Usavršili smo ovu igru prebacivanja odgovornosti. Što god da novinar ili građanin pita nadležnog, rikošet tehnika je na snazi. Odmah se prebacuje dalje, traži se drugi krivac, jer naravno da je adresa za pitanje pogrešna. Neko drugi mora biti kriv. Nije to ništa novo i neviđeno, zvanično se zove “prebacivanje odgovornosti” odnosno “blame shifting”.
Ako krenemo korak dalje, pa vidimo što još slijedi iza tog preusmjeravanja odgovornosti dolazimo do rasipanja odgovornosti (diffusion of responsability) jer je lakše ako se stijena razbije na kamenčiće pa pogodi kao sačma više institucija nego kad društvo traži odgovornost jedne ličnosti ili ministarstva.
Ono što je najčešće jeste “pranje ruku” a to je slučaj kad se “institucije formalno pozivaju na procedure, pravilnike i nadležnosti kako bi izbjegle suštinsku odgovornost”. Čini vam se sve poznato? Pa kako i neće kad naši ministri i institucije svakodnevno praktikuju ove rituale izbjegavanja odgovornosti.
Sve ovo čini da se stvara jedan odvratan efekat “kulture nekažnjivosti” (opet poznatije pod imenom culture of impunity). Opet, ništa nova, jer je to zapravo širi društveni okvir u kom odgovorni ne snose posljedice, krivica se konstantno preusmjerava, a javnost se lagano navikava na situaciju da niko nikad nije kriv.
Dakle, to ide ovako: desi se nešto, mediji i građani prozovu zaduženog ministra i instituciju, oni se odazovu pozivu i odgovaraju na pitanja distrakcijama i preusmjeravanjem odgovornosti na druge. Naljute se, namršte se, odigraju malo i na ulogu žrtve i radoholičara, operu se ruke, a kultura nekažnjivosti cvjeta.
Ovo je oproban model da se ljudi izvuku kao kišne gliste. I biće tako od žičare, petlje na auto-putu, Šavnika i Cetinja, Miloša&Miloša, limenki i koverti do slobodnih kriminalaca. Nikome ništa, mir mir mir, niko nije kriv.
Nismo ništa izmislili, sve je već viđeno, samo nećemo da se suočimo. Čini se vlastodršcima da je kultura nebitna, da je to iznuđen resor i pozeraj, da su najbitnije investicije, MUP i pravo. Čini im se, čini im se.
Ali sve dokazuje suprotno, da ne možemo da mrdnemo dok ne formiramo i kreiramo zaokruženu strategiju u domenu kulture. Jer, to što se prebacuje odgovornost i to je kultura, saobraćajni kolaps je kultura, moral je takođe pitanje kulture, kao i jezik. Ali nikako vlast da shvati što će na kraju da joj dođe glave.
Najveći neprijatelj države je nekultura! U nju očito sve partije i sva ministarstva najviše ulažu. Najzad se ujediniše u nekulturi.
Bonus video:
