„Usamljenost me je ojačala; bez nje je kao da ste bez hrane i vode…Nisam ponosan na svoju usamljenost, ali zavistan sam od nje”, zapisao je Čarls Bukovski.
Korona je poznatom nikšićkom fotografu Nebojši Radoviću donijela usamljenost, ali i riječi. Naviknut da svijet gleda kroz objektiv i da “priča” nestvarno lijepim fotografijama, ovoga puta odlučio je i da progovori. Počeo je da piše crtice iz života, pokazao da je i sa riječima jednako dobar kao i sa fotoaparatom, a njegov talenat već su primijetili mnogi, tako da je sve izvjesnije da će njegovo pisanje biti i ukoričeno.
“Nisam neko ko je puno knjiga pročitao. Uvijek sam pažljivo birao knjige. Ako me knjiga ne bi ‘kupila’ sa prvim stranicama, odustajao bih od čitanja. Zato sam dosta čitao stripove, gledao filmove i prepisivao lektiru. Nikada ranije nisam pisao, ali sam u kućnom karantinu propisao. Samoća me podstakla da pišem. Čudno je to druženje sa samim sobom. Jednom kada upoznaš tog drugog - nikada više nisi sam. Da, bio sam usamljen i trebao mi je neki odušak. A pisanje sa vinjakom kao ‘mentorom’ je sjajna terapija. Prisjetiš se, napišeš, otplačeš i to je to. Nije fraza ako kažem da nisam tražio riječi, nego su one našle mene”, kaže za Magazin Radović i priznaje da bi mnogo efektnije bile da su pohvale koje ovih dana dobija stizale ranije.
Ranije mu je bila potrebna podrška, a sada mu više znači od koga pohvale dobija nego koliko ih ima.
“Vala, moga’ si ono i bolje napisat’… - Da sam moga’ ja bi’ to i napisa’. Nego, ne pišem ja to… to neko drugi vuče olovku. - Znači nije do tebe? - Pa...nije. Do nje je”, zapisao je Radović.
A ta ona je žena - znana i neznana, stvarna i nestvarna. Ima tu i dodatnih ukrasa, ali žena i ljubav su ono što boji i njegove fotografije i njegove priče. Kada je pisanje u pitanju Radović se mnogo “ne muči” sa inspiracijom. Samo zaviri u sjećanja, razgrne paučinu i inspiracija je tu.
“Mozak je jedno neugledno i zapušteno stovarište. Ispreturano, nabacano, paučinom i prašinom pokriveno. I kada kreneš da preturaš i preslažeš, svašta tu nađeš. Svaki detalj i svaka stvar je tu inspiracija”.
Ali i emocija, a njegovu emociju su prepoznali svi jer ona se ne može sakriti. Prepoznali su je i pojedini izdavači.
“Imam ponude od par izdavača. Treba da napišem još desetak priča i da ih onda štampamo. Ta knjiga neće nahraniti moju sujetu toliko koliko će ostaviti neki trag iza mene”.
A tragova ima na pretek. Od fotografije do riječi. I sve je to jedna priča. Njegova.
“Nikada nisam gotivio svestranost. Svestranost vodi u osrednjost, a osrednjost u zaborav. Ne traje puno trag osrednjosti i zato sam mišljenja da treba čovjek dok je mlađi da jasno definiše u čemu je dobar, a u čemu prosječan, jer ako krene da glumi ‘multipraktik mikser’ sa masom dodataka doći će u situaciju da ne zna čime jaja da izbuta, a kamoli neku složeniju radnju da uradi”. Ne razmišlja mnogo kada treba da odgovori koja emocija je, kako kaže, najjače “gorivo” za stvaranje.
“Definitivno melanholija. Poštujem ja i bol i patnju i ljubav i sreću. Ali, melanholija me i razdire i hrani”.
Brz je i u odgovoru na pitanje šta je za njega fotografija.
“Fotografija je emocija, a emocija je uvijek istina. Ako fotograf dok fotografiše ništa ne osjeća kako može da očekuje da onaj koji posmatra njegovu fotografiju nešto osjeti, bilo da je u pitanju portret, pejzaž ili mrtva priroda”. Uspjela fotografija je, kaže, ona kada posmatrač uspije da prepozna emociju koju je vidio, ali i osjetio, dok je fotografisao. U svijetu fotografije prepoznat je po crno-bijelim portretima koji odišu spektrom najrazličitijih boja jer, kako često ističe, boje su u nama samo je pitanje da li im dozvoljavamo da oboje svijet oko nas.
“Sporije blijede boje na crno-bijeloj fotografiji i više ih ima. U stvari, što je crno bijela fotografija starija, to su boje na njoj sve jače”, ističe Radović koga je upravo ta crno-bijela mistika koja tjera na razmišljanje i traganje, osvojila.
Šta jednog fotografa čini dobrim?
“Uh, široko pitanje. Ako ‘pokvareno’ razmišljam onda je to marketing. Ako pak zdravorazumski razmislim onda je to iskrenost. Ona je uvijek na cijeni kod pravih ljudi. Pamtim najjači kompliment: ‘On ne gleda kroz objektiv, već vidi’. I stvarno, lako je gledati, teško je vidjeti ono što želiš da ‘uhvatiš’. Pored knjige, u pripremi je i nova izložba.
“Trenutno su u pitanju kropovi i kolaži od istih. To je neki, da kažem, projekat na kome trenutno radim i koji će se naći na izložbi koja će, nadam se, biti ubrzo”.
Za kraj, otkrio nam je i ko je u stvari Nebojša Radović.
“Poznajemo se on i ja još od djetinjstva. Sjajan momak i dobar komšija. Možda pomalo povučen i zamišljen… U stvari, mislio sam do skoro da ga poznajem. Promijenio se nešto. Drugačije se češlja”.
Bonus video:
