"pravi muzičar mora pisati svoju muziku"

Muzika je disciplina u kojoj treba postajati sve bolji

Miron Hauser, hrvatski džez muzičar, član benda Filosofia i šef dirigent Džez orkestra Hrvatske radio-televizije, pričao je o svom radu za dodatak “Magazin”

9486 pregleda 454 reakcija 0 komentar(a)
Nije lako svirati bez publike: Hauser, Foto: Ištvan Bellada
Nije lako svirati bez publike: Hauser, Foto: Ištvan Bellada

Što se tiče trombona, ja uvijek volim reći da to nije nešto što čovjek može odabrati, nego trombon odabere tebe. Jer ja sam svirao violinu pet godina i nikako mi se to nije sviđalo, kaže na početku razgovora za Magazin džez muzičar, dirigent, trombonista i kompozitor iz Pule, Miron Hauser.

On priča o saradnji sa brojnim muzičarima, među kojima je i Oliver Dragojević, svom bratu Stjepanu Hauseru (2Cellos), radu i statusu muzičara tokom pandemije koronavirusa, putu koji ga je poveo do profesije dirigenta.

Kako ste zakoračili u muzički svijet i šta Vas je najviše privuklo da postanete trombonista?

Majka je bila profesorica u muzičkoj školi, predavala je udaraljke, a kasnije je predavala muzičku kulturu na Filozofskom fakultetu. Tako da je nekako bilo prirodno da sva djeca idu u muzičku školu, čak smo išli i u muzički vrtić.

Sve se to tako samo od sebe dogodilo, što se tiče muzike, cijeli život je tu prisutna. Što se tiče trombona, ja uvijek volim reći da to nije nešto što čovjek može odabrati, nego trombon odabere tebe. Jer ja sam svirao violinu pet godina i nikako mi se to nije sviđalo.

Silno sam se htio ispisati iz muzičke, ali je majka tu bila dosta oštra sa stavom da sva djeca moraju barem osnovnu muzičku završiti, a da se poslije ne moramo baviti time, ako ne želimo. I tako sam ja u jednom trenutku prešao na trombon.

'Javni život mi nije toliko bitan: Hauser
"Javni život mi nije toliko bitan: Hauserfoto: Ištvan Bellada

Šetali smo se gradom i srela je profesora trombona, njenog kolegu jer je radila u muzičkoj i pitala ga: “Željko, hoćeš mi uzeti malog na trombon?”, on me zgrabio za lice i rekao: “To su prava trombonistička usta. Neka dođe sjutra”. Tako sam od sjutra, a tada sam imao 13 godina, počeo svirati trombon. Svaki trombonista kojeg ja znam ima nekakvu takvu priču. Niko nije rekao: “e, ja želim svirati trombon”, uvijek se to nekako dogodilo. Zato volim reći da trombon izabere nas ne mi njega.

Osim što svirate trombon, takođe ste i zadnje tri godine šef dirigent Džez orkestra Hrvatske radio-televizije. Kako je došlo do toga i u čemu ste se više pronašli - sviranju trombona ili dirigovanju?

Kao i svaki džez muzičar - mi smo svi kompozitori, to nam je glavna stvar da komponujemo muziku dok improvizujemo u džezu na licu mjesta, a neke stvari čak i kod kuće pripremamo. To je za mene neka kompleksnost. Da bi bio čovjek pravi muzičar mora pisati svoju muziku. Tako sam ja napisao svoj cjelovječernji koncert, koji sam prvi put izveo sa Džez orkestrom Hrvatske radio-televizije. Naravno bilo bi glupo da neko drugi diriguje moju muziku.

Znam definitivno, ja koji sam je napisao, kako želim šta da zvuči. Tu se i pokazalo zapravo da ja imam i talenat za to, a i nekakvu energiju koja je potrebna da ponese orkestar. Onda sam počeo sve više i više dirigovati i na kraju sam postao šef dirigent. Time se najviše sada bavim.

Inspiraciju crpim gdje god ona bila: Hauser
Inspiraciju crpim gdje god ona bila: Hauserfoto: Ištvan Bellada

Ne sviram toliko koliko bih htio, pogotovo od kada je aktuelan ovaj kovid virus, ali pišem aranžmane i muziku, sve što je potrebno.

Cijela Vaša porodica se bavi muzikom, a Vaš brat je član čuvenog sastava 2Cellos. Kod koga se od vas dvojice prvo javila želja za bavljenjem muzikom?

Teško je to reći. Jednostavno oboje smo išli i u muzički vrtić i u osnovnu muzičku. Kao i stariji brat Arsen koji je završio osnovnu muzičku, dok je sestra završila i srednju muzičku. Međutim oni se nisu dalje nastavili baviti muzikom, a ja i Stjepan smo otišli svako u svom smjeru i to je ono čime se sada bavimo. Naš životni poziv.

Kakav je Vaš odnos sa bratom po pitanju muzike? Da li se međusobno podržavate i savjetujete ili pak tu postoji rivalstvo?

To je odnos kao i sa svakim bratom. Cijeli život si sa nekim živio kao klinac i dijelio sobu. To su uvijek osobe koje su nam najbliže i osobe koje nas najviše podbadaju. Najviše nam ‘trigeruju’ i sreću, traume i sve ostalo. Jednostavno ne živimo blizu i oboje radimo veoma puno - on svoje, ja svoje. Nije da baš dajemo savjete jedan drugome oko toga, svako ima svoju viziju, svako radi svoju stvar.

'Trombon izabere nas, ne mi njega': Hauser
"Trombon izabere nas, ne mi njega": Hauserfoto: Dinko Bažulić

Mogao bih čak reći i da se bavimo različitim profesijama, jer je on skroz u tom muzičkom biznisu i PR-u. Zaista je fenomenalno kako to radi, tu je dosegao neki maksimum.

Dok ja jednostavno nisam išao u tom smjeru. Isključivo se bavim muzikom i nije mi taj javni život toliko bitan i izražen. Srećan sam što se mogu baviti muzikom i da mogu živjeti od toga. Da je mogu pisati i da je mogu svirati, to mi je nekako dovoljno.

Član ste benda Filosofia u kome trenutno svirate i povremeni gost hrvatskog latino sastava Cubismo, ali ste takođe sarađivali i sa Oliverom, Ninom Badrić, Gibonnijem, ali i mlađim bratom. Sa kim ste najbolje sarađivali, a koja Vam je saradnja najdraža?

Radim sa latino sastavom Cubismo i Hrvojem Rupčićem, kojem sam inače vjenčani kum, a zajedno gajimo i veliku ljubav prema džez muzici. Posljednji album koji je zajednički projekat, zapravo benda Cubismo i Džez orkestra HRT-a, osvojio je nagradu Porin za džez album godine. To smo zajedno uradili, ja sam napisao sve aranžmane osim jednog. Bend Filosofia u kojem trenutno sviram je već izdao jedan album isto u saradnji sa Džez orkestrom HRT-a.

”Ako imate viziju i znate šta želite samo naprijed”: Hauser
”Ako imate viziju i znate šta želite samo naprijed”: Hauserfoto: Dinko Bažulić

Ko god je imao ikakav lični kontakt sa Oliverom Dragojevićem, definitivno će reći isto što i ja. To je jedna posebna energija, bio je jedan poseban čovjek. Mislim da je bilo apsolutno jasno, kada je preminuo, to njegovo praćenje sa brodovima i gliserima u Velu Luku, bilo je jasno da je dotakao srca svakog čovjeka u ovoj zemlji. Pogotovo nas koji smo imali priliku da radimo sa njim.

Jednom prilikom ste napisali pjesmu “Nos dos” za Vaš autorski koncer, za Vas i Stjepana. Da li ste nastavili da pišete i gdje crpite inspiraciju?

Naravno da sam nastavio pisati i naravno da inspiraciju crpim gdje god ona bila. Svašta nas u životu može inspirisati, a mene nekako najviše inspiriše muzika Kube. Nju sam najviše proučavao, a kad sam došao na Kubu i pokazao im svoju muziku, oni su bili oduševljeni. Kada su rekli da je žele svirati meni je srce bilo toliko puno da to ne mogu opisati.

Postoji li neki muzičar sa kojim biste rado sarađivali, a niste do sada?

Lista je naravno povelika, pogotovo što se tiče Latinske Amerike i Kube, a tu je i Njujork. Nekako bi se osjećao loše da sada ikog imenujem, jer ih toliko ima da bih sigurno nekoga preskočio.

Diplomirali ste džez trombon na Univerzitetu za muziku i primijenjenu umjetnost u Gracu 2011. godine, a 2016. godine ste magistrirali na Konzervatoriju Đusepe Tartini u Trstu, ali i nakon školovanja nastavljate da usavršavate svoje džez znanje, kao i da svirate. Šta Vas to toliko privlači kod džeza?

Jako je bitno u muzici da konstantno napredujete i non-stop razvijate. Mislim da je najgore što se može dogoditi muzičaru, jeste da stagnira, jer to stvarno nije gimnastika, pa da sa trideset godina morate ići u penziju jer vam je propala hrskavica.

Što ste stariji bićete manji virtuoz, ali bolji muzičar: Hauser
Što ste stariji bićete manji virtuoz, ali bolji muzičar: Hauserfoto: Dinko Bažulić

Muzika je disciplina sa kojom čovjek s godinama treba postati sve bolji i bolji. Čak bi se usudio i reći da što se više gubi fizički dio sviranja, čovjek postaje bolji muzičar, jer je primoran koristiti dušu i znanjem, a ne mišiće. Što ste stariji vjerovatno ćete biti manji virtuoz na instrumentu, ali zbog toga vjerovatno i bolji muzičar.

Kakvi su Vaši planovi za budućnost?

Jako mi je teško išta reći i planirati u ovom periodu. Veoma bih volio da se vratim na Kubu, jer je to putovanje za mene bilo jako inspirativno i treba da pođem tamo po još nešto šta me čeka.

Jednostavno osjećam da još nisam gotov sa tom zemljom. Međutim, prvo taj kovid i sve to zajedno i oni su trenutno u nezavidnoj situaciji koliko čujem od ljudi sa Kube sa kojima sam ostao u kontaktu.

Tamo se dešava neka vrsta polu-građanskog rata, tako da ne znam kad će biti prilika da ponovo odem na Kubu.

Kako vidite muzičku scenu u Crnoj Gori i da li ste planirali da nastupate kod nas?

Što se tiče muzičke scene u Crnoj Gori, ne znam šta bih vam rekao, bojim se da nisam dovoljno upućen po tom pitanju. Jedinog crnogorskog muzičara kojeg ja znam, ovako na prvu da vam kažem, jeste Rambo Amadeus (Antonije Pušić).

Što se tiče nastupa u Crnoj Gori, ja sam nastupao samo jednom prilikom, sa tadašnjom grupom Jinx iz Zagreba.

Nastup je bio na Skadarskom jezeru i sjećam se da mi je to ostalo u veoma lijepom sjećanju, kao i da je Crna Gora prekrasna zemlja. Ja nemam planove da nastupam u Crnoj Gori, ali ako me pozovete rado ću se odazvati. Tako to funkcioniše.

Šta bi ste poručili mladim crnogorskim muzičarima koji su tek zakoračili u ove vode?

Nije bitno odakle su, jesu li crnogorski ili iz neke druge zemlje. Poručio bi im samo da se ne boje ničega i da prate svoje snove. Uvijek volim citirati Frenka Zapu: “Ako imaš loš život zato što si slušao mamu, tatu, profesora, sveštenika ili koga god drugog, onda ga i zaslužuješ takvog”. Ako imate viziju i znate šta želite samo naprijed, bez straha i sve će biti kako treba.

Među oružjem muze ćute

Kako je ovaj period obilježen pandemijom koronavirusa i zatvaranjem u domove uticao na Vas i da li Vam je džez bio slamka spasa?

Tokom pandemije u onom prvom naletu prošle godine, bili smo zatvoreni u svojim domovima i nismo izlazili iz kuće, a to je zaista bio jako težak period za nas. Nismo radili uopšte, nismo imali nikakvog posla i onda čovjek naravno misli da ima vremena, da može svakakve stvari napraviti koje prije nije stigao.

Međutim postoji jedna rimska izreka koja se može primijeniti u ovome: “Među oružjem muze ćute”. Znači da čovjek ima vremena, kad tako sjedi kući i ništa ne radi, ali to je sve što ima. Vrijeme nije zaista nešto što je potrebno da bi se stvorilo nešto novo, jer ipak treba biti u nekakvom stanju za to.

Bio je težak period za nas muzičare, ali smo već tokom prošlog ljeta počeli raditi koje je bilo poprilično radno. Onda je na zimu naišao novi talas, kada smo imali koncerte bez publike u studiju, ali koji su imali radijske i televizijske prenose.

U muzici je bitno napredovati: Hauser
U muzici je bitno napredovati: Hauserfoto: Dinko Bazulic

Zaista nije lako svirati bez publike, ali se nadam da sada kada opet uđemo u dvoranu neće biti kao prošle godine. Da ćemo barem neku publiku moći da imamo.

Jako je bitno u muzici da konstantno napredujete i non-stop razvijate. Mislim da je najgore što se može dogoditi muzičaru, jeste da stagnira, jer to stvarno nije gimnastika, pa da sa trideset godina morate ići u penziju jer vam je propala hrskavica. Muzika je disciplina sa kojom čovjek s godinam treba postat sve bolji i bolji

Veoma bih volio da se vratim na Kubu, jer je to putovanje za mene bilo jako inspirativno i treba da pođem tamo po još nešto šta me čeka. Jednostavno osjećam da još nisam gotov sa tom zemljom.