direktor Gradskog pozorišta Podgorica za "vijesti"

Stevan Koprivica: Gradsko pozorište ne može dati sve od sebe dok se ne nađe ispod svog krova

"Kvalitet koji se stvorio ovdje nije od juče, već u ovoj kući decenijama postoji kontinuitet brige o mladima, a sada se sve to artikuliše u ozbiljan ansambl koji ima i akademsko obrazovanje, ali i ambiciju i fanatizam, pa se nekada čovjek i začudi odakle im toliko volje i snage da se predano bave ovim poslom, a spram svih, objektivno loših, okolnosti", kazao je on

17654 pregleda 3 komentar(a)
Koprivica, Foto: Luka Zekovic
Koprivica, Foto: Luka Zekovic

Iako su sva pozorišna vremena na svoj način krizna, period pandemije virusa korona koji je zaključao teatre širom svijeta, ali i burne društvene okolnosti, te situacija u kojoj pozorište u Crnoj Gori svakako egzistira - dodatno su otežali već teške teatarske uslove.

No, u takvom vrtlogu izazova, kao i u svim “teškim/mračnim vremenima”, svjetlost će emitovati najuporniji i najvredniji koji će zasijati jače i snažnije nego što bi to bilo primjetno tokom već viđene svakodnevice.

Bez sumnje, Gradsko pozorište Podgorica u prethodnoj godini je bilo svojevrstan pozorišni svetionik - spasilac u buri i noći izgubljenih mornara, te emiter svjetlosnih snopova koji podsjeća da se reflektor na sceni teatra ne gasi i da se aktivno radi i stvara - onoliko koliko je to bilo izvodljivo u nepredvidljivim talasima korone i mjerâ u borbi protiv virusa. Nakon izuzetno uspješnog RUTA festivala (Regionalna unija teatara), te PIR festa (Prvi internet regionalni festival pozorišta za djecu), Gradsko pozorište je zatvoreno, ali nije prestalo sa radom.

Njihov angažman ogleda se u tome da su iz mjeseca u mjesec najavljivali repertoar i korigovali ga u skladu sa okolnostima, započeli i ostvarili nove projekte, među kojima se izdvajaju predstave za djecu “Bajku životom pravimo” u režiji Ferida Karajice, “Tri praseta” mladog crnogorskog reditelja Aleksandra Jovanovića, “Snježna kraljica” Jagoša Markovića i na kraju sezone izuzetan komad “Konji ubijaju zar ne” Kokana Mladenovića.

Gradsko se istaklo ne samo na crnogorskoj, već i regionalnoj i široj sceni kulture i umjetnosti, i to čekajući na sopstvene daske - zgradu koja bi im omogućila redovna predstavljanja i rad. O svemu tome za “Vijesti” govori direktor Gradskog pozorišta Podgorica, Stevan Koprivica, čuveni dramaturg, scenarista i profesor.

Koprivica sumira prethodnu teatarsku sezonu, priča o teatru uopšte i svojim počecima, balansu između funkcije direktora i pozorišnog stvaraoca, a najavljuje nove projekte u nadi da će narednu premijeru ansambl Gradskog možda odigrati u dugoočekivanoj zgradi.

Zatvara se još jedna teatarska sezona koja ni za jedno pozorište nije bila laka. Ono po čemu se Gradsko istaklo jesu inovativna rješenja i trud da se publika i teatar ne zapostave. Tako je uprkos svemu Gradsko pozorište Podgorica možda na najbolji način i iskoristilo prethodnu godinu. Kako biste Vi sve to sumirali?

Nalazimo se u apsurdnoj situaciji. Sa jedne strane su relevantni umjetnički i produkcioni poduhvati Gradskog pozorišta, a sa druge strane kovid je uslovio da to nije imao ko da vidi ili da te predstave nije vidio onaj broj ljudi koji bi ih vidio da nije bilo pandemije i mjera protiv pandemije.

No, znamo, po onoj Marksovoj, da uložena energija ne može da propadne. Iako nikada ne možemo biti sigurni kada je pandemija u pitanju, ja očekujem, s jeseni, redovna igranja; očekujem festival, očekujem da svijetu pokažemo šta smo radili ove i prethodnih sezona... Ono što je najvažnije jeste da se tokom korone nije prestalo sa pravljenjem predstava.

Mi smo jedno od rijetkih pozorišta u regionu koje je ispunilo svoj godišnji plan i baš smo ponosni zbog toga...

Bitno je naglasiti da Gradsko pozorište ima jedan od najboljih ansambala u regionu. Mi prevazilazimo crnogorske okolnosti u kojima i nema mnogo komparativnih momenata, a pritom se izdvajamo i po repertoarskom i produkcionom sadržaju.

I tokom PIR fesitvala koji smo pokrenuli i tokom RUTA festivala se pokazalo da se možemo porediti sa inostranim ansamblima, što vidimo i po reakcijama reditelja koji gostuju kod nas i koji prate pozorišnu scenu regiona.

Koprivica
Koprivicafoto: Luka Zeković

Kvalitet koji se stvorio ovdje nije od juče, već u ovoj kući decenijama postoji kontinuitet brige o mladima, a sada se sve to artikuliše u ozbiljan ansambl koji ima i akademsko obrazovanje, ali i ambiciju i fanatizam, pa se nekada čovjek i začudi odakle im toliko volje i snage da se predano bave ovim poslom, a spram svih, objektivno loših, okolnosti.

Ja sam pozorišni veteran i sa mnogo argumenata i profesionalne odgovornosti mogu da tvrdim da je Gradsko pozorište teatarsko čudo, još potpuno neotkriveno. Uvjeren sam da će to čudo biti potpuno obznanjeno prelaskom u sopstveni prostor, gdje će se repartoar “na tri vode”, lutkarskoj, dramskoj za djecu i dramskoj za odrasle, iskazati u punom umjetničkom i produkcionom kapacitetu.

Sezona je završena spektakularnom predstavom “Konji ubijaju zar ne” kojom Gradsko ponovo dokazuje da odlično parira teatrima u regionu i privlači publiku, ne samo da pogleda predstavu već da o njoj i razgovara...

Da, za šest igranja predstave “Konji ubijaju zar ne” ansambl je svaki put napunio salu, glumci su se čak i 10-12 puta vraćali na poklon, a upravo takve reakcije nam govore da smo na pravom putu.

Zadatak Gradskog pozorišta jeste da pravi gledane predstave, ili pežorativno “hit predstave”, iako ja ne volim taj termin. Činjenica je da tiražne predstave određuju ovo pozorište, a mi ćemo na tome insistirati i u budućnosti. Ova predstava jeste i produkciono i glumački veoma zatjevna, ali ima ogroman odziv i već do sada je ubjedljivi pozorišni favorit u državi.

To su neke koordinate kojih bi se mi pridržavali i u buduće, ali ne možemo tvrditi da se sve to može održavati na istom nivou. Uz sve to, “Konji ubijaju zar ne” je i svojevrsna socio-psihološka provokacija, test spremnosti publike da se suoči sa svim gorčinama današnjice, a sve umotano u šareni lažni papir zabave...

“Konji” su samo posljednja predstava “Gradskog”. Na lageru, što predstava za odrasle što za djecu, nalazi se skoro četrdeset predstava. Neizigranih. Mi jednostavno, a zbog nedostatka zgrade, ne igramo onoliko koliko bi morali. To je bio problem i mimo korone. Valjaće nam uložiti prilično radih dana i sati da te predstave obnovimo, podignemo radnu temeperaturu, a da uz to pravimo nove predstave.

A vrijeme za pozorište, uvijek ćemo reći, nije dobro... Generalno, za pozorište nikad ne postoji povoljno vrijeme, nedostatak novca, teorijska prenemaganja, društvene okolnosti, političke okolnosti koje nameću paraestetičke kriterijume... Ali, još jedan apsurd, pozorište traje i stvara uprkos “krizama”. Oduvijek i zauvijek.

Čini se, u stvari, da krize generišu zaludni teoretičari, politički najamnici koji leleču nad kulturom jednih da bi napravili prostor za kulturu drugih. Ajde da se svi zajedno prisjetimo: da li je postojalo neko vrijeme kada se nije forsirala priča o teatarskoj krizi? Četrdeset godina sam u pozorištu, četrdeset godina se nariče o krizi.

A ovamo, neće biti da se u svom tom vremenu nisu stvarale vrijedne predstave, velike sezone. Kriza, ipak, stanuje negdje drugdje. Kriza je čak eufemizam za ono što se sluti kada je kultura u pitanju. Ali, vjerujte mi, pozorište će opstati, kao i uvijek do sada, bar kao pokret otpora ako ništa drugo..

Spomenuli ste broj predstava koje čekaju na obnovu, koje treba da budu viđene, koje nijesu dovoljno igrane, govorili ste o festivalu i festivalima, ansamblu, tehničkom sektoru, a šta je sa zgradom? Da li bi sve bilo lakše realizovati, održavati i unapređivati da Gradsko pozorište zaista ima svoju zgradu i scenu za sebe?

Mi smo zvanično podstanari, imamo dobre gazde, a manje - više i mi smo korektni podstanari, iako imamo svoje zahtjeve koji nekada ugrožavaju domaćina. Ući u novu zgradu je imperativi. To se pretvorilo u noćnu moru, u Skadar na Bojani, i prije mog bitisanja ovdje. Bitno je napomenuti da su sve ingerencije ulaska u novu kuću i završetka nove zgrade na Agenciji za razvoj grada, a da smo “samo” krajnji korisnici.

Mi znamo da pravimo predstave, ali ne znamo da gradimo pozorište. Mada, možda bi znali i to, više od nekih koji se motaju po prostorima kuće u izgradnji. Ja bih bio srećan kada bi svako od nas znao poneki zanat i doprinio tom građenju zgrade. (smijeh)

Svojevremeno, kada je bilo devastirano pozorište “Boško Buha” naš pokojni drugar, glumac Milorad Mandić Manda, organizovao je čitavu kuću i pokrenuo radnu akciju - da se skinu stare stolice, prekopa pozorište, naštemaju zidovi, ali tako je pozorište dobilo raštemovane zidove, jer su oni glumci, a ne majstori...

Znamenito pozorište “Boško Buha” je još uvijek podstanar, baš kao i mi. Naša je situacija još zahtjevnija, odgvornost je veća. Ponekad pomislimo na neophodnost neke vrste paganske žrtve, da nešto ugradimo ispod “ferzenga” ili iza “hinterbine”.

Ama, i to je probala nekadašnja legendarna ravnateljica Vanja Popović kada je bacila ručni sat u temelje zgrade koja nije nikad napravljena. Možda nekog kokota da probamo. E sad, šalu i rezignaciju na stranu: treba ponoviti da je izgradnja pozorišta u ovim vremenima jedna od najplemenitijih misija kada je kultura u pitanju. Ja ne znam trenutno nijedan evropski grad koji pravi novo pozorište u ovim vremenima.

Baviti se izgradnjom pozorišta danas je ogroman poduhvat, pa možda zbog toga i ovo čekanje ima svoje razloge. Kako god, svoje prave kapacitete, snagu i umjetnost Gradsko pozorište ne može ostvariti dok se ne nađe ispod svog krova. A hoće, mora!

Posebnost Gradskog je i što insistira na rediteljima iz regiona kojima su bliske karakteristike našeg društva, ali otvoreno pruža priliku i mladim crnogorskim stvaraocima, uglavnom obrađujući aktuelne i angažovane komade. Da li je potreban balans i šta je u fokusu Gradskog?

Ne insitiramo mi na rediteljima iz regiona, nego je činjenično stanje takvo. Mi smo crnogorsko pozorište ali nismo klaustrofobični geto, nego smo otvoreni za tzv. region, da ne pomenem nedajbože, Jugoslaviju.

Dobro ste primijetili, mi smo pozorište koje ima jednu vrstu društvenog angažmana, savremene neke drame, ali smo na fonu mejnstrima, odnosno nijesmo alternativno pozorište.

Ja lično, kao upravnik, pisac i profesor, nijesam veliki ljubitelj postdramskog teatra, a to ću potkrijepiti rečenicom jugoslovenskog, hrvatskog pisca, Vladana Desnice koji je rekao da se “čovječanstvo toliko prozlilo da mu više ne treba fabulirati”.

Mladi, trend autori više ne žele da pričaju pozorišne priče, već teže vikanju teza, što prelazi u pozorište demonstracije i tabolida, ponekad intelektualnog tabloida, ponekad ne... Demantovaće me dobre predstave, kakva je naša koprodukcija “Don Kihot” u režiji Andraša Urbana, ali samo demantovati u pojedinačnim slučajevima. Ipak, ja pripradam starijoj gardi, pa ću se prisjetiti rečenice mog profesora Jovana Hristića, da ništa brže ne zastarijeva nego avangarda, uz veliko pitanje šta je avangarda danas.

Na pitanje šta su tu repertoarske orijentacije - to je sigurno pozorište koje je okrenuto publici, ali ne povlađuje ukusima, već na dobar i zanimljiv način zna da ispriča pozorišnu priču i da se bavi ovim društvom i “malim čovjekom sličnim nama”, kako Aristotel kaže.

Sve što je Gradsko pozorište do danas radilo i stvaralo dokazuje da teatar može da se bavi raznim stvarima, a da se ne zastranjuje u ono što ja zovem “razbarušeno vikanje u mikrofon”, već da se pronalaze ishodi za neko relevantno pozorište koje neće biti ni staromodno ni trulo, a ni tabloidno uzvikivanje društvenih teza i pokliča.

Pozorište je to koje stvara publiku, pa zatim i društvo. Da li je i može li pozorište biti za svakoga?

Zavisi šta se gleda, ali pozorište jeste za svakoga. Pozorište je nešto što vidimo da vjekovima privlači čovjeka, kao što bajke privlače djecu i istovremeno ih podučavaju i suočavaju sa raznim životnim stvarima...

Da bi nas se pozorište ticalo ne moramo se složiti sa onim što se prikazuje, već je važno da ono pomakne neki damar koji će podstaći drugačije razmišljanje. Intelektualni angažman u pozorištu je od velike važnosti i tu treba istaći da angažman nije samo politički i kao takav nije ni imperativ.

Politički angažman imate u skupštini, na ulici, demonstracijama, dok je cilj pozorišta da podstakne ljude na razmišljanje druge vrste. Osnovni zadatak teatra, ako se vratimo na školsku antičku literaturu, i jeste da pouči i zabavi. Skeptik sam prema tome koliko je moguće da pozorište pouči, dok zabava stoji, a kroz tu zabavu ćete saopštiti mnogo.

Važno je nemati pozorište iz legendarne rečenice pokojnog Đuze Stojiljkovića: “Djeco, uspeli smo, imamo veliku izlaznost”, zato što nakon prvog čina nije ostalo mnogo ljudi, većina je izašla. Takvo pozorište nema svrhe. Ako vi pravite predstave za nekoliko paraintelektualaca i svojtu ansambla onda ništa nećete postići.

Koprivica
Koprivicafoto: Luka Zeković

Pozorište je radnja i akcija, ono ne smije biti dosadno, jer kada je teatar publici dosadan onda postojanje teatra nema svrhe. Pozorište, kao i film, mora da priča priču kroz koju će se doći do najvrednijih i najvećih životnih istina, preispitivanja emocijâ, politikâ, pozicijâ, društvenog poretka, ali samo kroz dobru priču, a to je najteže.

Čini mi se da je postdramski teatar proizišao iz toga što ljudi ne umiju da ispričaju dobru dramsku priču, pa je “razbarušeno vikanje u mikrofon” lakša varijanta. Nijesam ja protiv postdramskog pozorišta, već govorim o formama, a ovo naše vrijeme nema neku pozorišnu matricu, ne postoji dominantan oblik pozorišnog izraza. Cvjeta hiljadu cvjetova, što bi rekli Kinezi, a svaki od tih cvjetova ima svoje uspjehe, ali i budalaštine.

Pored pandemije, okolnosti u Crnoj Gori su burne i na drugim poljima. Kako to utiče na pozorište?

Pozorište svakako ne može ostati imuno na ono što se dešava, ali ne može ni da reaguje jer bi se pretvorilo u komentatora dnevnih događaja. Ono što je začudno jeste i ovo vrijeme u kojem Crna Gora živi trenutno, a koje ne može stati ni u jedan žanr. Ne, ovo nije, još uvijek, vrijeme tragedije. Nije ni građanska drama.

Ono je između burleske i farse. Mištura, gemišt... Nemate protagoniste, sve samo antagonisti. Antagonisti kao hibridi kralja Ibija i mister Bina, sa ponekim prikrivenim kraljem Ričardom. Težak zadatak za pozorište. Samo, postoji strah da ne grunu oni crni konji i crni jahači iz Ćopićevog pisma Ziji, a viđamo ih već svaki dan, a onda ćemo svi igrati krvavu tragediju, po ko zna koji put.

Kako je pretrčao iz tabora filmadžija u pozorištarce

Kako ste se i kada Vi susreli sa teatrom?

Ja sam odrastao u Herceg Novom gdje nije bilo profesionalnog pozorišta, ali je bioskop bio jako aktivan. Dok sam odrastao gledao sam deset puta dvije iste predstave, gostovanja CNP-a: “Ratnu sreću” i “Gorski vijenac”. Mislio sam tada da ništa dosadnije od pozorišta nema.

E da, gradsko amatersko pozorište je uporno igralo “Narodnog poslanika”. Prvi put vam je zanimljivo, drugi put manje, treći put manje, četvrti i peti put već postaje dosadno. Kada sam upisao akademiju to sam uradio zbog filma, jer su mi filmovi bili zanimljivi, ali sam onda otkrio čudesni svijet pozorišta i vidio da nijesu u pitanju samo ta dva modela epskog i herojskog pozorišta ili štanc komedije, već da postoji i mnogo drugih čudesnih formi i pretrčao sam iz tabora filmadžija u pozorištarce.

Profesionalno i emotivno vezan za Gradsko pozorište

Kako usklađujete funkciju direktora pozorišta i pozorišnog stvaraoca, pisca?

Pa, ja sam u hroničnom sukobu interesa, formalno gledajući. (smijeh). Ja jesam pisac, ali u svom iskustvu bilježim i da sam upravljao Malim pozorištem “Duško Radović”, a evo sada i Gradskim. Uz sve benefite koje kuća može da ima s tim što ima pisca za direktora postoji i taj opstruktivni momenat jer nije moralno pisati za svoju kuću i to naplaćivati, a lična stvaralačka poetika ne mora da se slaže sa poetikom tekstova, projekata koji se nude i slično.

Ja sam dugo godina radio za Gradsko pozorište prije nego sam postao direktor. “Novela ljubavi” je predstava koja je svojevremeno označila nove pravce i preporod Gradskog, a “Zauvijek tvoj” je predstava koja je etablirala Večernju scenu.

Imam i profesionalnu i emotivnu vezanost za ovu kuću, a sad mi se iz kovid razloga desilo da sam napisao “Tri praseta” kao nešto što je bila moja radna obaveza, bez ikakvog aneks tretmana. Sa dramaturškinjom Draganom Tripković sam zajedno radio na priči predstave “Bajku životom pravimo”, što je bilo poput dramaturške vježbe, a uz pomoć Ferida Karajice dobili smo relevantnu pozorišnu predstavu. Da pisci budu upravnici nije rijetkost, Dušan Kovačević je upravnik Zvezdara teatra, Velimir Lukić bio je upravnik narodnog pozorišta…

Zahvaljujući sjajnom timu ljudi i umjetničkom direktoru Dušanu Kovačeviću nije sve na mojim plećima. Ja sam pristalica vojne subordinacije u pozorištu, što podrazumijeva da svako treba da radi svoj posao po nekoj piramidalnoj strukturi, pa se tako sve može sinhronizovati. Svakako ne spadam u stroge ljude, već funkcionišem po principu pozitivne motivacije i još uvijek nijesmo stigli da se bavimo nekim ružnim riječima ovdje...

Mi znamo da pravimo predstave, ali ne znamo da gradimo pozorište. Mada, možda bi znali i to, više od nekih koji se motaju po prostorima kuće u izgradnji. Ja bih bio srećan kada bi svako od nas znao poneki zanat i doprinio tom građenju zgrade. (smijeh)