Džon Bart o sebi, priča o piscu i jednom razgovoru: Bubnjar u okeanu priča

Moji veliki učitelji bili su Šeherezada, Homer, Vergilije, Bokačo, kao i veliki pripovjedači na sanskrtu. Zauvijek sam ostao pod utiskom širine, kao i dubine, književnosti, pričao je Džon Bart

4777 pregleda 1 komentar(a)
Džon Bart, Foto: TNYT
Džon Bart, Foto: TNYT

Američki pisac Džon Bart, jedan od prvih autora uz čije romane i priče je prikačena odrednica “postmodernizam”, preminuo je 2. aprila 2024. u svojoj 94. godini. Tim povodom prenosimo intervju koji je dao za Paris rivju u proleće 1985. godine.

***

Ovaj intervju sa Džonom Bartom vođen je u studiju KUHT u Hjustonu, u Teksasu, za emisiju pod nazivom Pisac u društvu. Scenografija je bila uređena tako da podseća na piščevu radnu sobu, a dekor su činili i mali globus, bronzana figura životinje slična Remingtonovim, uspravna polica sa staklenim rafovima na koje su postavljene saksijske biljke i nasumično poređane knjige, među kojima i nekoliko izdanja skraćenih romana u izdanju Riders dajdžesta.

Velike saksije sa biljkama bile su razmeštene okolo. Bart je seo među njih, u stolicu od pletenog pruća. On je visok čovek, sa visokim čelom nalik kupoli; par naočara sa jako velikim okvirima čine da deluje profesorski, nalik sovi. Prava je poslastica za karikaturiste. Neguje guste ravne brkove. Nedavno je pustio i bradu. Po načinu na koji se ophodi, Barta opisuju kao kombinaciju britanskog oficira i južnjačkog džentlmena.

“Moramo da se držimo kanala”, napisao je u svom prvom romanu, Opera na vodi, “i pustimo da pritoke i zalivi promiču”. U svakom romanu nakon toga prekršio je taj nalog da se drži glavne teme. Na njega su posebno uticale ciklične pripovesti kao što je Bartonova Hiljadu i jedna noć i Gesta Romanorum, kao i složenost takvih modernih majstora kao što su Nabokov, Borhes i Beket. Zbog romana, izrazitih po širokom opsega erudicije, invencije, vrcavosti, referenci na istoriju, hirova, skarednosti i velikog bogatstva motiva i stila, Barta opisuju kao “ekologa informacije”.

Bart, govoreći o svojim radnim navikama, priča da ustaje u šest ujutru i uključuje električni ketler u kuhinji, tako da kada sedi za stolom po šest sati ima izgovor da se šetka iz radne sobe do kuhinje i ode po šolju kafe. Svoj rad ne meri danima (kao što je to radio Hemingvej), nego po mesecima ili godinama. “Tako se ne osećate užasno ako sastavite tri dana a da ne izađete sa bog zna čim. Ne osećate blokadu”.

Ovaj intervju, pošto je ograničen na pola sata razgovora pred televizijskom publikom, učinio se prekratkim za uobičajene standarde časopisa. Pretpostavljalo se da će Bart, pošto je majstor opširnosti, sigurno ponešto dodati.

Poslata su mu dodatna pitanja. Intervju je vraćen u ovu redakciju sa neodgovorenim pitanjima, a tekst razgovora je redigovan i skraćen. Možda Bart nije ni primetio dodatna pitanja. Intervju mu je ponovo poslat, ovaj put uz prikačenu malu naknadu za dodatnu muku. Intervju je ponovo vraćen, zajedno sa neunovčenim čekom, uz sledeću izjavu: “Nije mi nemilo što čujem da će naš intervju biti verovatno najkraći koji ste štampali. U stvari, sad je još malčice kraći nego pre. Bolje mi ga ne šaljite ponovo!”

Kada je sve počelo? Kada ste zapravo shvatili da će vam pisanje biti profesija? Postoji li takav trenutak?

Izgleda da se to u životima američkih pisaca dešava kasnije nego kod evropskih. Američki dečaci i devojčice ne odrastaju ramišljajući: “Biću pisac”, kao što se priča za Flobera; sa otprilike 12 godina odlučio se da bude veliki francuski pisac i, bogami, ispostavilo se da jeste.

Pisci u ovoj zemlji, a posebno romanopisci, u to ulaze nekako na neka zadnja vrata. Skoro svaki pisac kojeg poznajem hteo je da postane nešto drugo, a onda je sam sebe zatekao da piše sa nekom vrstom strasne datosti. U mom slučaju, mislio sam da ću biti muzičar. I onda sam otkrio da, iako sam imao amatersku žicu, nisam imao dovoljno dara za profesionalno usavršavanje. I tako sam otišao na Univerzitet “Džon Hopkins” da bih našao nešto drugo da radim.

Tamo sam samog sebe zatekao da pišem priče i pravim sve greške kakve obično prave pisci početnici. Pošto sam napisao dovoljno loših stranica, otprilike za jedan roman, shvatio sam da je to što ne radim to kako treba upravo ono što hoću da radim. Ne sećam se da li je mi je to došlo kao iznenadna spoznaja, ili kao uzbudljiv doživljaj, ali jeste kao potpuno prepoznavanje da ću tako, u dobru i zlu, provesti svoj život.

Prednost na “Džonu Hopkinsu” za mene bila je to što sam imao predivnog starog pesnika-predavača Španca, sa kojim sam čitao Don Kihota. Ne mogu da se setim ničega što je rekao o Don Kihotu, ali stari Pedro Salinas, umro je, izbeglica iz Frankove Španije, oličavao je u mojim nedužnim, ingenioznim očima mogućnost da život posvećen sklapanju rečenica i pričanju priča može da bude dostojanstven i otmen. Da li su se i sama dela ispostavila kao dostojanstvena i otmena, to je već drugo pitanje, ali mislim da moje iskustvo nije tako neobično: rešite da budete violinista, rešite da budete vajar ili slikar, ali se nađete u tome da ste romanopisac.

Sa kojim muzičkim instrumentom ste počeli?

Svirao sam bubnjeve. Nadao sam se da ću na kraju biti orkestrator, to je ono što se danas naziva aranžerom. Aranžer je momak koji uzme nečiju melodiju i privede je svrsi. Bilo to dobro ili loše, moja karijera pisca romana je poput aranžerske. Mašta mi najlagodnije radi kod starih književnih konvencija kao što je epistolarni roman, ili klasični mit, uz primljene melodijske linije, da tako kažem, koje ja posle preorkestriram za svoje namene.

Bart sa piscima Džonom Gardnerom, Kurtom Vonegatom i Berrnardom Malamudom 1975.
Bart sa piscima Džonom Gardnerom, Kurtom Vonegatom i Berrnardom Malamudom 1975.foto: Boston Globe

Šta je prvo što uradite kada sednete da započnete roman? Da li je to forma, kao u epistolarnom romanu, ili lik, ili zaplet?

Različite knjige počinju na različite načine. Ponekad poželim da sam od onih pisaca koji počinju sa strastvenim zanimanjem za lika, a onda, kao što čujem od drugih pisaca, prosto pruže liku slobodan prostor i gledaju šta je to što on ili ona hoće da urade. Ja nisam takva vrsta pisca. Mnogo češće počinjem sa oblikom, formom, možda slikom.

Parobrod na kom se održavaju predstave, na primer, koji je postao centralna slika u Operi na vodi bio je fotografija pravog parobroda za predstave koje se sećam da sam je video kao dečak. Ispostavilo se da se zvao Originalna nenadmašna opera na vodi kapetana Adamsa, a kada vam priroda, na svoj nezgrapni način, podari takvu sliku, jedino što čovek može časno da uradi to je da od toga stvori roman.

Možda to i nije najuzvišeniji pristup. Aleksandar Solženjicin, na primer, pristupa književnom mediju sa visoko moralnim ciljem; on želi, bukvalno, da pokuša da posredstvom romana promeni svet. Poštujem i divim se toj nameri, ali jednako često će veliki pisac pristupiti svom romanu sa mnogo manje uzvišenim ciljem nego što je to želja da potkopa sovjetske vlasti. Henri Džejms je hteo da napiše roman u obliku peščanika. Flober je hteo da napiše roman ni o čemu. Ono što sam ja naučio to je da se odluka muza da zapevaju ili ne zapevaju ne zasniva na uzvišenosti vašeg moralnog cilja - one će pevati ili neće bez obzira na njega.

Šta vam se isprečilo na putu, a da ste morali to da sklonite?

Šta mi se našlo na putu? Čehov napominje svom bratu, bratu kog je uvek grdio u pismima: “Ono što aristokrate dobiju zdravo za gotovo, mi plaćamo svojom mladošću”. Morao sam da platim školarinu u tom smislu. Potičem iz prilično neprefinjene porodice iz ruralnog kraja na jugu Istočne obale Merilenda, koji je baš “duboki Jug” po svom mentalitetu. Išao sam u osrednju državnu srednju školu (u kojoj sam uživao), obreo se na dobrom univerzitetu zahvaljujući školarini, a onda sam morao da učim, od nule, da je civilizacija postojala, da je književnost trajala. Ta vrsta nevinosti suprotna je izuzetnoj sofisticiranosti sa kakvom Vladimir Nabokov pristupa mediju, on to već zna, kao da je bio u toku od samog početka.

Da li je bilo posebnih vodiča koji su vam pomagali?

Sjajni vodiči bili su mi knjige koje sam otkrivao u biblioteci “Džona Hopkinsa”, gde mi je studentski posao bio da raznosim i raspoređujem knjige. Tamo bi vas manje-više podsticali da uzmete kolica sa knjigama, zađete među police i ne vraćate se sedam, osam sati. Dakle, čitao sam ono što sam ređao na police.

Moji veliki učitelji (a to je nešto najbolje što može da se dogodi piscu) bili su Šeherezada, Homer, Vergilije, Bokačo, kao i veliki pripovedači na sanskrtu. Zauvek sam ostao pod utiskom širine, kao i dubine, književnosti, a to je upravo ono što je klincu iz ševara, iz močvara, u mom slučaju, bilo potrebno.

Džon Bart
Džon Bartfoto: Paris Review

Dok ste listali knjige u bibliotekama, da li je vas je fascinirala sama ideja o pričanju priča ili su to bili likovi iz dela koja ste čitali? Šta je to što je kresnulo varnicu?

Nisu to bili likovi. Možda bih bio bolji pisac u domenu karakterizacije da je tako bilo. Ne, bila je to više masa narativa. Moje šegrtovanje bilo je pre neka vrsta baptističkog totalnog uranjanja u “okean od reka priča”, što je bio naziv jednog od onih dela na sanskrtu koje sam čitao u vreme kada sam popunjavao police… Tom po tom, sve do sedamnaeste knjige. Mislim da je najslađa vrsta šegrtovanja kakvo umetnik pripovedanja može da prođe ta vrsta uranjanja u vode narativa, odakle putem osmoze rano upijete ono što daroviti pisac obično nauči na kraju: upravljanje tempom pripovedanja, vođenje priče.

Koliko ste vi samouvereni u kući fikcije ili, kako vi to kažete, na strmim padinama?

U vezi sa svojom pozicijom u gigantskom slalomu muza?

Ne mislim u očima drugih, nego u vašem osećanju vezanom za to šta nameravate da uradite.

To je spoj skoro pa opscene samouverenosti i neprestanog užasa. Sećate se stare priče o tome kako je Hemingvej uvek beležio broj reči koje je napisao tog dana. Kad sam saznao za taj detalj o Hemingveju, shvatio sam zašto je taj jadni momak šenuo i na kraju se udesio.

Prosečni profesionalac, bilo da je dobar ili osrednji, pronađe u sebi dovoljno samopouzdanja da više ne strahuje od praznog lista papira. Što se tiče moje fikcije: moj prijatelj Džon Houks rekao je jednom o tome da to izgleda kao predenje nasuprot ništavilu, tako da prosto tu ne bi trebalo da bude mira. Shvatio sam to.

To je Šeherezadin užas: užas koji dolazi iz bukvalnog ili metaforičkog izjednačavanja pripovedanja sa življenjem, sa samim životom. Shvatam tu metaforu do same svoje srži. Prati me uvek osećaj da će se, kada se priča završi, možda okončati i ceo svet; pitam se da li svet uopšte i postoji kad ne pripovedam o njemu. Dakle, u ovoj fazi života dovoljno verujem sebi da znam da će se stranica popuniti. Zaista, pošto nisam veoma konzistentan pisac (moje knjige ne podsećaju mnogo jedne na druge), neprestana radoznalost me tera da vidim šta će dalje da se dogodi.

Stendal je rekao da jednom, kada je hteo da počini samoubistvo, nije mogao da se natera na taj čin jer je hteo da sazna šta će uslediti u francuskoj politici. Moja radoznalost je slična… kad ovaj dugi poduhvat bude završen, šta će biti ispisano na sledećoj stranici? Nisam nikada bio sposoban da mislim toliko unapred; ne mogu to da uradim sve dok mi ono što mi je u rukama ne izađe iz radnje i prođe kroz štamparske prese izdavača. Tek onda počnem da razmišljam o tome šta je sledeće. Radoznao sam kao novi momak. Možda i više.

A kad je reč o sredini knjige? Znate li onda šta će biti na sledećoj stranici?

Ima pisaca blagoslovenih da mogu da misle o tri romana unapred ili da pišu dva, pa i tri istovremeno. Ja nisam taj.

Ne, mislim na istu knjigu. Znate li šta bi mogla da bude poslednja rečenica kad počnete?

Imam prilično dobar osećaj za to gde će knjiga otići. Po temperamentu sam nepopravljivi formalista, nesklon tome da se upustim u poduhvat a da ne znam kuda idem. Potrebno mi je otprilike četiri godine da napišem roman. Upustiti se u takav poduhvat bez makar kakve predstave o tome kada ću i uz kakvo kopno pristati bilo bi prilično uznemirujuće.

Ali iskustvo me je naučilo da postoje određene prepreke koje ne možete da pređete sve dok ne dođete do njih; u stvari tako dugoj i složenoj kao što je roman možda čak i ne znate pravi oblik prepreke sve dok je ne ugledate, a još manje kako ćete je prevazići.

To su momenti klimaksa za koje znate da ćete morati da se pozabavite njima?

Da, važni trenuci za koje znam iz svog osećaja za dramaturgiju da ću morati da se njima bavim: puške koje moraju da opale.

Kao Marabarske pećine u Putu u Indiju?

Tačno tako. To je ta napetost u procesu pisanja za koju sam naučio da istovremeno budem njome oduševljen i - blago, odmereno - prestravljen.

Kad počnete ujutru da radite, da li prvo ponovo neko vreme čitate šta ste uradili do mesta gde ste stali dan ranije?

Svakako. Delom zato da uđem u ritam, a delom je to neka vrsta magije: deluje kao da pišete, iako ne pišete. Proces se pokreće, točkovi počinju da se vrte. Pišem rukom. Moja komšinica iz Baltimora En Tajler i ja smo možda poslednjih dvoje pisaca koji zapravo još pišu penkalom. Ona je primetila da ima nečega u pokretu mišića pri prislanjanju pera na papir što joj maštu vraća na trasu na kojoj je bila. I ja to osećam, prilično dobro.

Knjige Džona Barta
Knjige Džona Bartafoto: D.D. Miller

Mislite li da će tekst procesori promeniti stilove pisaca u budućnosti?

Mogli bi. Ali sećam se svog kolege sa “Džona Hopkinsa”, profesora Hjua Kenera, kad je rekao da se književnost promenila kada su pisci počeli da stvaraju za pisaćom mašinom. Podigao sam ruku i rekao: “Profesore Kener, ja i dalje pišem penkalom”. On je uzvratio: “Nije važno. Udišete dah književnosti napisane na pisaćoj mašini”. Dakle, pretpostavljam da će moju fikciju tekst procesuirati te veze, iako ja sam neću postati korisnik plavog ekrana.

Na jednom mestu u knjizi Izgubljen u kući smeha grdite čitaoca zbog čitanja…

Opasno je to raditi.

… i kažete da bi trebalo da zuri u zid ili radi nešto slično. Da li u to verujete ili ste se prosto zabavljali?

Tako je bio raspoložen lik u toj priči, Životnoj priči, a to je takođe, po mom mišljenju, korespondiralo sa apokaliptičnim raspoloženjem u našoj zemlji u to vreme: krajem šezdesetih, kad je naša republika uživala u više nego obično apokaliptičnoj atmosferi. Slična vrsta apokaliptičnog predosećanja obavijala je i pitanje o budućnošću štampe uopšte, a posebno romana.

Mene to ne uzbuđuje tako mnogo. Suština par eseja koje sam napisao, kao i nekih od priča, jeste u tome da smrt žanra ne znači i smrt pripovedanja; pripovedanje je starije od bilo kog oblika romana. Moram da kažem, ipak, da mi se osećaj za prioritete po tom pitanju promenio.

U Operi na vodi, tom mom prvom, jako mladalačkom romanu, junaka, čoveka u godinama u kojima sam ja sada (u svojim ranim pedesetim), srce u specifičnom stanju navelo je da se zapita u životu, dok se kreće od rečenice do rečenice, da li će stići od subjekta do predikata, od predikata do objekta. Likove u romanu na kom sada radim, pomalo slično likovima u prethodnom romanu, Sabatikalu, mnogo više brine to da li će opstati svet, a kamoli roman.

Džojs Kerol Outs rekla je jednom da ne voli “pop apokalipsu”. Iako mi se sviđa taj izraz, čini mi se da je pitanje doslovnog opstanka civilizacije, na ovom buretu baruta na kom sedimo, mnogo smislenije pitanje od krajnje trivijalne teme da li je konkretnoj književnoj formi odzvonilo ili će odumirati narednih dvesta godina jednako srećno kao što odumire poslednjih dvesta godina.

Mislite li da pisac romana može da utiče na bilo koje zloslutne stvari o kojima govorite?

Ne mislim da bismo mi kao grupa bili išta bolji u vođenju sveta nego ovi ljudi što fušere. Poezija ne pokreće događaje. Umetnici posvećeni politici poput Gabrijela Garsije Markesa iskreni su u svojim političkim strastima bez veće štete po kontrolu kvaliteta svoje umetnosti. Ali da li oni zaista menjaju svet? Sumnjam, sumnjam, uprkos primedbi koju je Abraham Linkoln rekao Herijet Bičer Stouv: “Dakle, vi ste ta mala žena koja je napisala knjigu što je pokrenula ovaj veliki rat!” E, pa nije. Ne. Bez namere da zvučim tako užasno dekadentno, više mi se dopada opaska pokojnog Vladimira Nabokova o tome šta je on tražio od svojih romana: “estetsko blaženstvo”.

Pa, to zaista zvuči previše dekadentno. Dopustite mi da promenim majstora na trenutak i kažem da mi se više dopada opaska Henrija Džejmsa o tome da je obaveza pisca - što i ja smatram njegovom obavezom - da bude zanimljiv, da bude zanimljiv. Da bude zanimljiv iz rečenice u rečenicu. Da bude zanimljiv, ne da menja svet.

Oduvek mi se dopadao razgovor Vilijama Gasa i Džona Gardnera u kojoj Gardner kaže da želi da svi vole njegove knjige, a Gas uzvraća da to ne bi želeo ništa više nego što želi da svi vole njegovu sestru ili ćerku. Koja strana je vama bliža?

Gas je optužio pokojnog gospodina Gardnera brkajući ljubav i promiskuitet, što nije isto. Pa, ja sam po prirodi i temperamentu romanopisac. Roman svoje korene vuče, krajnje časno, iz popularne kulture.

Uprkos umetnosti romana, mislim da mnogi od nas romanopisaca potajno priželjkujemo i jedno i drugo, kao što je to bilo kod Čarlsa Dikensa ili kod Gabrijela Garsije Markesa donekle, da pišemo romane koji su uznemirujuće lepi, a u isto vreme i popularni. Ne da zarađujemo mnogo novca, nego da možemo da dopremo i dirnemo u srca - ne, to zvuči otrcano, zar ne? Ali to je ono što većina romanopisaca želi da postigne - da dopre malo izvan publike sastavljene od profesionalnih čitalaca, onih koji zaista posvećeno prate savremenu književnost.

To je zvezda-vodilja za navigaciju za koju priznajem da se upravljam spram nje. Ali ja sam, u stvari, mornar-amater i samim tim navigator-amater; ne brkam svoje zvezde-vodilje sa svojim odredištem. Nijedan moj roman nije doživeo takvu vrstu popularnosti, a i ne očekujem da će je neki od njih ikada doživeti. Ali je to dobra porcija sreće kada se to desi. Mislim da je roman u tom smislu suštinski američki žanr, ne govorim tu o američkim romanima, nego kažem američki u metaforičkom smislu: otvoren za imigrante i amatere. Moju omiljenu književnost čine podjednako zapanjujući književni kvalitet i demokratičnost pristupa.

Da li biste ikada napravili kompromis u svojim knjigama da biste stekli više čitalaca?

Ja bih, ali ne umem. Svaki put kad počinjem nešto novo kažem: “Ovo će biti jednostavno, ovo će biti jednostavno”. I nikad ne ispadne tako. Moja mašta očigledno uživa u složenosti radi složenosti. Dobar deo života, inače, i mnogo onoga čemu se divimo je suštinski složeno. Za temperament kao što je moj, najteži posao na svetu, najkomplikovaniji posao na svetu, jeste da budemo jednostavniji. Ima pisaca sa darom da užasno komplikovane stvari učine jednostavnijim. Ali ja znam da je moj dar obrnut: da uzmem relativno jednostavne stvari i iskomplikujem ih do ludila. Ali eto, čovek se uči ko je i opasni su pokušaji da postane nešto što nije.

Da li vaša deca uživaju u vašim knjigama?

Predstavu nemam da li su ih te bitange pročitale. Rekao bih da su to radili krišom kao tinejdžeri, ali su izrasli u naučnike i poslovne ljude. Mislim da su zadovoljni time što njihov tata piše stvari koje imaju određeni značaj. Ali da li su ih pročitali? Ne znam. Kad završimo razgovor, ima da ih pozovem jedno po jedno da ih pitam.

(Glif redakcija; izvor: The Paris Review; priredio i preveo: Matija Jovandić)

Bonus video: