Kao da je bilo juče, 15. maj 1974... Brisel, 19. finale Kupa šampiona, Atletiko Madrid - Bajern. Na Hejselu.
Madriđanima i Bavarcima prvo finale. Kiša pljušti baš kao ovih majskih dana na Balkanu. Trojka u crnom, predvodi je Belgijanac Vital Loro, 48.722 gledaoca. Umalo ne zaboravih: moj prvi prenos finala KEŠ.
U poodavno požutjelom tefteru stoji i dan danas zapisano - Atletiko: Migel Rejna, Melo, Sančez (kapiten), Eredia, Kapon, Beharano, Luis Aragones, Irureta, Garate, Ufarte, Salsedo. Bajern: Majer, Hansen, Švarcenbek, Bekenbauer (kapiten), Brajtner, Cobel, Rot, Kapelman, Torstenson, Gerd Miler, Uli Henes. Trener Atletika Argentinac Lorenco, na klupi Bajerna Udo Latek.
Poslije 90. minuta - 0:0. Produžeci. Kiša je, ako se dobro sjećam, nešto oslabila, a teren, sve veća kaljuga. I u 114. minutu slobodan udarac za Atletiko. Četiri, pet metara ispred kaznenog prostora, s lijeve strane. Luis Aragones, tada već bliži četvrtoj, a ne trećoj deceniji života, uzima kratak zalet i - pogađa. Samo pet, šest minuta prije kraja...
Počinjem da „pjevam”: te veliki Atletiko, te iznenađenje, te ovo, te ono. I danas, kao što sam i tada na kraju prenosa rekao - priznajem da sam se malo zanio. I dok tako već slavim Madriđane, 120. minut je igre (tada nije bilo „produžetaka”), gorostasni Georg Švarcenbek s 25 jardi (kako je precizno odmah izračunao kolega iz BBC-ja) - valjda i iz očaja, šutem savlada Rejnu (oca današnjeg golmana Napolija), i to je kraj prve utakmice. Nema penala, za dva dana se igra novi meč.
Dok su se Bavarci radovali, a Madriđani tugovali, ja sam se pred vaskolikim JRT gledalištem „vadio”. Te „oprostite”, „neiskusan sam”, „neću više”...
Novo finale 17. maja nije donijelo nastavak drame. Bajern je već umorni Atletiko (više psihički nego fizički), prosto razmontirao. Trener Latek nije praktično ništa mijenjao, strateg Atletika Lorenco jeste, ali već u prvom poluvremenu sve je bilo jasno (2:0), a na kraju 4:0... Rejnu su po dva puta savladali Miler i Henes, a ja sam sve dok Belgijanac Alfred Delkur nije odsvirao kraj, uglavnom „mudro” ćutao, a onda glasno saopštio da je Bajern novi prvak Evrope.
Ta pobjeda Bavaraca je, u stvari, nagovijestila apsolutnu dominaciju Bajerna u Evropi tih godina. Osvojili su tri evropske titule zaredom, ali i to je vrijeme renesanse njemačkog fudbala: samo 51 dan kasnije, na Olimpijskom stadionu u Minhenu, u finalu SP, Savezna Republika Njemačka je pobijedila Holandiju 2:1 (7. jul 1974).
Vrijeme koje je iza nas potvrdilo je da je ta generacija njemačkih reprezentativaca, čiju okosnicu je dao Bajern, ostala i dan-danas upamćena. Ne samo po rezultatima. A gdje su ono sada ostali strijelci iz tog finala? Hans Georg Švarcenbek je novinar, Gerd Miler poslije decenija izgubljenog života i alkoholizma, danas, u 70. godini, jedan je od trenera mlađih kategorija Bajerna. Uli Henes, najmlađi igrač Bajerna u finalu (imao je 22 godine), ovo finale gledaće (ako već nije tamo), u zatvoru, zbog utaje poreza...
Na drugoj strani, Atletiko se sprema za svoje drugo finale. Nažalost, u svečanoj loži stadiona Benfike, naredne subote 24. maja, neće biti Luisa Aragonesa. Umro je 1. februara ove godine. A opet, ako smijem da budem ličan, uvijek se sjetim, kad se god pomene Atletiko, upravo Luisa, njegovog gola na Hejselu i mog kiksa karijere. (Š)to je život!
Vidjećemo da li će ovaj 17. maj biti srećan ili nesrećan Madriđanima. Da li će istog dana kada su izgubili titulu prvaka Evrope, izgubiti i titulu prvaka Španije?
Bonus video:
