Još koji dan pa će izborna tišina. Odmoriće se tv-ekrani, čula sluha i vida opredeljenih i neopredeljenih birača, splasnuće atak na mentalno zdravlje nacije, koliko god da je puk svikao na političku prljavštinu i verbalna nepočinstva.
Avion iz onog spota sleteo je prinudno i mimo reda letenja, pa noćna mora nije dugo trajala, ali je potrajalo putovanje autobusima. Kafana “U to ime” zatvorena je zbog pogrdnog skandiranja, a i u biblioteci će zavladati mir. Ni vojvođanske kere više neće lajati na supruge predsedničkih kandidata, jer im je gazda, tobož’, podviknuo. Otoplilo je u Šumadiji pa se dalje može i bez belih vunenih čarapa.
U isto vreme, počeće da tinjaju strepnja i nada ohrabrenih optimista i još neprebrojanih birača u Beogradu, gdegod po Vojvodini i kojekuda po Srbiji. Svi oni ostaće i dalje uvereni da svojom građanskom voljom, intelektualnom gimnastikom i(li) sprdnjom na društvenim mrežama mogu na crtu glasačkoj mašineriji i fantomima iz Savamale i šire okoline.
Predahnuće anketari, istraživači i analitičari, ali će u kladionicama zavladati groznica iščekivanja.
Pobeda favorita ili drugi krug? Može li tih 10, u kampanji svakodnevno vređanih i ismejavanih, Davida uterati Golijata u drugu rundu, ili će ih on –“sam protiv svih” – pomesti u prvom krugu?
Ovih dana se na svakom koraku - od komšiluka i prodavnice, javnog prevoza i tribina, od restorana i kafana do malih ekrana, mogu čuti pitanja i preispitivanja. Sve te poluglasno izgovorene rečenice svode se na obrtanje nekoliko reči: optimizam, vera, nada, šansa, podrška, iznenađenje, bunt, pobeda…? Ključna reč ovih predsedničkih izbora bi, međutim mogla da bude – zabluda.
Objašnjenja su, čini se, vrlo prosta, ma koliko je mnogima teško da ih prihvate. Prvo, najveći proizvođači i uzgajivači zabluda su Aleksandar Vučić i njegovi partijski drugovi, medijski podanici, simpatizeri i čuvari partijske sinekure, postrojeni u autobuski karavan sendvič-demokratije. A nije baš da ih se onoliko hiljada otimalo za celodnevnu vožnju s juga i iz centralne Srbije do Subotice, Novog Sada ili Beograda. I nije baš da u Srbiji sve cveta i pršti od novih fabrika i autoputeva, stranih investicija i zdrave domaće privrede, pada budžetskog deficita i rasta plata… Trežnjenje od tog pijanstva je sudar s frižiderima, špajzima, kreditima i kovertima kućnog budžeta – ko ga, uopšte, ima. Istovremeno, televizijske slike gologuzih i prsatih grešaka plastične hirurgije pojačavaju dozu anestezije od koje se ne vidi stvarnost izvan ekrana.
Dalje, “šaka jada” – kako Vučićevi trbuhozborci nazivaju ono malo opozicije što je još ostalo – živi u iluziji da svakom svojom rečenicom motiviše bar jednog glasača, a razmožava ih prostom deobom. Takav utisak pojačava i opsenarstvo društvenih mreža gde istomišljenici jedni drugima podgrevaju energiju za izlazak na birališta, često i logikom - “glasajte, pa kome god dali glas”.
Rat pravovernika i botova na Fejsbuku i Tviteru priča je sama za sebe, za sociologe i psihologe takođe, utoliko pre što stvara sliku iskrivljenog ogledala. Pokazalo se to i lani, na prošlim vanrednim parlamentarnim izborima, kad se “u krugu prijatelja i pratilaca” digla dimna zavesa od koje se nije moglo videti da Vučić, ipak, nije toliko načet koliko se tvitovalo. Vučić i dalje vlada jašući na strahovima ljudi, ali to nije zabluda već - činjenica. Oslobađanje od tog straha je sporo i nedovoljno.
Zabluda se, dakle, gnezdi i u taborima Vučićevih protivkandidata (i nekolicine trojanskih autsajdera), uverenih da imaju dovoljno vetra u leđa za drugi krug. Tog vetra i dalje ozbiljno nedostaje, jer ne postoje pouzdana istraživanja i valjani dokazi o mogućnoj izlaznosti, takvoj i tolikoj da više obori Vučića nego li da digne jednog od trojice – Jankovića, Jeremića i Belog, kojima ankete pripisuju podršku od 10 posto, plus jedan ili više procenata. Sve i da tog vetra ima, teško je, skoro nemoguće, zamisliti Šešelja ili Obradovića kako svoje glasove u drugom krugu prepakuju u Jankovićevu ili Jeremićevu kutiju. Matematika im još ne ide u prilog, ma koliko da Beli Preletačević često menja bele čarape i popravlja rejting u susret glasanju.
Zabluda, nesumnjivo najveća, jeste i tvrdnja da su ovi predsednički izbori “svojevrsni referendum” za i(li) protiv Vučića i njegove piramide vlasti. Nisu - bez obzira što piramida jeste načeta penzionisanjem bajčetinskog rakidžije Tomislava Nikolića, osobe koja je – sudeći po iskazanim manirima – nesumnjivo zalutala na Andrićev venac zahvaljujući prvoj fazi političkog poluraspada Borisa Tadića i DS.
Tog “svojevrsnog referenduma” možda će i biti, ali tek kad Vučić - samozadovoljno, narcisoidno i bahato uživljen u ulogu Mesije - dovede sebe i svoje Nebojše, Vuline i Jovanove do nekog 5. oktobra i pred bager nekog novog Džoa, koji vozi bez fantomke.
A bumerang Savamale vrteće se i posle 2. aprila.
Bonus video:
