U srpskoj politici postoji uporan obrazac koji se ponavlja bez obzira na promene vlada i stranaka: kada god se otvori prostor za stvarne reforme, politički odgovor se vraća na teren patriotizma, identiteta i simbolike.
Tako se, umesto političkog takmičenja oko toga ko može da promeni državu, dobija takmičenje oko toga ko može da je bolje definiše.
U tom procesu nastaje paradoks: stalno se menjaju „patriotski blokovi“, ali se ne menja suština politike.
Ključni problemi države ostaju isti, i stalno odloženi: pravosuđe, korupcija, javna uprava, institucionalna slabost, nepredvidivost ekonomskog sistema. Svaki put kada dođu na dnevni red, oni bivaju gurnuti u drugi plan uz objašnjenje da „nije trenutak“.
I tako decenijama.
Problem je što država ne stoji u mestu zato što nema ideja, nego zato što se politički sistem organizuje tako da ideje ne moraju da budu sprovedene. Dovoljno je da budu deklarisane.
U takvom okviru, status quo postaje stabilan model, a ne problem.
Zato se politika stalno vraća u ciklus „patriotskih blokova“. Jedan se potroši, drugi ga zameni, treći ga redefiniše, ali svi funkcionišu unutar iste logike: simboličke politike koja zamenjuje institucionalnu.
Ova logika se najjasnije vidi na pitanju Kosova.
Umesto da se političko takmičenje odvija oko realnih strategija – kako obezbediti sigurnost ljudi, stabilnost regiona i predvidiv institucionalni okvir – ono se često pomera u sferu maksimalističkih obećanja.
U tom okviru, ne nagrađuje se vešt pregovarač, već onaj koji nudi najdalji i najmanje verovatan ishod.
Tako politička komunikacija postaje takmičenje u obećanjima koja nisu operativna, ali jesu emotivno snažna: povratak kontrole, poništavanje realnosti, ili čak simboličke formule poput „vraćanja vojske na Kosovo“.
To nisu politički planovi. To su politički simboli.
Problem nastaje kada simbol postane kriterijum izbora. Tada pragmatična politika počinje da izgleda kao slabost, a realna ograničenja kao izdaja.
U tom trenutku, prostor za stvarnu politiku se sužava, jer se takmičenje više ne vodi oko toga šta je moguće, nego oko toga šta je emocionalno ubedljivo.
U takvom sistemu, patriotizam prestaje da bude okvir odgovornosti prema državi i postaje zamena za politiku. Umesto da bude način da se definiše javni interes, on postaje način da se izbegne suočavanje sa ograničenjima.
Istorijski gledano, Srbija je imala pokušaj da se iz tog kruga izađe. Zoran Đinđić je pokušao da politiku pomeri iz simboličke u reformsko-institucionalnu ravan. Njegov projekat modernizacije države bio je zasnovan na ideji da se problemi ne odlažu, već rešavaju.
Cena tog pokušaja bila je visoka. Najviša. I upravo zato je danas teško pronaći političke aktere koji su spremni da preuzmu sličan rizik.
Zato se reforma države ne može osloniti na individualnu hrabrost. Ona mora da postane sistemska.
Tu ulogu mogu imati političke partije koje nisu samo izborne mašine, već organizacije sa jasnim reformskim programima. Civilno društvo koje ne reaguje samo na krize, već insistira na institucijama. Građanske inicijative, kao što su to danas studenti, koji ne traže „novog lidera“, već nova pravila igre.
Srbija neće postati stabilnija niti modernija tako što će birati između različitih verzija istog patriotskog narativa.
Postaće modernija tek kada se političko takmičenje pomeri sa simbolike na rezultate.
Dok se to ne desi, ostaće u ciklusu u kojem se stalno menja retorika, ali ne i stvarnost.
Pogledajte još:
Preuzmi aplikaciju i prati vijesti
PRATITE NAS NA
