“Malo morgen”, ponavlja predsednik Srbije reči svog nekadašnjeg koalicionog šefa Slobodana Miloševića i u najboljoj tradiciji inata odgovara na kritike koje mu upućuje Evropska unija.
Iako je nedavni samit EU - Zapadni Balkan bio posvećen proširenju Unije, regionalnoj saradnji i zajedničkim izazovima, Aleksandar Vučić prkosno je odbio da otputuje za Bruxelles, pa je redovno jednogodišnje okupljanje prvi put proteklo bez i jednog predstavnika Beograda.
Poslovično nespreman da čuje bilo kakve zamerke politici koja je, po njegovom umišljaju, uvela Srbiju u zlatno doba i obezbedila joj uvaženo mesto na globalnoj sceni, Vučić se na manevar povlačenja odlučio da bi izbegao suočavanje sa odgovornošću za dugogodišnje zaostajanje u procesu evropskih integracija.
Srbija se danas objektivno nalazi dalje od članstva u EU nego u trenutku otvaranja pregovora 2014. Pristupni proces je de facto suspendovan. Pune četiri godine nije otvoreno ni jedno novo poglavlje ili klaster. Ništa tu nije slučajno.
Javnosti se uporno ponavlja da EU od Srbije stalno traži nešto novo, što jednostavno nije tačno jer su kriterijumi za članstvo nepromenjeni: vladavine prava, demokratske institucije, sloboda medija, nezavisno pravosuđe, borba protiv korupcije i organizovanog kriminala.
Režimski mediji duže od decenije sistematično na sve načine ocrnjuju EU ponavljajući ruski narativ da se radi o propalom projektu koji je stalno u krizi. Rezultat je da tek svaki treći građanin podržava članstvo, što je dramatičan pad zabeležen tokom naprednjačke vlasti. “Predator slobodnih medija”, kako Vučića nazivaju Reporteri bez granica, odradio je posao.
Dosta više te Evrope koja ucenjuje i sprovodi politiku dvostrukih aršina, licemerja i “jednog oblika suptilnog rasizma prema Srbiji”! Dosta više tih zahteva o tzv. normalizaciji odnosa sa Kosovom! Dokle više te priče o “funkcionalnoj demokratiji”!
Dok predsednik, kad mu zatreba, ponavlja “čvrstu privrženost” Uniji, on je neodlaskom na samit jasno potvrdio da ga vrednosti na kojima je stvorena Unija ne zanimaju.
Vučić je prvoborac protiv slobodnih i fer izbora, dopustio je najviši stepen korupcije u poslednjih 13 godina i omogućio je više nego sumnjive veze pojedinih nosilaca javnih funkcija sa organizovanim kriminalom. Oslonio se na represiju i prekomernu upotrebu sile prema građanima koji godinu mirno zahtevaju odgovornost institucija i vladavinu prava. Sistemski pritiska pravosuđe, univerzitete, obrazovni sistem, civilno društvo i ono malo slobodnih medija.
Usklađenost Srbije sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU je oko 60 procenata, više nego skromno u poređenju sa Crnom Gorom i Albanijom, gde je stoprocentna.
Umesto da sledi pozitivne primere iz regiona, Vučić predlaže da sve države Zapadnog Balkana budu istovremeno primljene - što je pokušaj zadovoljenja sujete predsednika koji i dalje umišlja da je lider u regionu.
I dok Srbija ostaje na marginama, usledila je očekivana serija panegirika Vučićevom bojkotu koji se slavi kao “optimalan, racionalan i logičan” odgovor “višegodišnjem ucenjivanju i licemerju” EU.
“Evet efendije” horski ponavljaju tezu koja je u direktnom sukobu sa zdravim razumom: neodlazak u Bruxelles je “jasan signal da Srbija ostaje na evropskom putu”, kako reče predsednica Narodne skupštine Ana Brnabić i ostade živa.
“Ne postoji stvar koju Srbija nije uradila u prethodnih godinu dana u odnosima sa EU i svi iz tamošnjih institucija znaju koliko i kako se borila i trudila”, tvrdi Brnabićeva za zemlju čija se politika u praksi zasniva na simuliranju reformi, kontinuiranom odgađanju donošenja ključnih strateških odluka i sistematskom potkopavanju temeljnih vrednosti na kojima EU počiva.
Pridružio se i predsednik SNSD-a Milorad Dodik: “Licemerstvo i nepoštovanje koje briselska birokratija pokazuje prema Srbiji i srpskom narodu na Kosovu i Metohiji i u Republici Srpskoj više se ne mogu ni prihvatiti ni tolerisati”. Pohvale Vučiću, a potom izjava da je kao lider Srpske ispratio razne predsednike u Beogradu pa zašto ne bi i Vučića.
Režimska Politika odmah je pronašla nekog sociologa koji je javnosti ponudio recept: Srbija bi, po uzoru na putinovsku vlast u Gruziji, trebalo da suspenduje pregovore sa EU. Pretpostavljam i da donese zloglasan zakon o zabrani rada nevladinih organizacija koje su strani agenti, što već traži prvi srpski putinovac Aleksandar Vulin.
Prošlo je vreme stabilokratije Angele Merkel kojoj je Vučić bio omiljeni autokrata, pa Evropljani sve glasnije kritikuju politiku srpskog predsednika. Poslednji izveštaji Evropskog parlamenta i Evropske komisije o Srbiji nedvosmislena su potvrda promenjenog stava, ali Vučić kao neko ko ne trpi bilo kakvu kritiku uzvraća na sebi svojstven način: od šake do lakta.
Predsednik je u maju otišao na vojnu paradu u Moskvu i u septembru na sličnu manifestaciju moći u Pekingu. Nije otišao za Bruxelles, ali uvek ima vremena za susrete sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom. Bio je poslednjih dana domaćin predsedniku Slovačke Peteru Pelegriniju i predsedniku Gruzije Mihailu Kavelašviliju, koji je usred Beograda optužio EU za dvostruke standarde prema Gruziji i Srbiji.
Izbor gostiju mnogo govori o domaćinu. Kao što skaradno šatorsko naselje usred Beograda po kome vršljaju kriminalci i batinaši naziva “oazom slobode u Evropi”, Vučić tako bira prijatelje osuđujući Srbiju da ostane bez bespovratnih sredstava iz budžeta EU, što je blizu dve milijarde eura godišnje.
Posle Evropske unije udarci pljušte i sa drugih strana. Dok odbija da Beogradu olakša situaciju povodom krize oko Naftne industrije Srbije kojoj su Amerikanci zaveli sankcije, Vladimir Putin podseća “ljubazno rukovodstvo Srbije” na obaveze koje je prihvatilo. Moskva ne krije šta misli o Vučiću. Koliko imate Vučića?, pitala je predstavnica za medije ruskog MIP-a Marija Zaharova. Mi znamo onog koji u Moskvi priča jedno, a izgleda da na drugim lokacijama priča drugo.
Potom je Donald Trump potpisao Zakon o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana, koji eksplicitno i veoma kritički analizira samo Srbiju uz ocenu da je stanje demokratije zabrinjavajuće, a uslovi za održavanje izbora nepravedni. Jared Kushner, zet američkog predsednika, povukao se iz kontroverznog 500 miliona dolara vrednog projekta izgradnje Trumpove kule na mestu Generalštaba srušenog u Beogradu tokom bombardovanja 1999.
Prete pritisci Washingtona na tri koloseka: politički, oko Kosova i oko korupcije, a sve je popraćeno pretnjom sankcijama.
Pritisnut otporom iznutra i zahtevom za vanredne izbore, stešnjen spolja i sa Zapada i sa Istoka, Vučić pokušava da kupovinama novog oružja hrabri sebe: “Srbija je na svojoj strani. Ma koliko se to ne sviđalo Washingtonu, Bruxellesu, Moskvi, bilo kome, Srbija je na svojoj strani”.
Vučić igra na kartu pseudopatriotizma i ponosi se što Srbija plaća cenu svog izbora “da bude nezavisna, da ne uđe u NATO, da ne uvede sankcije Rusiji i da ne prizna tzv. Kosovo”. Takva politika potpuno je operisana od pragmatizma i racionalnosti.
Prostor za manevrisanje se suzio. Ostaju samo Xi Jinping i skupi kineski krediti i ponešto simpatija Emmanuela Macrona koji to uspešno finansijski naplaćuje.
Srbija je nesumnjivo u problemu zato što Vučić misli da njegove obmane sopstvenog naroda mogu da prođu i u odnosima sa svetom. Odluka da bojkotuje samit EU je politički pogrešna i štetna jer Srbiju udaljava od demokratskih vrednosti uređenog društva, ali Vučić bi, zarad ostanka na vlasti, da od Srbije napravi Severnu Koreju.
Neće moći. Neće mu dopustiti. Nadigrali su ga moćniji i veštiji igrači u globalnoj partiji šaha u koju je on samohvalisavo ušao misleći da je velemajstor. Ispao je najobičniji pacer.
Bonus video:
