Odlazak legendarnog džezera Duška Gojkovića: "Moje sviranje komesari nisu mogli da kontrolišu"

Gojković je od sredine 50-ih živio i radio u Njemačkoj i SAD, sarađujući tokom višedecenijske karijere sa velikanima kao što su Dizi Gilespi, Stan Gec, Soni Rolins, Čet Bejker, Vudi Herman, Keni Klark...

21839 pregleda 82 reakcija 3 komentar(a)
Foto: Darko Ćirkov
Foto: Darko Ćirkov

Čuveni džez trubač, kompozitor i aranžer Duško Gojković preminuo je 5. aprila u Minhenu u 92. godini, objavila je RTS, u čijem je Big bendu svojevremeno i ponikao, izgradivši uspješnu međunarodnu karijeru.

Gojković je bio jedan od najslavnijih muzičara balkanskog džeza, na čijoj je sceni bio kontinuirano prisutan, iako je od sredine 50-ih godina živio i radio u Njemačkoj, sarađujući tokom višedecenijske karijere sa velikanima kao što su Dizi Gilespi, Stan Gec, Soni Rolins, Čet Bejker, Vudi Herman, Džoni Grifini, Fil Vuds, Keni Klark i mnodi drugi. U autorskom radu obilato je koristio folklorne inspiracije, zbog čega je smatran rodonačelnikom balkanskog džeza.

Rođen 1931. godine, Gojković je završio Muzičku akademiju 1953. u Beogradu. Sviračku karijeru započeo je rano, u diksilend orkestrima, a već sa 18 godina postao je član Big benda Radio Beograda.

Karijeru je nastavio u Zapadnoj Njemačkoj, a 1961. godine dobio je stipendiju za studije na čuvenom Berkliju u Bostonu. Tokom studija je bio do te mjere posvećen obrazovanju i usavršavanju da je odbio ponude Stena Kentona, Kaunta Bejzija i Djuka Elingtona. Po završetku studija, pridružio se orkestru kanadskog trubača Mejnarda Fergusona. Rad sa tim muzičarem značajno je uticao na njegovu reputaciju odličnog big bend muzičara i izvanrednog soliste.

U Evropu se vratio 1966. godine da bi se posvetio komponovanju, vođenju sopstvenih orkestara i saradnji s brojnim značajnim sastavima i muzičarima, a iste godine snimio je svoj prvi album “Swinging Macedonia” sa muzikom koju je originalno komponovao inspirisan muzikom Balkana.

Gojkovićeva diskografija obuhvata više od 200 albuma, od kojih je više od 30 objavio pod svojim imenom i autorstvom muzike. Među istaknutim albumima se izdvajaju: Soul Connection, Bebop Citi, Balkan Connection, Balkan Blue, In My Dreams, Samba do Mar, i A Handful of Soul, Samba Tzigane, Latin Haze

Album “Soul Connection” iz 1994. godine dobio je brojne prestižne nagrade širom sveta i na pravi način vratio Gojkovićevu muziku na velika vrata na svetsku scenu. Od te godine eksluzivno snima za prestižnu izdavačku kuću Enja Records iz Minhena.

Njegovi glavni angažmani su bili: ansambl Alberta Mangelsdorfa (1955), International Youth Big Band (1958), The Kenny Clarke-Francy Boland Big Band (60-ih), orkestri Maxa Gregera, Kurta Edelhagena, Maynarda Fergusona i Vudija Hermana. Vodio je YU All Stars Big Band, Trumpets and Rhythm Unit, YU Export Jazz Stars i brojne male sastave...

U Big bendu RTS-a Duško Gojković je bio i šef dirigent i solista ansambla. Takođe, specijalno za taj orkestar uradio je veliki broj aranžmana koji su i danas dio stalnog repertoara.

Muzička produkcija RTS-a istakla je povodom njegove smrti da se sa tugom oprašta od “velikog profesionalca, vrhunskog džez muzičara, a prije svega kolege, učitelja i prijatelja koji je svojim savjetima nesebično podsticao generacije mladih muzičara koji su svirali u Big bendu RTS-a”.

Gojković je proslavio 75. rođendan 2006. godine velikim koncertom u Sava centru, a 2007. godine izdavačka kuća B92 licencno je za teritoriju Srbije izdala album “Samba Tzigane”, što je bio njegov prvi album na etiketi izdavača u Srbiji poslije gotovo 25 godina.

Iste godine pojavilo se i srpsko izdanje Gojkovićeve biografije “Džez je sloboda”, koju je bavarski Džez institut izdao još 1995. u čast 40-godišnjice njegovog života u Nemačkoj, podsjeća portal SEEcult.org.

”Moje improvizacije na trubi nijedan komesar nije mogao da kontroliše”, zapisao je veliki džezer u autobiografskoj knjizi Džez je sloboda, podsjeća beogradski Danas. Evo nekoliko odlomaka iz te interesantne knjige:

”Džez je tamo gde ga nađeš”

Jednom je neki novinar pitao Luja Armstronga, koji je putovao po čitavom svetu, da li se džez i sving sviraju u određenim zemljama.

”Ne, džez je tamo gde ga nađeš”, odgovorio je čuveni Sačmo. To da se džez poslednjih decenija nalazi na ovim prostorima znamo zahvaljujući Beogradskom džez festivalu, Nišvilu, pa novosadskoj i pančevačkoj manifestaciji posvećenoj ovom muzikom pravcu, kraljevačkom JazzIbaru, da pomenemo samo neke i to u srpskim okvirima. Da je, međutim, jedan muzičar poreklom odavde, deo istorije džeza, i to onog njenog najčuvenijeg perioda, već je izuzetna stvar. A kako je džez bazično američki koncept, to njegova biografija povezuje Srbiju i Ameriku čak i pre nego što se taj čuveni trubač otisnuo da se na prestižnom Berkliju 1960-ih godina usavršava u vrsti muzike za koju teško da su tada drugde u svetu postojale neke škole. Ali i da u životnoj školi džeza, svirajući sa najboljima i učeći od njih, i sam postane majstor, umetnik.

Jedno od brojnih izdanja Gojkovićeve muzike
Jedno od brojnih izdanja Gojkovićeve muzikefoto: YouTube

”U mojoj familiji niko nikakve veze s muzikom nije imao, ja sam jedina crna ovca u familiji Gojkovića. Pa me pitaju: Šta ti radiš? Kažem: Sviram trubu. Da, da - ali šta ti je pravi posao?”, ispričao je Dušan Duško Gojković u jednom intervjuu. Rođen u Jajcu 1931, izgubivši u ratnoj i poratnoj odiseji oca koji je streljan kao pripadnik četničkog pokreta i, praktično, brata koji je doživotno izbegao u Australiju, on se 1946. obreo u Beogradu.

Nisam mogao da se prilagodim ukusima napredne omladine

”Postao sam gimnazijalac, ali nikako nisam mogao da se prilagodim ukusima napredne omladine u posleratnom komunističkom zanosu. Načuo sam da postoje mesta u Beogradu gde se preko radio-aparata marke uradi sam, koji su mladi tehničari sami sklepali, sluša Glas Amerike. Stavljali smo madrace na prozore podruma da nas komesari ne bi čuli dok su išli ulicom. Disk-džokej Vilson Konover nas je vodio kroz muziku Neta Kinga Kola, Čarlija Parkera, Djuka Elingtona. Kasnije smo ih slušali na Večerima slušanja ploča koje su Amerikanci tajno organizovali po Beogradu”, priseća se Duško Gojković svojih početaka. “Na prijemnom ispitu u Muzičkoj školi Stanković otpevao sam neku rusku pesmu uz klavir i napomenuo im da želim da učim da sviram trubu jer imam taj instrument kući i da u školskom orkestru sviram džez. Direktor škole je sumnjičavo vrteo glavom zbog tog džeza, ali su me ipak primili i konačno sam počeo da sviram trubu. Moje improvizacije na trubi nijedan komesar nije mogao da kontroliše. Džez je sloboda”.

A tu slobodu mogao je skupo da plati svirajući sa drugovima jednom prilikom u američkoj ambasadi. Ipak, bila je to tek naznaka da svi njegovi putevi vode u svet - najpre u Evropu, u Nemačku, a potom i u Ameriku. Prvi put se obreo u Americi sa Evropskim omladinskim orkestrom 1958. u Njuportu na džez festivalu na Istočnoj obali. “Svi džezeri Evropejci sanjaju o tome. Impresija je ogromna, oblakoderi, Kip slobode. I onda idemo po klubovima, slušamo sve majstore, svi su još bili živi. Nezaboravno”, priča on o doživljaju Amerike.

Preporuka Stena Geca

Nedugo zatim ponuđena mu je stipendija za čuveni bostonski Berkli koledž. Trebala mu je preporuka i - dobio ju je. Od Stena Geca, Arta Farmera i Oskara Petforda koji su je napisali i potpisali na masnom jelovniku nekog kafića u Frankfurtu u kome su doručkovali. Takvu preporuku je poslao i dobio odgovor da u svakom momentu može da dođe. “Sten Gec bio je veliki prijatelj i pomogao mi je. Rekao mi je: Znaš, ovde u Njujorku svi su odnekud došli. Moj roditelji su Židovi - Jevreji iz Odese, ja se zovem Stanislav Gajecki, pa su promenili u - Sten Gec”, opisao je Gojković svoje početke.

Na Berkliju je završio aranžiranje i kompoziciju. Još tada je, na Gecov podsticaj, počeo da svira Balkan džez. “Slušaj, ti dolaziš iz tog kraja. Ako pišeš kompozicije, sviraš - zašto ne upotrebiš to svoje? U Americi imamo ovo naše, evergrine, Geršvina, Elingtona - a ti ako hoćeš nešto originalno, trebao bi da sviraš svoje”, rekao mu je Gec.

U toku studija na Berkliju, njegov profesor Herb Pomeroj, trubač koji je svirao s Čarlijem Parkerom, preporučivao ga je poznatim muzičarima kojima su bili potrebni novi ljudi - Kauntu Bejziju, Djuku Elingtonu, ali on nije prihvatao jer je želio da završi školu, a bojao se da je, ako ode, nikada neće završiti.

”Teško je da se Bejziju kaže ne, ja sam sanjao da sviram s njim, za Djuka da ne govorim. Zovu mene Jugovića da sviram kao solista, a ja odbijem. Nego, odlučio sam kad završim školu, prvi koji pozove - okej. I kad sam završio, mislim - sad će da me šutnu, idem nazad u Evropu, ne mogu da ostanem na studentskoj vizi. Nazvao je Majnard Ferguson - odem u Njujork sutradan i ostanem godinu i po dana kod njega. On rasturi bend, ode u London, sledeći dan zove me Vudi Herman. Ostanem dve godine s njime, prošli smo Ameriku, svirao sam tada s Džerijem Maligenom i u Klark Terijevom Big bendu”, prisjećao se Gojković.

Sa američkim bendovima nastupao je godinama, prošao Ameriku uzduž i poprijeko. Svirao je s najboljima: Dekster Gordon, Fredi Habard, Klark Teri… S Dizijem Gilespijem, koji ga je volio i cijenio. Volio ga je i možda najveći džez muzičar od svih - Majls Dejvis. “On je imao specijalni odnos prema Evropljanima. Nije voleo bele Amerikance, ako nisu muzičari - nije razgovarao ni sa kim. Došao bih kod njega kući, nije primao svakoga, družili smo se. Sprijateljili smo se negde 1963-64, posle Koltrejna, kad su došli Vejn Šorter i Džordž Koulmen”, samo su neki od detalja iz uzbudljive autobiografije Gojkovića. “Jednom prilikom u jednom njujorškom klubu, Majls, koji se napio i nije mogao da svira, predložio je Dušku da nastavi umesto njega. Duško se nije usudio i dan-danas sanja o tom predlogu, pa kaže: “Majls, sad sam spreman! Sve što si ti svirao, sad mogu i ja da sviram”. Od Majlsa Dejvisa naučio je da svira balade, a učitelj mu je bio i volio ga je i forsirao, prema njegovim riječima, i Dizi Gilespi.

Prijateljstvo s Boškom Petrovićem

”I posle onih katastrofa, takozvanih ratova kod nas na Balkanu, išao sam u Zagreb. S Boškom Petrovićem sam ostao u najboljim odnosima. U njegovom B.P. klubu držao je i moj fotos na zidu među muzičarima koji su tu svirali. Neko je došao iz publike i rekao: Zašto imaš ovog Srbina tamo? On se naljutio: To je Duško Gojković, moj prijatelj”, pominje Duško Gojković i ističe da je on internacionalno priznat umetnik, koji je odavno prešao granicu nacionalizama i da to, na kraju krajeva, nema nikakve veze sa džezom, te da su džezeri kao jedna familija. Među njima sporazumevanje se odvija uglavnom na engleskom, ali na posebnom, džezerskom dijalektu. Međutim, Duško ga je brzo naučio jer se, kaže, “džezeri sporazumevaju odmah i ako je neko klasa, onda kao da ga znaš sto godina, kao da je familija”. Ali, i osećaj za sviranje džeza takođe je kao znati drugi jezik. “Kad čovek odluči da svira džez, prvi uslov je da ima ritam, tajming - to imaš ili nemaš, to je urođeno”, objašnjava on i dodaje “meni je džez u stomaku; što kažu - genuine”.

U međuvremenu, vraćajući se iz Amerike i Evrope u Srbiju, Gojković se kao muzičar, trubač, dokazao na još dva važna mjesta - u Guči i na Exitu. Snimanje sa orkestrom Ekrema Mamutovića izazvalo je najprije podozrenje na obje strane - školovani muzičar i muzičari koji ne čitaju note, svjetski čovjek i orkestar koji se najbolje osjeća u Vranju, ali… “Oni stanu u krug i sviraju. Nešto mi usna nije bila u redu, sviramo, završimo, odjedanput tišina u krugu; pored mene Ekrem s njegovom trubicom, okrene se, da mi ruku pa mi kaže: Gosin profesore, bata Dule - sad si naš. Primaju me u pleme!”, s ushićenjem je primetio Gojković.

A na Exitu, na glavnoj bini pred petnaest, dvadeset hiljada ljudi koji su došli na rok festival pitanje je bilo kako će prihvatiti džez orkestar, Big bend RTS sa Duškom Gojkovićem na čelu. Ispalo je odlično, publika ih je primila oduševljeno.

O ocu

Moj otac Vuksan Gojković odrastao je u jednom malom selu u crnogorskim brdima. Želeo je da postane učitelj, ali je sve njegove snove grubo prekinulo izbijanje Prvog svetskog rata. Vuksan je postao vojvoda srpsko-crnogorskih četnika. Hrabro je jurišao na Austrijance pa je od kralja zaslužio imenovanje u okružnog načelnika. Bio je ubeđeni monarhista. Imao je zadatak da u Bosni i Hercegovini i na Kosovu smiruje nacionalna trvenja u ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Zajedno sa mojom majkom Kristinom izrodio je četvoro dece. Mene, moju braću Miloša i Vladislava i našu sestru Jovanku. Gojkovići su se sasvim slučajno zbog Vuksanove službe zatekli u Jajcu gde me je Kristina rodila. Kada sam napunio deset meseci opet smo se selili, a Jajce sam ponovo video tek posle trideset godina kada me je put iznova odveo u Bosnu. Bilo je to vreme blagostanja za moju porodicu jer smo svi bili na okupu. Istorijske okolnosti nam nisu dozvolile da uživamo u porodičnoj harmoniji.

Bonus video: