Maršal pab nalazi se iza Više poslovne u Beogradu, tik uz Bulevar kralja Aleksandra (i dalje mnogi misle da je to po onom Aleksandru K, ali nije, nego po Aleksandru O). Posljednje polufinale Lige šampiona pratio sam u bašti Maršala, a konobar se žalio kako se više ne pije kao prije. Kaže, prodali su svega par buradi piva, a prije nekoliko godina se točilo po 12 buradi kad krene faza ispadanja i zalaufuje se Liga šampiona. To nešto znači. Mnogo znači.
Omladina ne pije kao prije. Vole kafe, teretanu, čajeve, cijeđene mikseve, više duvaju nego što piju. Možda ne traže utjehu u lošem alkoholu kao prethodne generacije, možda imaju više svijesti i više izbora. Ko to zna. Ali eto, utakmice su mjerilo, sport se prati isto, ali se pije znatno manje, nekad 12 a sad jedva tri potrošena bureta.
Nedaleko od Mašal paba uz Bulevar ka Đeram pijaci, postojao je čuveni Vonder bar. Izuzetno mjesto, pab sa šporetom na drva, fiksnim telefonom, dugačkim drvenim šankom, gramofornom i toaletom čija se vrata otvaraju kao vrata vestern kafana. Dešavalo se da neko pusti ploču “Ravno do dna” i da ide od prve do posljednje, pa opet u krug i sve bude u redu.
Za šankom je uvijek sjedio lik koji je imao tetovažu Knuta Hamsuna na podlaktici. Istina, tetovaža nije bila baš najbolja, za neke je taj lik više ličio na Petkovića Disa. Ostali gosti, kao i šankeri bili su krojeni po sličnom modelu kao i taj lik sa tetovažom, gledali svoja posla i slušali dobru muziku. Ali svi su žestoko pili.
Krajem te 2014. godine od strine ozbiljnog bibliofila na poklon sam dobio knjigu “T.H. Raič - Ko je rekao živeli?”. Do tad za tog pisca nisam znao. Pročitao sam knjigu u dahu, ispodvlačio sigurno trećinu rečenica. To je mapa boemije i apsurda Balkana i Beograda. Lutanja od Boleča do Beča, a nosioci su likovi poput Jaše Grobarova. Dakle, spektakl! Idealno štivo za tešku zimu, kad se sve napolju zaledi, kad se slabo izlazi i mnogo čita.
Preporuku na korici majstorski piše sam autor: “Ako ovu knjigu kupite danas, shvatićete da lepše sutra ne postoji. Kad kupite ovu knjigu moj život će biti u vašim rukama!”. Listao sam knjigu za stolom ispod stepenica koje vode na sprat Vonder bara kad je stigao moj prijatelj, svježi dobitnik jedne od 365 književnih nagrada koje se dijele godišnje. Nagradu je zakucao na zid iznad stola za kojim smo sjedjeli. Bio je uvijek pod gasom i pod pritiskom jer se konstantno razvodio od žene. Imao je običaj da otvori knjigu nasumično i pročita jednu rečenicu kao da je otvorio fortune cookie.
Uzeo je sa stola knjigu T.H. Raiča “Ko je rekao živeli?” otvorio nasumično i pročitao rečenicu “Ko živi na račun žene, zaradiće svaki dinar!” Oduzeo se, ozbiljno zabrinuo, naručio duplu klekovaču i malu kiselu. Godinama nakon toga, držao se te rečenice i citirao je na mnogim promocijama. Ona je za njega postala ideal sažetosti, filozofije, suštine, ironije i istine koja zaboli ali i otrijezni.
Tu rečenicu napisao je T.H. Raič, pisac kome je i Balša posvetio kolumnu nedjelje. Zaslužuje da se pomene i ove nedjelje u ART-u, taj važan pisac Miodrag Raičević, rođen 1955. u Titogradu, a preminuo 2025. u Beogradu.
On je rekao “živeli”!
Bonus video:
