Kako čitati Tomasa Pinčona: Moćnici otimaju i lažiraju istoriju

Njegov način da izbavi istoriju od istoriografije leži u namjeri da pokaže složenost istorije i fiktivnu prirodu svih oblika istoriografije...

2672 pregleda 1 komentar(a)
Pinčon sa kolegama sa koledža, Foto: Biblioklept
Pinčon sa kolegama sa koledža, Foto: Biblioklept

(Nastavak od prošle subote)

Izlazak romana Vajnlend, Mejson i Dikson (Mason & Dickson, 1997) i Protiv dana (Against the Day, 2006) zgodno su se poklopili sa usponom novog istoricizma. Svemu tome komplementarna faza kritike dovela je do reistorizacije, depolitizacije i, najskorije, ekologizacije Pinčonovih dela.

Čitaocima je postajalo jasno da je Pinčonov projekat pisanje kompletne kontrakulturne istorije Amerike. Mejson i Dikson pokazao je koliko je ova zamisao imala veze sa željom da se sačuva domen fiktivnog pred silama nemilosrdnog podređivanja faktima i racionalizacije koja je, kako se ide američkim kontinentom prema zapadu, promenila “sve pretpostavljeno u deklarativno, svodeći Mogućnosti na Prostotu da bi služila ciljevima Vlada”. Razlika između fiktivnog i faktografskog, koja prožima sve Pinčonove romane, obrađena je u Protiv dana kroz predstavu dvostrukog prelamanja svetlosti kroz kristalnu prizmu.

Tokom Pinčonovog velikog projekta menjalo se i ono što piše. Stil mu je postao manje grub i često natopljen atmosferom magičnog realizma. Naporedo sa tim, Pinčonova poetika se od logike entropijskog pada okrenula negentropijskoj logici mnogostrukosti. Ta promena je zgodno koincidirala sa prvom studijom u formi knjige o njegovom delu, koja mu je pristupala iz delezovske perspektive.

U Skrivenoj mani (Inherent Vice) Pinčon je najpristupačniji. Donekle ironično, pisac koji je do tada izašao na glas kao težak napisao je “lako štivo”, a mnogi književni kritičari oplakivali su manjak kompleksnosti.

Šta se može saznati iz ovog krajnje šturog i letimičnog pregleda reakcija kritike osim da smo skloni tome da Pinčonove tekstove prelamamo kroz najnovije akademske trendove? Kako bi trebalo čitati Pinčona? Kako da nam zvuči smisleno? Treba li uopšte da zvuči smisleno? Ako već njegova poetika oscilira između čiste estetske igre sa jedne strane i duboko proživljenog bavljenja politikom i kulturom sa druge, da li je potrebno izabrati jednu od tih strana? Ili bi valjalo pokušati uskladiti ih? Baveći se ovim pitanjima, hteo bih da zaobiđem onaj imidž pisca koji se proteže još od poststrukturalističke faze čitanja Pinčona, onaj da je Pinčon pisac koji otežava stvari i aktivno i programski ruši i ismeva potrebu čitaoca za značenjem i smislom.

Radikalna čitanja

U Skrivenoj mani se Dok Sportelo priseća kako su mu “na koledžu profesori skretali pažnju” na “korisno stanovište da svet nije stvar, da mapa nije teritorija”.

Iskaz Olreda Korzipskog pokazuje da su metafizika i fizika ili, drugim rečima, duh i telo povezani, ali su istovremeno i radikalno drugačiji. Zašto? Ljudi, baš kao i sva druga živa stvorenja (koje Pinčon ponekad, prilično ljupko, naziva “stvorovi”), pripadaju nizu tela koje čini materijalni svet i kao takvi su u stalnoj termodinamičkoj razmeni sa tim svetom. Međutim, njihov duh, nastavlja Pinčon, radikalno je izdvojen od ovog sveta; otud je linija razgraničenja između stvari i reči, koje su, kao što to misli Slotrop u Dugi gravitacije uvek “Δt” (a takođe i “očni tik”) izvan “stvari koje zastupaju”.

Nemački naučnik Ervin Šredinger citira Baruha Spinozu u svom članku “Duh i materija”, i prenosi da “telo ne može da uslovi duh da misli, niti duh može da uslovi telo da se kreće ili odmara”. U Objavi broja 49 Edipa doživljava upravo to kada, zakačena za Nefastisovu mašinu, ne može prosto koncentracijom uma da izazove fizičku akciju.

Iako je Pinčon sklon tome da priče vodi do momenata koji najavljuju moguće spajanje telesnog i duhovnog (preko telepatije, seansi, tabli za prizivanje duhova, vidovnjaštva, duhova, senzitivnosti ili droga), on bez izuzetka ostavlja čitaoca sumnjičavog prema validnosti tih spojeva i mogućnosti da se oni uzdignu do transcententalnog. Ali nije to surova ili cinična književna igra. To je pre oblik realizma.

Svaka živa stvar, od jednoćelijskog organizma pa do ljudskog bića, deo je fizičkog i metafizičkog. Imaginacija posreduje između ta dva nivoa, pretvarajući prolazne materijalne opažaje iz okruženja u nematerijalne univerzume značenja. Stvara slike sveta. Ljudi, budući da su zavisnici od stvaranja i prepoznavanja šablona, neprekidno ponovo projektuju te slike na materijalni svet, zbog čega je Edipin fiktivni problem (“Da li treba da projektujem svet?”) ujedno i faktički problem čitaoca.

Mašta, kroz svojevrsni perceptivni pointilizam, stvara nematerijalno “naličje značenja” i “vremenske površi” od nepovezanih i umnogostručenih prostih materijalnih činjenica. Ona prenosi mnogostrukost izdvojenih, sirovih podataka u “tobože neprekidnu” i stoga fiktivnu istoriju. Loša strana ovog procesa “prirodne integracije” leži u tome što se u mašti, pri neposrednom kretanju kroz materijalno, zadržavaju samo posredovani, isečeni, izolovani delovi. Ili, kako to Pinčon piše u Dugi gravitacije, i “film i proračun” su samo “pornografija leta”, a nikada pravi let.

Mogao je da doda i da je istoriografija “pornografija istorije”, shvatanje koje potcrtava Pinčonov krajnje kritički odnos prema naivnoj istoriografiji i njegovo snažno investiranje u istoriografsku metafikciju kao polje na kom se ljudska i književna imaginacija približavaju jedna drugoj.

Njegov način da izbavi istoriju od istoriografije leži u nameri da pokaže složenost istorije i fiktivnu prirodu svih oblika istoriografije, kao i to kako moćnici otimaju istoriju i pretvaraju je u lažiranu faktografiju. Prve dve strategije donekle objašnjavaju razloge za to što su mu tekstovi složeni, a treća njihov politički značaj.

Pošto se istorijsko značenje konstruiše individualno i jedna osoba ne može direktno da ga prenese drugoj, mi smo svi ontološki paranoični. Sve što može da se prenese jeste informacija, a i ona teško. Pinčon piše u svojoj ranoj priči “Entropija” da je čak i jednostavne rečenice poput “Ja te volim” provučena kroz: “Dvosmislenost. Redundancu. Nebitnost, čak (…) Buka ti sjebava signal, dovodi do dezorganizacije u kolu”.

Kako, onda, uopšte možemo da komuniciramo? Dok se u svojim prvim radovima ovim pitanjem bavi uz teoriju informacija, Pinčonova kasnija dela pokazuju da je to mnogo veće, podjednako biološko koliko i kulturološko pitanje. Konstrukcija značenja oslanja se na sistem koevolucije, razvoja i deljenja kodova. Učimo da naš zajednički svet predstavljamo poredeći i razlikujući opažaje i znakove, kao i istraživanjem datog sveta, iznutra, i živih pojava sa kojima delimo svet.

Stvaranje značenja je, dakle, zajedničko. Ako su delovi značenja izvučeni iz materijalnog sveta onako kako to radi Dejli harvest, a pojedinac “uključuje senzorijum”, onda komunikacija može da uspe jedino ako je zasnovana na dobroj volji.

Eto, zato je ljubav, ono što Pinčon zove “Zajedništvom”, važna i značajna evolutivna sila. A kada uspešna komunikacija nije zasnovana samo na zamišljanju, nego i na življenju u zajednici, sračunato povlačenje iz života Republike zaista je tragično. Ako značenje gradimo iz upoređivanja prepoznatih šablona, onda manje treba da se uzdamo u volju za istinom nego u volju za zajedništvom. Pinčon, mislim, traži ovaj osećaj zajedništva i rezonantnosti i od svojih čitalaca.

Jedna od glavnih stvari koje zanimaju Pinčona je da zaista pokaže koliko je strašno to kada dobru volju za rezonantnošću preklope loše vibracije. Zapravo, u Protiv dana se “loša” porodica i bukvalno preziva Vajb, sa njenim članovima od Skarsdejla do R. Vilšira Vajba, dok je rodonačelnik “dobre” familije mnogo prijemčiviji Veb Traverz.

Kod Pinčona su glavni razlozi za loše vibracije pohlepa i žudnja za moći, koje određuju negativce, ali i pozitivce koji postanu loši pošto ih prethodno privuku ovi prvi. Uglavnom su ovi drugi likovi žene koje obori s nogu aura muške moći, poput Frenezi Gejts u Vajnlendu, Lejk Traverz u Protiv dana ili Šaste Fej Hepvort u Skrivenoj mani. Frenezina majka Saša zapravo oseća da je ono čega se plaši “izvesnost sudbine, bespomoćno okretanje slikama autoriteta (…) kao da se neki Kosmički Fašista upleo u sekvencu DNK, zahtevajući ovaj oblik zavođenja i inicijacije u mračne užitke kontrole društva”. Međutim, ne napada virus izdaje isključivo žene. Čak se i Dok Sportelo u jednom trenutku pita za “koga” ili, što je još strašnije, “za šta on i dalje radi”.

Simptomatično je da sve Pinčonove mračne prilike, od Pirsa Inveraritija u Objavi broja 49 do Krokera Fenveja u Skrivenoj mani, oličavaju prokletstvo očeva osnivača nacije. Čak i iz politike trgovine nekretninama vreba nevidljivo prisutna grupa odabranih, ozbiljnih i neskloni humoru, koji su “na poziciji” i koriste svoju moć da tu i ostanu.

Na kraju krajeva, Skrivena mana i govori o tome kako se ta grupa “nosi” sa Mikijem Z. Vulfmanom, građevinskim preduzimačem pretvorenim u filantropa.

(Izvor: The Cambridge Companion to Thomas Pynchon; priredio i preveo: Matija Jovandić; kraj sljedeće subote)

Bonus video: