moralno ispravni su samo oni koji bezrezervno prihvataju doktrinu. Novi društveni ugovor za koji su njegovi zagovornici utvrdili da je ispravan, makar to bilo i pre samo sedam dana, mora se bezuslovno prihvatiti i primeniti istog trenutka. Uvođenje pitanja morala u priču o ekonomskom uspehu, koji su mnogi zagovornici neoliberalizma postigli zahvaljujući životnom dobu, geografskom položaju i obrazovanju, daje neoliberalizmu viktorijansku, čak i kalvinističku notu: bogatstvo nije samo znak svetovnog uspeha, ono je i pokazatelj moralne superiornosti. Kao što je rekao Deng Sjaoping, „veličanstveno je bogatiti se“. Taj moralni element implicira odsustvo empatije prema onima koji se nisu snašli u novom poretku - oni koji nisu uspeli i ne zaslužuju da uspeju. Čvrsti u svojim univerzalističkim stavovima, zapadni neoliberali više srednje klase ne tretiraju svoje sunarodnike ništa bolje nego strance. Neuspešni zaslužuju neuspeh, u zemlji i inostranstvu. To je najviše doprinelo političkom porazu neoliberala: jednostavno su zanemarili činjenicu da se glavnina političkog života ipak odvija na domaćem terenu.
Kao i komunizam, neoliberalizam je poražen stvarnošću. Stvarni svijet je odbio da se ponaša onako kako su liberali vjerovali da treba da se ponaša
Hibris proistekao iz postignutih uspeha (koji se posle propasti komunizma uzdigao do neslućenih visina) pojačan je univerzalizmom - odlikom svih ideologija i religija koje samom svojom strukturom odbijaju da prihvate značaj lokalnog konteksta. U neoliberalnom programu nema sinkretizma.
I konačno, prevrtljivost. Nedoslednost, naročito u međunarodnim odnosima, u poštovanju samodefinisanog i samoustanovljenog „globalnog poretka utemeljenog na pravilima“ i tendencija da se ta pravila primenjuju selektivno - to jest, da se slede starinske politike uskog nacionalnog interesa i istovremeno tvrdi da to nije slučaj - kod mnogih su proizvele utisak da su na delu dvostruki standardi. Zapadne neoliberalne vlade odbijaju da to priznaju i uporno ponavljaju iste mantre čak i kada su očigledno u suprotnosti s onim što rade. Manipulišući rečima, izmišljajući nove koncepte i nepostojeću stvarnost, sve u pokušaju prikrivanja istine, neoliberali su u međunarodnoj areni završili u ćorsokaku. Deo te nedoslednosti vidljiv je i na unutrašnjem planu kada nezadovoljnicima poručuju da treba da ućute i prestanu da se žale, jer statistički podaci pokazuju da za to nemaju razloga, da su njihovi subjektivni utisci pogrešni i nevažni.
Šta dalje? O tome raspravljam u Velikoj globalnoj transformaciji. Mislim da postoji jedna stvar oko koje je većina ljudi spremna da se složi: u proteklih pedeset godina doživeli smo debakl dve univerzalističke ideologije - komunizma i neoliberalizma. Obe su poražene od stvarnog sveta. Zato nove ideologije neće biti univerzalne i neće tvrditi da važe za čitav svet. Biće partikularne, ograničenog geografskog i političkog dometa i fokusirane na održavanje hegemonije na prostoru kojim vladaju. Neće pokušavati da formulišu univerzalna načela. Zato je priča o globalnim ideologijama autoritarizma besmislena. Takve ideologije su lokalne, usmerene na očuvanje vlasti i postojećeg stanja. Što ne znači da su otporne na stara imperijalistička iskušenja. Ali u tim iskušenjima ne mogu pretendovati na svet u celini, niti različiti autoritarizmi mogu sarađivati u tom projektu. Štaviše, s obzirom na odsustvo univerzalnih načela, veoma je verovatno da će se sukobiti. Jedini način da se autoritarni nosioci vlasti ne potuku podrazumeva prihvatanje veoma uskog skupa temeljnih načela, uglavnom onih o nemešanju u unutrašnje poslove i uzdržavanju od agresije. I to bi bilo sve. Možda je Si Đinpingova objava pet usko definisanih pravila na nedavno održanom sastanku Šangajske organizacije za saradnju proistekla iz kalkulacija takve vrste.
(Preveo Đorđe Tomić)
Bonus video:
