Najveća žrtva igre bez jasnog sistema crnogorske reprezentacije, je naš najbolji fudbaler Mirko Vučinić.
On je sinoć protiv Austrije, ne prvi put, želio da bude sve - i organizator, centralni vezni, asistent, strijelac... A nemoćan potpuno da nešto promijeni, jer to, jednostavno, nije bilo ni moguće...
Radio je to i protiv Moldavije na startu kvalifikacija, pogodio, srećom, u smiraj poluvremena, tako da je njegov učinak nagradjen...
A zašto žrtva? Zato što se od njega očekuje najviše i previše, i zato što baš u nedostatku sistema, on pokušava da bude ono što nije - radnik, borac, vezni... I iz nužde, i zato što mu je dozvoljeno...
Mirko je virtuoz, on uživa kada je sa loptom, ali ne na sredini terena, već blizu gola, u igri jedan na jedan, kada može da "zavuče" pas za gol, da šutira... Mirko nije napadač-predator, ali nije ni "multipraktik", kao što, uostalom, nije nijedan fudbaler na svijetu. Mirko ne čeka loptu da je ugura u gol, on traži loptu, ali ne bio smio da je traži daleko od gola, kao što je radio sinoć, posebno u prvom dijelu, ili protiv Moldavije.
Tim nije prilagođen Mirku i njegovim karakteristikama, već suprotno - on se prilagođava situaciji (problemi da se iznese lopta, loš ili zakašnjeli prvi pas iz transformacije u napad). Ima u tome i objektivnih okolnosti, tačno je da Crnoj Gori fali centralni vezni, posebno kada više nema odbjeglog Drinčića, ali valjda bi igrači reprezentacije koja pretenduje na veliko takmičenje trebalo da znaju koja je pozicija njihovog glavnog saigrača, da u svakom trenutku imaju mogućnost da bar probaju da ga pronađu. To je sistem...
A kada nema sistema oni čekaju da se o Mirko pojavi odnekud, pa da primi loptu, zadrži je, predribla dvojicu, i na kraju valjda da centrira sam sebi i da gol. I ponekad ga je teško gledati kako se muči da nešto uradi i promijeni, prosto - teško je gledati bespomoćnog maestra, kakav je Mirko. A, kako je njemu - to on samo zna...
Bonus video:
