Dugo nisam znala da umestim knjigu Biljane Jovanović Psi i ostali (1978). Napravila sam sve mogućne greške u čitanju, smestila je u Biljanino upisivanje u kontekst tzv. stvarnosne književnosti, zanemarila njenu ironiju, njeno odbijanje da se fiksira žanr, njeno odstupanje od nadrealizma kako ga je ranije shvatala. Tek kad sam, mnogo godina docnije, ponovo pročitala roman Štefica Cvek u raljama života Dubravke Ugrešić, udarilo me je u glavu: to je najženskija proza, više roman nego zbirka priča, u celokupnoj jugoslovenskoj književnosti. Dubravka je pokazala kako se ogoljavanje izvodi, i to tek u pisanju scenarija za film. Scenario je pisala sa režiserom Rajkom Grlićem. Bilo joj je jasno da film ne može da prenese njen književni postupak, njena uputstva kako se tekst šije, kako se prelazi između šivaće i pisaće mašine, koji se žanrovi “sa kioska” mogu upotrebiti kao uzor, šta je najrazornije za patrijarhat. Umesto toga, pristala je na jednostavnu transpoziciju događanja i životnih iskustava, posebno ljubavnih, dve žene: jedne iz višeg građanskog odnosno intelektualnog sloja, i jedne iz nižeg građanskog sloja, koja može biti izmišljena, ali deluje savršeno ubedljivo u tom dvojnom svetlu. Sve se dešava u realnom Zagrebu osamdesetih godina, skoro istovetno sa iskustvima posvuda po jugoslovenskim gradovima: zaposlene žene, izbegavanje zamki koje postavlja nomenklatura, hotelski bazeni, već uveliko luksuzni restorani, dobra hrana, ženske muke, ljubavne i druge, panorama muškaraca, u kojoj “realni” deluju parodično a parodični realno. Film je komična slika jedne realnosti koju oni koji su je doživeli odmah prepoznaju, i koja istovremeno deluje ubedljivo svuda po svetu u to doba, i docnije. I film uistinu nema mnogo veze sa romanom. U romanu Dubravka koristi svo svoje ogromno literarno znanje da bi svim što nije telo otkrila telo kao kulturni upis i da bi konstruisala poetiku ženskog pisma.
Nekoliko godina pre nje, Biljana Jovanović upotrebljava svo svoje ogromno literarno znanje da bi žensko pismo oblikovala kao smrtonosno oružje koje treba da uništi svet, i autorku sa njim. Formalno su dve knjige slične: mlada žena u gradu, u savezništvu ili konfliktu sa drugim ženama, uz prijateljstvo i savete (obavezne tetke koje žele da vide svadbu), pravi svoj katalog muškaraca i ljubavnih veza. Dubravkina priča završava se sarkastično, Biljanina takođe. Autobiografski element u obe knjige je primetan, ali nevažan. Majka ima svoje mesto u Biljaninoj prozi, skoro neprimetna u Dubravkinoj. Ono što se desilo Biljani desiće se docnije Dubravki. Biljana ne upotrebljava dvostruka i trostruka sočiva u upisivanju tela, svoga tela. Katalog muškaraca nije simbolički karikaturalan, kao Dubravkin (etnički stereotipi), već je groteska: “ostali”, sem “pasa”… Biljana dekonstruiše stvarnosnu prozu svojih književnih kolega, tačnije rečeno, rastura ju. Njihova sluz, sperma, smrad i ostalo izgledaju kao dečačko podgurkivanje u poređenju sa njenim malim prsima, kosom, dodirom, njom samom protiv čitavog muškog sveta i njegove sudbinske kratkoće doživljajnog. Nikada, ni pre a ni docnije, do danas, bar u kulturnom komšiluku, žensko telo nije tako prolazilo kroz jezik, koseći sve oko sebe, skidajući erotiku do golog, objašnjavajući šta jedino - možda - može biti ljubav:
“Znate, Jelena… Jelena je volela… Jelena voli da se dodiruje… da nju neko, bilo ko dodiruje… razumete: telo, usne, uvek usne, jezik, mnogostruki zagrljaji, štipanje obraza, stopala… svejedno… svuda, na svakom mestu, u svakom trenutku, ona bi mogla, ona bi zaista mogla dvadeset i četiri časa… da se dodiruje, razumete njoj je potpuno svejedno čija je to ruka koja joj miluje kosu, obraz… i znate potpuno joj je svejedno koji je to deo tela… njen… ona, znate, doživljava vrlo čudnovato… telo… kao da ga ne deli… kao… razumete!? Meni se to dopada… mogla bi to biti nežnost… zar ne!?”
A pričala mi je nešto o tome kako se učestalim dodirima kao životinje oslobađamo usamljenosti… mislila je, verovatno, na fizičku usamljenost, znate već… verovatno da ste i vi to bar jdnom osetili… ne postojanje ‘onog drugog’, u stvari ‘drugog ja’… ali ne zbog toga, sve je to u fizičkom smislu… shvatate… značenje toga je fizis… to su Jelenine ideje… sve se to odnosi na telo… na to da ne postoji jedno drugo isto ovakvo moje telo pored mene… ali ne zbog toga, nije to razlog zašto ona za sebe nije sigurna da postoji… ne znam da li je to ikad rekla, ali ja znam da ona tako misli… da ona misli kako nije sigurna da postoji… a rekla je da bi bila srećna da se rodila kao sijamska bliznakinja… izgleda suludo, zar ne?! Drugo telo uz nju, druga Jelena, dvostruka Jelena… sve isto: potrebe, misli, želje, bolesti; sve duplo; dupla smrt, dupla glad za muškarcima… koji bi muškarac spavao sa sijamskim bliznakinjama!? Bože moj… ja to ne mogu da shvatim… ne mogu… pa to je odvratno… pa ta njena želja da bude zalepljena za još jedno istovetno telo koje bi… razumete… moglo da misli iste misli… umrla bi tako sa još nekim… a u stvari sama sa sobom… to drugo telo ni sasvim njeno ni sasvim tuđe… blagi bože… ona to oseća kao šansu za svoje postojanje, za svoju sigurnost… ne verujete?! Onda je vi ipak ne poznate dovoljno… a vama takve stvari… sigurno nije pričala!? Da, pa nije ni mogla… Sumnjam da ste se vi sa njom viđali često… doduše nisam ni ja sa njom bio svakodnevno… ali ipak… ipak razumete!?”
Biljani Jovanović bio je potreban nevešt izveštač, neuk svedok, prevaziđen muškarac iz drugoga doba i društvenog kruga koji ne razume šta je opazio. Upravo to daje mogućnoj definiciji ljubavi težinu, pre svega težinu izazova. Biti uz telo, bilo koje telo, svoje još jedno telo. Stisnuti se uz ljubav, u ljubav, disati zajedno, postojati. Bez takve ljubavi se gubi, umire, ludi. Jasno je zašto muškarci u prozi ne mogu biti likovi, već samo groteskne karikature, čudovišta, opsceni grafiti u jednoj dimenziji: jedino što ih čini “za ljubav prikladnim” jeste trenutak kad su to: prilepljeno telo, disanje zajedno, bez obzira na oblike, mirise, zvuke i uopšte ceo svet izvan kože.
O ovome delu Biljane Jovanović mislila sam kao o prozi, ne opredeljujući se, drugi su smatrali da je reč o zbirci pripovedaka. Treba opredeliti šta je to, i uverena sam da je to roman: tok naracije je začuđujuće čitljiv i precizan, zaplet jasan i blizak Bildungsromanu, ili onome što su engleski pisci 18. veka zvali progress - razvoj karaktera u spoljnim i unutarnjim promenama. Kada bismo opredeljivali tematski okvir, morali bismo pomenuti urbanost, subkulturu, povremeno pojavljivanje beogradskog slenga, i to posebnog: reč je o slengu koji su govorili studenti, i koji se najbolje razumeo u “parohiji”, prostoru između Terazija, Francuske ulice i Kalemegdana, samo uveče i noću. Tim prostorom u to vreme kružili su studenti - prodavci Studenta, koji su, ukoliko je bio zabranjen, možda uspeli da prenesu nekoliko brojeva od štamparije u Vlajkovićevoj ulici do parohije, i autori samizdata, koji su od stola do stola prodavali svoje knjige: to je bio pisani deo, uz to je bilo usmenih prenositelja i autora. U romanu Biljane Jovanovića može se prepoznati mnogo takvih tekstova, između ostalog i pesmica o Božiću i nožiću - ne navodi se cela, već samo kao referenca - čiji je autor poznat i još živ. Šifrirana imena ukazuju na određene ličnosti toga doba i njihove smešne ili čudovišne osobine. I ta imena su prepoznatljiva. Događaji junakinje, o kojoj govore razni svedoci, biografi i ona sama, navode na još jedan dodatak u određivanju žanra - pikarski roman. A onda, još nešto: Jelena putuje po svetu iza ogledala, po Beogradu. Otkačeni ljubitelj Alise mogao bi prepoznati užurbanog zeca u Vladici, pticu Dodo u dirigentu (stalno nešto uređuje i vodi, a izumrla je), ludu kraljicu, pesmu o moržu i ostrigama koje privlači, kulu od karata u dvanaestospratnom soliteru, češajrsku mačku sa sumanutim savetima koja nepredvidljivo nestaje… Alisa-Jelena menja svoje i druge dimenzije, luta i sreće neobična bića, i ništa, baš ništa, nije uvijeno u privlačnu fantastiku, i nema ni pada, još manje ključa i vratanaca kroz koja se može pobeći - što ne smanjuje ni broj ni silinu pokušaja. Naizgled, nema skoro nikakvih paralela sa novelom Mihaila Bulgakova Pseće srce, sem mogućne veze sa naslovom, koji onda možda-možda navodi na mušku galeriju romana Biljane Jovanović: pozorišna verzija bila je predstavljena u Ateljeu 212 1979, dakle posle izlaska romana, ali ju je Biljana mogla naći ranije u prevodima.
Novela je satirični prikaz transformacije putem transplantacije organa pijanog lumpena uličnoj džukeli, iz koje se razvija lumpen-ulični staljinista. U smelom učitavanju, ovaj model je predominantan u muškoj populaciji sveta u kojem je Biljana živela. Tek u poređenju sa svim njenim drugim proznim delima može se braniti ovakvo čitanje - u njima upravo ovaj model prevlađuje, posebno u romanu Duša, jedinica moja. Pikarsko u romanu izvesno je mešanje niskog i visokog, u ovom slučaju subkulture i klasične muzike. Stalno citiranje muzike i doživljaji na akademiji i oko nje u stalnom su kontrastu, a sve zajedno u dubokom kontrastu sa stvarnosnom prozom njenog doba, u kojem su stilska nezgrapnost, neznanje i nadutost bili suviše često proglašavani poetikom.
Ostaje još jedino povezivanje sa ljubavnim romanom. Anais Nin i Margarit Diras su izvesno prva mogućna poređenja. No, ima li nečega tako tragičnog i tako strasno istraživačkog u njihovim delima? Obe književnice temeljno pomeraju granice erotičnog pisma i ženskog pisma. No, a gde je takav užas tela kakvog ispisuje Biljana Jovanović? Završnica romana, put oko ludila, iz ludila i strahote institucija koje time vladaju nešto je čega u književnosti, domaćoj i svetskoj, ima dovoljno za poređenje. Zato taj deo, po sadržaju najstrašniji, dolazi kao izvesno olakšanje prepoznavanja (i samo toga), i mogućnost povratka u svet, koji može izgledati sličan onome iz kojeg se u knjigu ušlo; no temelji su poljuljani, ljubav mora biti nešto drugo, neuporedivo, nedosegljivo, i istovremeno tako jednostavno kao što je sklupčati se nekome iza leđa. I istovremeno, humor sa prihvatljivom dozom egotičnosti, gacanje po blatu, igranje u pesku, skakanje po stepenicama, sve dok blato, pesak i beton ne počnu da se urušavaju u svoju urbanu prazninu i jalovost.
Kako usamljen je morao biti položaj Biljane Jovanović! Tolerisana isključivo kao “fenomen”, docnije ustoličena kao ikona pokreta protiv rata, diktature i nacionalizma, isključena iz čaršijskog kruga književne kritike, institucija i opšteg licemerja kulture između čekića nomenklature i nakovnja navika, Biljana Jovanović je mogla preživeti izvesno vreme, ali ne dugo: manje od decenije posle knjige Psi i ostali, ona je već bila na onoj drugoj strani, presekavši sve veze, sve oblike prilagođavanja: i na drugoj strani, uz obožavanje, još nije bila dovoljno čitana.
Odlomak iz neobjavljenog romana Gde smo? Ljubljanski steganogram
(Peščanik.net)
Bonus video:
