TEATAR

Tartif ili licemjerje danas

Posljednju trećinu predstave režira kao mračnu dramu u maniru filmova Fransoa Ozona - donoseći nam političko pozorište u pravom smislu te riječi
493 pregleda 0 komentar(a)
Izuzetna glumačka ostvarenja, Foto: Aleksandar Ramadanović
Izuzetna glumačka ostvarenja, Foto: Aleksandar Ramadanović
Ažurirano: 06.04.2019. 16:26h

Predstava „Tartif“ nastala je u koprodukciji somborskog Narodnog pozorišta i Srpskog narodnog pozorišta u režiji Igora Vuka Torbice po motivima Molijerovog Tartifa. U predstavi igraju:Hana Selimović, Saša Torlaković, Marko Marković, Danica Grubački, Ninoslav Đorđević, Tijana Marković, Biljana Keskenović, Marko Savić, Dušan Vukašinović, Nemanja Bakić, Milorad Kapor, Dragana Šuša. Predstava režirana u okviru projekta Komično u klasičnom, nastaje u velikoj meri kroz radioničarski rad koji je glumce otvorio tako da na sceni imamo umešnu, gipku igru u kojoj se u jednom intenzivnom i dobro artikulisanom tempu spretno smenjuje savremeni tekst sa Molijerovim Tartifom (dramaturgiju potpisuje reditelj), a ansambl igra samosvesno - u svakom momentu oni znaju šta i zašto čine na sceni. Snaga i artikulacija igre Hane Selimović - ona u predstavi igra Dorinu - koja svojim moćnim monologom otvara scenu je pravo uživanje, mešavina snage, zrelosti (koja ide mimo njenih godina) i sposobnosti da generiše snagu, da postavi ritam predstavi - zadivljujuća je. Nije pitanje u tome što se ona ne štedi, često se ambiciozni ne štede, ali ih to ne učini velikim, radi se o njenoj veri u ono što čini, ona jednostavno stvara igru kojoj se prepuštate i kojoj verujete.

Danica Grubački Marijanu igra vrlo tačno - sluđenu poput veoma mlade osobe kojom je lako manipulisati - igra je svedeno i tačno- zbunjenu i spremnu da se preda.

Saša Torlaković Tartifa igra upravo iz našeg vremena nepogrešivo tačno u onom monstruoznom zavodljivom klackanju - gde se do poslednjeg trenutka predstavlja kao dobročinitelj, čovek širokog uvida, da bi naravno monstruozbost karaktera stupila na scenu. Torlaković igra kao šetač na žici koji je toliko vešt da hoda po tankoj žici kao po širokom drumu. Marko Marković kao Kleant proždrljiv i koristoljubiv, kreira ga tako da je svima blizak. Ninoslav Đorđević donosi Orgona koji je zaveden, koji je zaista pomerio pameću u ubeđen je u istinu onoga što čini, bez zazora, dok je Elmira Tijane Marković toliko jasno odbija da pogleda istini u oči da ima somatske tegobe. Marko Savić kao Damis, upropašteni sin igra lako i ubedljivo, jasno vam je što je tu gde je i zašto je stradao, Dušan Vukašinović donosi Valera u neobuzdanoj mladosti i vrsti grubosti koja nije namerna, pre se tiče neartikulisane snage. Biljana Keskenović vešto igra gospođu Pernel koja je tajni majstor ceremonije i to nam na samom kraju otkriva.

Ovu sliku disfunkcionalne porodice koja pripada slici sveta koji je potpuno izašao iz zgloba fantastično uokviruje Nemanja Bakić kao Bacques - majstor koji dolazi da renovira kuću i postavi svetleći natpis Tartuffe duhovito, lako on donosi jednu čarobnu minijaturu koja na izvrstan način uokviruje čitavu priču. On je na jedan gotovo meditativan način predstavi daje ravnotežu.

Za same glumce bez obzira na njihove godine i iskustvo kako saznajem u razgovorima nakon predstave sam proces je bio dragocen, jer im je pružio jednu vrstu podrške i razumevanja.

Igor Vuk Torbica u svom postupku vešto interpolira različite žanrove, jednako vešto Molijerov stih interpolira u savremeni jezik. Poslednju trećinu predstave režira kao mračnu dramu u maniru filmova Fransoa Ozona - donoseći nam političko pozorište u pravom smislu te reči. Na posletku - o čemu govori Tartif - o licemerju i manipulaciji moći koje je nekad bila predstavnik crkva, a danas je to kapital u najširem smislu te reči.

Savremeni jezik u predstavi je disperzivan joneskovski, dok je Molijerov stih ovde raskošna i jasna nit koja nas urazumljuje, ona je nadpriča na jedan način - prikazan je svet bez istinske komunikacije, ljubav je negde davno zagubljena, na kraju - ne gubi Torbica junake bez razloga u mraku kuće u kojoj su odakle čujemo da se glasno dovikuju ili traže - donoseći sliku savremenog sveta kao zastrašujućeg, markiranog usamljenošću, koji nema oslonca u sebi, a od Boga je davno ostavljen i iza te slike se ne može više ni kriti. Publika je otvorena, osvetljena, direktno uključena u predstavu sve vreme, u direktnim obraćanjima glumaca - ovo je vaš svet nemojte mu se previše smejati, poručuje reditelj.

Ubistvom Dorine, istinskim ne razotkrivanjem Tartifa, zatim iskakanjem iz sopstvenog zgloba - posebno u slici Elmire (Tijana Marković) koja telesno reaguje na ono neizgovoreno, na ono što samoj sebi neće da prizna, pogotvo u poslednjoj slici u kojoj nakon ubistva Dorine za trpezarijskim stolom svi iz polumraka zure u nas - u publiku - reditelj nas sve vreme vodi do uvida, suočava sa onim gde smo. Ne postavlja pitanja - nego, pre svega, kaže: pogledajte se ovo ste vi, svakodnevno. Uboge kreature koje fingiraju smisao. Scenografija Andreje Rondović slika je onog što naši junaci igraju - jedan veliki zeleni kauč, dakle mesto porodičnog okupljanja, lako nas uvodi u mrak pozornice odnosno kuće koja ga okružuje koji je metafizički, samotan.

Muzika Vladimira Pejkovića tačno prati narativni tok i gradi atmosferu. Kostim Jelisavete Tatić Čuturilo daje ono savremeno, čak ozonovsko našim junacima.

Jedan politički teatar koji vas upozorava bez praktično podignutog tona, u punokrvnoj glumačkoj igri. Ova predstava je Molijer danas, postavljen na pravi način - tako da uživate u igri i sledite se nad onim na šta vam ukazuje.

Preporučujemo za Vas