Tomaž Šalamun: „Postati pjesnik znači stupiti u prazninu”

Šalamun je inspirisao nekoliko generacija pjesnika iz cijelog svijeta. Prema Brejcu, Šalamunove pjesme su “prije svega veliki prozori, polja slobode za novi, direktni pogled na riječi”

1512 pregleda 0 komentar(a)
Ilustracija, Foto: Shutterstock
Ilustracija, Foto: Shutterstock

“Postati pesnik znači stupiti u prazninu, skočiti u mrak.” Rođen u Zagrebu 4. jula 1941. godine, Tomaž Šalamun odrastao je u Kopru, primorskom gradu blizu Trsta, u Italiji, koji je postao deo Jugoslavije nakon Prvog svetskog rata. Zbog političkih problema koje je njegov otac imao s komunističkim režimom, njegova porodica se nekoliko godina stalno selila, da bi se konačno smestili u Kopru. Šalamun je rekao: “Ono što me zaista definiše, u osnovi, jeste to što sam odrastao na granici između dva sveta u Hladnom ratu”, i opisao je svoje “poreklo” kao “vrlo, vrlo haotično”, “rezultat užasne istorije XX veka u Srednjoj Evropi”, što se, po njegovom mišljenju, “vidi u mom jeziku.”

Šalamun je počeo da piše poeziju sa 22 godine nakon što je slušao slovenačkog pesnika Daneta Zajca (1929–2005) kako čita svoje stihove. Za njega Zajc je “imao takvu magijsku prisutnost, anđeo je skočio s njegovih ramena.” Šalamun se priseća kako su mu “prvih pet stihova pali na pamet za pola sata i činili su se kao kamenje koje pada s neba.” Nakon što je napisao samo dvadeset pesama, izabran je za urednika subverzivnog književnog časopisa “Perspektive”, što je, skupa s njegovom pesmom “Duma 1964”, dovelo do njegovog hapšenja. Rečeno mu je da će provesti dvanaest godina u zatvoru, ali je zbog međunarodnog pritiska oslobođen iz zatvora nakon samo pet dana.

Po izlasku iz zatvora postao je kulturni selebriti, zbog čega je osećao potrebu da piše još pesama kako bi živeo u skladu sa svojom novom ozloglašenošću. Iako van zatvora, i dalje je bio prognan iz glavnih izdavačkih kuća u Jugoslaviji, pa su njegove prve dve knjige - “Poker” (1966) i “Svrha pelerine” (1968) - objavljene kao samizdati. Uprkos entuzijastičnom prijemu u nekim krugovima, na Šalamunovu poeziju gledalo se kao na pretnju statusu quo.

Slovenački pesnik i dramski pisac Ivo Svetina pisao je o tome kako je Šalamun “desakralizovao” i odbacio “pravilnu, visoku, književnu upotrebu” jezika, što je dovelo do “hora” glasova u Sloveniji koji su “vikali o opasnosti koja dolazi s Šalamunovom poezijom, gotovo prirodnom katastrofom koja će oboriti i temelje i nadgradnju društva, i zajednicu nacije i osnovnu ćeliju društva, i materiju i duh, i jezik i književnost.” Šalamunu je takođe bilo zabranjeno da dobije stalno zaposlenje pa je morao da se oslanja na obavljanje sitnih poslova poput prodaje enciklopedija od vrata do vrata, prevođenja neknjiževnih tekstova i krijumčarenja nakita iz Italije u Jugoslaviju.

Šalamun je studirao istoriju umetnosti, kao i istoriju i arhitekturu, na Univerzitetu u Ljubljani, a kasnije je postao kustos i osnivač konceptualne umetničke grupe OHO, što ga je 1970. prvi put odvelo u Sjedinjene Američke Države, u sklopu izložbe u Muzeju moderne umetnosti. Pripisao je tom jednomesečnom boravku u Njujorku status prekretnice u njegovom životu, jer mu je skrenuo pažnju na američku kulturu.

Ta veza je dodatno ojačana dve godine kasnije kada se vratio u Severnu Ameriku kao gost Međunarodnog programa pisanja na Univerzitetu Ajova, što je dovelo do toga da mu dve knjižice budu prevedene na engleski jezik: “Turbine” (1973) i “Sneg” (1974). Šalamun je rekao da mu je to što je toliko vremena proveo u Sjedinjenim Američkim Državama i što je bio van Slovenije bilo od suštinskog značaja za njegov pesnički razvoj, delom zato što je (prema slovenačkom pesniku i istoričaru umetnosti Miklavžu Komelju) “uvek bio potreban ogroman prostor; ne samo transokeanske i međukontinentalne daljine, već i međugalaktičke. I međujezičke.”

Zbog političkih problema u Jugoslaviji, Šalamun se nekoliko godina nije mogao vratiti u Sjedinjene Američke Države, a naredna zbirka prevedena na engleski jezik neće se pojaviti sve do 1988. godine, kada je Čarls Simić uredio zbirku Šalamunovih izabranih pesama za “Ecco” (Simić je takođe preveo mnoge pesme u knjizi koristeći srpske prevode slovenačkih pesama). U razgovoru sa Simićem 2008. godine, Šalamun je rekao: “Borio sam se da budem slobodan u svom pisanju. I samo to je bilo subverzivno, i stoga političko (…) Sredina sedamdesetih su bile stvarno loše godine (…) Vrativši se iz Amerike, iz Ajove 1973. godine, bio sam uništen. Nisam mogao da zaradim ništa.”

Ipak, Šalamun je smatrao da je “krucijalno biti slobodan u jeziku” uprkos političkoj situaciji u Jugoslaviji u to vreme. Za njega, poezija “učestvuje i deo je bastiona koji ima pet hiljada godina i koja ima ugrađene instinkte (…) za slobodu.” Slovenački istoričar umetnosti Tomaž Brejc tvrdi kako je Šalamunova želja da napusti “pleme” omogućila da “bolje vidi”, da “ispituje istoriju, suštinu nacije i njen trenutni puls” i da “uvede internacionalni jezik” u Sloveniju.

Kao rezultat toga, Šalamun je “stvorio paradigmu otvorenog, poliglotskog života za Slovence u ovom veku, veštog pokretljivog subjekta koji menja jezike kao što menja avione i taksije, novine i enciklopedije, novac i poruke.” U recenziji izabranih pesama iz 1988. godine, slovenski pesnik i kulturni kritičar Aleš Debeljak (1961–2016) napisao je da Šalamun nikada nije bio “čvrsto integrisan u slovensku paradigmu” uglavnom zbog “njegove neograničene i snažne želje da uvek bude negde drugde - krećući se kroz prošlost i sadašnjost, prolazeći kroz mnoge različite rečnike i čudne pokrajine uma i geografije, uvek u pokretu.”

Ipak, Debeljak tvrdi, Šalamun je “sam promenio tok slovenske književnosti (…) balansirajući kosmopolitski osećaj i upornu opsednutost Slovenije njenim prekarnim kulturnim položajem između dve velike kulture, italijanske i nemačke.” Od 80-ih do pred svoju smrt 2014. godine, Šalamun je često posećivao Sjedinjene Američke Države: bio je Fulbrajtov stipendista u Njujorku 1986. godine, kulturni ataše slovenačke ambasade u Njujorku krajem devedesetih i gostujući profesor na brojnim univerzitetima.

Pored uvođenja revolucije u slovensku književnostd, Šalamun je inspirisao nekoliko generacija pesnika iz celog sveta. Prema Brejcu, Šalamunove pesme su “pre svega veliki prozori, polja slobode za novi, direktni pogled na reči” koje “iniciraju veliko društveno oslobođenje jezika.” Komelj je objasnio kako se to oslobođenje takođe proširilo na političku sferu, jer je Šalamunova posvećenost totalnoj slobodi u svojoj poeziji, uključujući otvorene izraze homoseksualne žudnje, “tražila drugačiju mentalnu klimu” i “neopozivo promenila celokupni [slovenski] prostor na svim nivoima. Na primer: [slovenska spisateljica i lezbejska aktivistkinja] Nataša Velikonja precizno ističe upravo njegovu slobodarsku poeziju kao jedan od “temelja na kojima je formiran gej i lezbejski aktivizam sredinom osamdesetih” u Sloveniji.

Šalamun je uglavnom pisao rano ujutro ili usred noći kad bi ga pesma probudila. Izuzetno plodan, objavio je pedeset dve zasebne zbirke pesama, petnaest između 1971. i 1981. godine. A u poslednjoj deceniji svog života, napisao je dvadeset knjiga, od kojih je devet objavljeno posle njegove smrti. Jedino neplodno razdoblje bilo je početkom devedesetih godina, kada su lična kriza i ratovi na Balkanu učinili da zaćuti i da se “plaši poezije”:

“Bog te može zdrobiti, ako pokušaš, kao što sam ja sa jezikom, da dosegneš granice svega mogućeg, granice jezika, da ideš ka potpunoj transgresiji, da ideš ka potpunoj bogohulnosti (…) Činilo mi se kao da mi je Bog sve uzeo, kao da će mi glava eksplodirati, kao da će mi se mozak istopiti, i ostavljen sam na potpuno mračnom, hladnom mestu, u potpunoj panici i osećanju krivice i četiri i po godine nakon što mi se to desilo nisam mogao da pišem.”

Iako su ga ratovi strašno opteretili, uglavnom je krivio sebe za ovaj period tišine: “Konstantno bežim od Boga, svađam se s Njim, pravim užasne gestove, strašne bogohulnosti. Ponekad sam kanibal protiv Boga, pa ipak me zdrobi u potpunoj poniznosti.” Ipak, ovaj sukob obično je bio produktivan za njegovu poeziju. Komelj je opisao kako se Šalamun “konstantno kretao u području snova i sumraka, i znao je da prava egzistencijalna sloboda uključuje suočavanje s monstruoznim.”

U intervjuima, Šalamun je uporedio pisanje poezije s “verskim delirijumom” zbog “intenziteta oduševljenja i jer osećam nešto što ne razumem, što je duboko, što me preporađa, ali me i užasava”, dok je istovremeno otkrivao da je “pisanje totalna radost (…) ples, otvaranje, stajanje i upijanje svetla, totalno oduševljenje”: “Volim ekstreme (…) Volim da doživim krajnje granice zdravog razuma, da testiram svoju hrabrost, zatim pokušam da se vratim i još uvek, na neki blag način, izložim se najvećim opasnostima (…) da proširim ljudsko iskustvo.”

(Izvor: GLIF Redakcija, lithub.com; Prevod: Danilo Lučić)

Bonus video: