Državni terorista Legija treba im za nova ubijanja

Serijski ubica i državni terorista, Milorad Ulemek Legija, ponovo traži premeštaj u blaži zatvor, o čemu sud odlučuje ovih dana. Do sada je imao više sličnih akcija, ali nije uspeo. Sada se nada u svog mentora Vojislava Šešelja, koji javno traži njegovo puštanje iz požarevačkog Alkatraza i naziva ga nacionalnim herojem.

Ne verujem da postoji sud u Srbiji koji može, mimo zakona, doneti takvu odluku. Alkatraz je Alkatraz. Iz njega nema izlaska do odsluženja cele kazne, koja mu je zamena za smrtnu presudu.

Čini se da Legija ucenjuje udbaše, a verovatno i svog mentora, mogućim svedočenjem o tome ko je sve umešan u zločine devedesetih.

Zato, nimalo slučajno, sada, državni terorista i serijski ubica, pukovnik Udbe i komandant crvenih beretki, Legija, sa naslovnih strana traži premeštaj u blaži zatvor, da sa ženom pravi decu na gomili leševa koje je ostavio za sobom. Tabloidi od njega prave heroja, junaka srpskog ubilačkog orgijanja u ratovima devedesetih godina koje bi, čini se, rado da ponove sa njim zajedno.

Za rođene posle ratova, za sve koji su zaboravili zašto je u zatvoru ovaj monstrum, da se podsetimo.

Ubio je moga brata i još trojicu mladih ljudi na Ibarskoj magistrali, osuđen pravosnažno na 40 godina zatvora.

Ubio je Ivana Stambolića, bivšeg predsednika Srbije, osuđen pravosnažno na još 40 godina zatvora.

Ubio je premijera Srbije Zorana Đinđića, osuđen pravosnažno na još 40 godina zatvora.

Ubio je sa Zemunskim klanom 17 ljudi i organizovao četiri otmice i dva teroristička napada, osuđen pravosnažno na još 40 godina zatvora. Ukupno 160 godina.

A nažalost, nije osuđen za još mnogo strašnih zločina koje su se desili dok je on bio deo srpske Udbe.

Za ubistvo sudije Nebojše Simeunovića.

Za ubistvo 68 članova porodice Jašari na Kosovu u Drenici.

Za teror nad Albancima, pljačke, proterivanje iz kuća.

Nije osuđen za ubistvo šest mladića, Srba, u kafiću „Panda“ u Peći, za ubistvo i braće Bitići, američkih državljana, za hladnjače sa leševima ubijenih Albanaca koje su prebacivali u Srbiju i potapali u jezera da sakrije zločine, za prenos leševa ubijenih Albanaca i zakopavanje na policijskom poligonu u Batajnici, ubijanje i pljačke naroda i banaka po Hrvatskoj, Bosni, sa Tigrovima Željka Ražnatovića, i ko zna koliko još zločina po celoj bivšoj Jugoslaviji.

Moramo se upitati koliko smo bolesna nacija kada se o ovakvom serijskom ubici uopšte bilo šta piše, i raspravlja o njegovim ljubavnim i drugim pravima u zatvoru, koja mu i nisu uskraćena već ih je uživao nezakonito, mimo pravila koja važe za druge zatvorenike. Čak je objavio 22 knjige u tom, navodno, strogom zatvoru.

A kome da se obrate mnogobrojna deca i porodice ljudi koje je on pobio. Kako zaštititi grubo ugrožena prava te dece koja rastu i žive bez roditelja, bez posla, i bilo kakve brige države, koja ih je napravila siročadima, i ugrožena prava njihovih žena, udovica, na koje se niko ne osvrće niti rešava njihove probleme. Te porodice su kao žrtve državnog terorizma i danas izolovane jer su nepoželjni svedoci strašnih zločina države.

Zamislimo da li bi u bilo kojoj državi civilizovanog sveta danas ovakav ubica i terorista bio tema TV emisija i tabloida. Naravno da ne, dobio bi doživotnu robiju i bio u najstrožem zatvoru, zaboravljen od svih kao sramota nacije.

Ali, ono što je sramota za civilizovane narode i države u Srbiji, zemlji Udbe i tradicije zločina, jeste ponos.

Slave se ratni zločinci osuđeni u Hagu, državni teroristi, ubice i kriminalci. Žrtve niko ne žali i ne pominje, podrazumeva se ubijanje kao stalna i usvojena državna delatnost i politika.

Udbaši i advokati Udbe šetaju po nacionalnim frekvencijama svakoga dana i večeri i veličaju one koje je osudio ceo svet, huškaju na mržnju i prizivaju sukobe sa susedima da ponove zlo bez kojeg ne mogu da žive jer im je to genetski kod.

Danas je opet potreban Legija i njegove krvave beretke za nove ratne pohode u najavi, i pripremu nove Kosovske bitke. Otuda priča o njemu, o pravima u zatvoru i ljubavnim mu jadima.

Za nova ubijanja treba čovek koji je ubio jednog predsednika države, premijera i stotine ljudi, da bi sve to lako i stručno ponovio po potrebi Udbe i njene strategije vladanja strahom, ubijanjem i gomilanjem nesreće godinama i decenijama u ovoj zarobljenoj zemlji. Kada se državna strategija sunovrati u strašne devedesete, Legija se nameće kao heroj i patriota a ne kao državni terorista i surovi ubica.

Da srpsko-ruskoj Udbi nisu potrebni Legija i njegove krvave ruke i dela, svakodnevnih rasprava udbaških spodoba o ljudskim pravima državnih ubica ne bi ni bilo.

(Danas.rs)