Počeću iz kornera, iz efea: Kako Kovač pokazuje nostalgiju na gospodski, diskretan način za gradom u kome je živeo tridesetak godina. Iako je iz Beograda izgnan od fašističke vlasti i kulturne čaršije. One čaršije iz Andrićeve kasabe. Kovač je u mladosti proveo desetak dana u Neuropsihijatrijskoj bolnici na Guberevcu da bi se oslobodio vojske. Na kliniku ga je primio (njegov) prijatelj dr Ilić. Bio je lipanj. Kovač je prozor s rešetkama držao stalno otvoren. Cvjetale su lipe. U nozdrvama i plućima osjećao je ugodan miris. (…)
Crtež tušem “Prijatelji pod staklom” zauzima posebno mjesto u Kovačevoj radnoj sobi u Rovinju. Portret Dragana Lubarde napisan je kao istorija jednog crteža. Ili kako je nastajao taj crtež 14. ožujka, 14. marta 1967. u Beogradu. Dragan drži pero za tuš i šuti dva sata, jer pero ne trpi reči. Crtež je započet u Gradskoj kafani - vide se glave dva prijatelja... A onda su prešli u hotel “Mažestik”, na sto su stavili nekoliko metalnih novčića. To nije dovoljno ni za jednu kafu, gladni su. Defiluju poznanici, prijatelji, i svako nekim delom tela ili kostima postaje detalj crteža. Samo za likovnog kritičara lista “Komunist” nema mesta. On je ništa, govno, kaže Lubarda.
U hotel ulazi jedan otmen gospodin, jugoslovenski konzul u Njemačkoj, Dalmatinac, prilazi njihovom stolu i zamoli Lubardu da otvori mapu, njegov čuveni blok. Konzul izabere nezavršen crtež. Taj je skuplji jer mi uskraćujete zadovoljstvo da ga završim.
Onda, odustajem.
U redu, kaže Lubarda.
Konzul se šali, ceni Draganovu otmenost. Sad su dvojica prijatelja vlasnici malog bogatstva i prelaze u restoran. Gozba od delicija. Pahulje snega dočekale su ih na izlasku iz “Mažestika” i kreće odiseja po beogradskim kafanama. Crtež je završen u noćobdijskoj kafani “Zmajko” u Drinčićevoj ulici. U šest sati ujutro. U to doba trepere živci i neko uvek pokuša da napravi scenu. Poznati satiričar i cinkaroš prisluškuje razgovor dvojice prijatelja. I provocira. Mirko bi to rešio tučom. Dragan ga stišava: ritualno, poklanja mu crtež. Kaže Kovaču da ne bi nikad završio crtež da on nije bio dan i noć pored njega. “Ja ne poklanjam crteže jer su krvavi, iščupani iz utrobe.” Tako je Lubarda, odrastao u domu za ratnu siročad, crtao i živeo. Igrao je do poslednjeg daha. Znam to, igrao sam s njim lopte na Kalemegdanu. Pamtim jedan njegov gol oksfordom, iz mrtvog ugla, na moj pás preko celog igrališta. Lopte smo, taj dan, igrali po velikom pljusku. Dan uoči Mirkovog odlaska u Zagreb, Lubarda ga je zamolio da odu na sahranu njegovog prijatelja. To je bio pjesnk Ajtić. Taj tihi, sjetan čovjek sjedio je često pored Dragana u Kolarcu. Jednom je, nehotice, prosuo tuš po Draganovom crtežu. I to je jedini Lubardin crtež sa crnom mrljom. I taj crtež kupio je konzul, Dalmatinac.
Zar se ne plašite te mrlje smrti?
Ja u toj mrlji ništa zlokobno ne vidim, samo osećam bol dok gledam taj crtež.
Dragan je bio ubeđen da je galopirajuća bolest njegovog prijatelja počela kad se tuš prolio po crtežu. A tu brzu smrt Lubarda je predvideo.
Napustili su salu za kremaciju pre nego što su grobari spustili kovčeg s pesnikovim telom. Otišli su do Tašmajdanskog parka i sjeli u baštu “Poslednje šanse”. Simpatičan dečak prišao je njihovom stolu i zagledao se u Draganovu bradu. Lubarda između Leonarda i Dostojevskog. A kad je mlada, zanosna mama došla da odvede dečaka, dvojica prijatelja počela su da vragolane. Prvo Lubarda: “Malo smo žalosni, majko. U ovom času naš se pokojni prijatelj prži na roštilju.” I Kovač u terci: “Cvrči telo.” Mama je uzela dečaka za ruku, nasmešila se, znala je da dva erotomana gledaju za njom. Dragan je otvorio blok našao crtež sa Ajtićevom mrljom. Mrlja kao hijeroglif. I na crnu mrlju stavio dlan.
Selidbu u Rovinj Boba i Mirko pripremali su u tajnosti. Mirko se bio sklonio u Bobin atelje na Zvezdari, kod njene porodice. Noć prije odlaska Kovač je poželio da odu do stana, u naselju Medaković, mislim Braće Srnić 6. Da li će tu jednom stajati neka ploča: Ovde je živeo veliki pisac Mirko Kovač... To je poslednja beogradska adresa. Mirko je seo u kola maskiran, da izbegne da ga prepozna neki radikalski četnik. Nije imao snage, pre srca, da se popne do radne sobe u gornjem delu ateljea. Odjeknuo je telefon u praznom stanu. Boba je dala znak Mirku da ne dira telefon, a on je stišao zvonce i podigao slušalicu.
Zovem iz groba.
Ni ja više ne stanujem ovdje.
I ovde je pusto i mračno. Još nam prete da će nam prekinuti telefonske veze sa živim svetom.
Tako su razgovarali samo Kovač i Lubarda. Još su progovorili po koju reč, a onda su glasovi počeli da se udvajaju, zakrčalo je, i Mirko je spustio slušalicu. Bio je radostan što je poslednji čovek sa kojim je razgovarao u Beogradu bio njegov prijatelj, Dragan Lubarda. A nisu se čuli i videli dve cele godine. Tko je to tako uredio? Ne znam. Netko jeste...
Kad sam od Kovača dobio na ruke rukopis romana Vrijeme koje se udaljava pozvao sam Lubardu da ga obradujem. Već poslije prve rečenice: “To je Mirko...” “Ne-ne-ne. Prestani. To me uzbuđuje, srce će početi da damara, ne mogu da izdržim...”
Dragan Lubarda, taj genije linije (i beline), koji je presudno uticao na neke darovite studente na Likovnoj akademiji, nije dobio u Beogradu monografiju. Ali je dobio više od monografije, portret koji je o njemu napisao Mirko Kovač. Med poezije jednog crteža kojim ga je darivao Mirko Kovač, njegov prijatelj.
Jedino će prijateljstvo i ljubav sve nadživeti.
I meni je u plućima ostao onaj miris lipe.
Ili da završimo veselije.
Pa krenućemo u nesanici
Da se skrijemo na stanici.
Adio Vam Šjor Kovač.
(Odlomak iz eseja o posljednjoj knjizi Mirka Kovača objavljenog u beogradskom Vremenu)
Bonus video:
