Slučaj Nizame Hećimović, koju je u Gradačcu ubio njen bivši partner Nermin Sulejmanović pred očima devetomjesečne bebe i korisnika Instagrama, potresao je kompletnu bosanskohercegovačku i regionalnu javnost. Žrtva je počinioca, koji je prethodno bio poznat policiji zbog krijumčarenja droge i nasilničkog ponašanja, prijavila organima bezbjednosti i zatražila zabranu prilaska, ali je njen zahtjev odbijen.
„Vjerujem da bi to što joj je zahtjev odbijen moglo da obeshrabri druge žene žrtve nasilja da prijave nasilje, osim ako se zaista dobro ne istraži zašto je došlo do toga. Ako to ostane neistraženo, onda će žene vjerovati da nemaju nikakvu zaštitu“, kaže Augustina Ina Rahmanović.
Ona ipak ocjenjuje da u Bosni i Hercegovini postoji dobar zakonski okvir, ali se, kaže, on često ne poštuje u praksi. Potrebna je, naglašava, bolja saradnja različitih institucija, kao i brža i jasnija reakcija na problem nasilja.
Muška solidarnost i mekan stav prema nasilju u porodici
Dodatni izazov je i mačo-kultura koja postoji, ne samo na ulici, već i u institucijama. „U našem radu često nailazimo na tzv. ’mušku solidarnost’, kako u policiji, tako i među zaposlenima u centrima za socijalni rad. Neki tamo angažovani muškarci imaju malo mekši stav prema nasilju i kažu: ’Ma biće to sve u redu. Proći će to sve.’ A zakonski, oni mogu da spriječe da dođe do ovako nečega“, kaže psihološkinja za DW, u svijetlu femicida i dvostrukog ubistva koje se dogodilo 11. avgusta u Gradačcu.
U Bosni i Hercegovini je 2021. i 2022. godine, prema podacima Odbora za praćenje sprovođenja i izveštavanje po Istanbulskoj konvenciji i femicidu u BiH, ubijeno 19 žena. Ujedno, prema podacima Ujedinjenih nacija, svaka druga žena u BiH starija od 15 godina iskusila je neki oblik fizičkog, psihičkog ili seksualnog nasilja.
Rahmanović objašnjava da žene znaju veoma dugo da trpe nasilje i da ne prijavljuju svog nasilnika. Počinilac nasilja, kaže ona, vlada kroz ulivanje straha, a pokazuje neuračunljivo ponašanje kada to žena najmanje očekuje.
Izolacija i strah: zašto žene ne prijavljuju nasilje?
„Nasilje se ogleda u ponižavanju, uvredama, izolaciji od najbližih, psovkama i dehumanizaciji. Žena bude inkapsulirana u nekoj vrsti izolacije i ne može sama da izađe iz toga. Taj strah da će on njoj nešto zaista da učini, veliki je razlog što žena ne prijavljuje nasilje“, kaže Rahmanović.
Pored toga, postoji i kompleksni psihološki proces u kojem žena veoma teško može da se psiho-emotivno oslobodi svog nasilnika, ali i konkretni razlozi, kao što su finansijska zavisnost ili stav da je djeci potreban otac, kakav god on bio.
„Žrtve uglavnom imaju osjećaj da će se on promijeniti ako one budu dobre. Ali, to nije tako. Ako mu niko ne postavi granice, on će biti samo gori“, upozorava Rahmanović.
Od ratnog do porodičnog nasilja
Udruženje „Vive žene“ iz Tuzle počelo je da radi devedesetih godina prošlog vijeka sa osobama sa ratnim traumama, a kasnije su se više fokusirali na nasilje nad djecom i ženama u porodici.
„Ratna trauma je jednim dijelom pogoršala nasilje u porodici. Karakteristike agresije prema ženama i djeci u ratu imaju sličnosti sa nasiljem prema ženama i djeci posle rata. Tako smo to i povezali“, navodi psihološkinja iz Tuzle i ukazuje da posledice rata i dalje igraju važnu ulogu u tome koliko se odgovara za počinjene zločine.
„Mi u BiH živimo u državi u kojoj se veličaju ratni zločinci. Imam osjećaj da to neminovno utiče na sve i da vlada osećaj da se može uraditi šta god ko hoće, a da se za to neće odgovarati.“
Sigurna kuća – samo jedna vrsta podrške
Udruženje danas rukovodi i Sigurnom kuću za žrtve porodičnog nasilja u kojoj je trenutno sedam žena. Prošle sedmice ih je bilo 14 do 15. Kapaciteta ima za 21 osobu i žrtve u tom smeštaju mogu da se osećaju bezbjedno, navodi Rahmanović.
„Žrtve su obezbijeđene 24 sata dnevno. Imamo dobre veze sa policijom i siguran elektronski ulaz. Posle prijema ne sme da se kontaktira ni sa kim – ni mi, ni socijalni radnik, ni policija ne smemo da kažemo nikome gde se žrtva nalazi. Od žrtve uzimamo i mobilni telefon, tako da ona ne može da bude izložene tim vrstama pretnji“, objašnjava psihološkinja i dodaje da se u Sigurnu kuću dolazi preko policije ili centra za socijalni rad.
Sigurna kuća je, naravno, jedno od rješenja i načina da se pobjegne od nasilnika, ali najbolja zaštita jeste da žrtva počne što prije da govori o tome šta joj se događa, kao i da prijavi nasilje. Žrtve moraju da razgovaraju o problemu sa ljudima u svojoj okolini, jer što više ljudi to zna, to je žrtva bolje zaštićena i ima bolju podršku.
„Mnogo žena pati u tišini, boje se, stide se i neće da pričaju. Ali, one moraju da znaju da biti žrtva nasilja nije nikakva sramota, to je društveni problem. Svakoj žrtvi bih preporučila da dobro razmisli da li želi da provodi svoj život na takav način. One moraju da se povežu sa svojim dostojanstvom, jer muškarci i žene su ravnopravni. Ne treba da imaju osećaj da su podređene i da muškarci mogu s njima da rade šta god hoće. To ne smije da bude tako“, zaključuje psihološkinja Rahmanović i na kraju razgovora poručuje:
„Samo bih htela da ljudi razumeju koliko je destruktivno nasilje u porodici. Ono je destruktivno na nivou žrtve, ali i na nivou počinioca, jer ja ne mogu da zamislimi da je on [Nermin Sulejmanović] bio srećan dok je to radio. A da ne govorim o nivou dece. To je strašno.“
Bonus video:
