U ljeto 1942, građani Lenjingrada su umirali od gladi. Bio je pod opsadom i bombardovanjem njemačkih snaga skoro godinu. Ipak je orkestar uspio da izvede novu simfoniju kompozitora Dmitrija Šostakoviča i emituje je širom grada.
Kada je dirigent Karl Eliasberg dobio instrukcije da pripremi izvedbu Sedme simfonije, pojavio se problem. Nakon što je prethodnog decembra izvedena „1812 uvertira“ Čajkovskog, koja opisuje pobjedu Rusije nad Napoleonovom armijom, jedini orkestar koji je ostao u gradu, Lenjingradski radijski orkestar, je ugašen.
Stoga ne iznanađuje da se pojavilo samo 15 muzičara kada ih je Eliasberg pozvao na probu.
Među njima je bila oboistikinja Ksenija Matus. „Kada smo počeli da vježbamo, morala sam da odnesem obou na popravku“, prisjetila se nekoliko godina kasnije. „Vratila sam se da je uzmem i pitala koliko sam dužna. Majstor mi je rekao „samo mi donesi mačku“ jer mu se više sviđa to meso od piletine.
Prva proba je prekinuta nakon samo 15 minuta jer je mali bend preživjelih imao tako malo energije.
„Orkestar se sastojao od muzičara koji su trpjeli bombardovanje i glad i jedva su uspijevali da drže instrumente“, rekao je dirigent Semjon Bičkov.
Jedan trubač se izvinio Eliasbergu što nije mogao da odsvira jednu jedinu notu. Bilo je potrebno pojačanje.
Sovjetske vlasti su poslale naredbu na front da se svaki muzičar pojavi na probi. Muškarci su dolazili i vježbali između vojnih zadataka.
Moguće je da je Šostakovič, koji je radio u Lenjingradskom konzervatorijumu, počeo da komponuje simfoniju prije njemačke invazije na Sovjetski Savez u junu 1941, ali je na njoj radio sa „nehumanim intenzitetom“, kao je rekao, u nedjeljama koje su uslijedile.
Ostao je u gradu nakon početka opsade u septembru - klavirski resital za odabranu grupu prijatelja prekinut je vazdušnim napadom.
Konačno mu je naređeno da ode 1. oktobra.
Pošto su zalihe presušile, Lenjingrađani su morali da jedu pacove, konjsko meso, mačke i pse. Navodno je bilo i kanibalizma. I dok je glad morila građane, Luftvafe ih je žestoko napadao iz vazduha.
Oni koji su preživjeli nemilosrdnu zimu 1941-42. u Lenjingradu, sjećaju se da nije bilo nikog da ukloni leševe sa ulica.
Eliasberg je nametnuo strogu disciplinu da bi vratio muzičare u formu. Ukinuo bi porciju hljeba onima kojima su loše svirali ili su kasnili, čak i kada bi razlog bio sahrana člana porodice.
Svirači su radili zajedno šest dana nedjeljno i malo pomalo, simfonija je sklopljena. Dan izvedbe, 9. avgust 1942, je došao a da ju je orkestar svirao od početka do kraja samo jednom, na probi tri dana ranije.
„Baš prije toga, sovjetska armija je žestoko bombardovala redove njemačke vojske kako bi utišala njemačku paljbu i omogućila održavanje koncerta bez prekida“, kaže Bičkov.
Zvučnici su bili postavljeni širom grada kako bi muziku čuli ne samo građani, nego i njemačke trupe.
U publici je bila i 18-godišnja Olga Kvade, čiji su otac u djed poginuli početkom godine. Sada 92-godišnjakinja se jasno sjeća tog događaja.
„Lusteri su svjetlucali. Bio je jako čudan osjećaj. Sa jedne strane je bilo nemoguće - blokada, sahrane, glad i Sala filharmonije - bilo je prosto nevjerovatno“, izjavila je u dokumentarnoj emisiji BBC koja je juče emitovana.
„Jedino od čega smo se plašili je da će Njemci početi da nas bombarduju. Mislila sam 'Bože, daj nam da je čujemo do kraja.' Potom se pojavio Eliasberg, orkestar je ustao i zasvirali su. Svi su bili izgladnjeli, ali su nosili leptir mašne.
Ispričala je kako je mislila na oca, koji je takođe bio muzičar.
„Plakalo mi se, ali sam istovremeno bila ponosna. 'Čovječe, imamo orkestar! Nalazimo se u Sali filharmonije tako da, Njemci, ostanite gdje ste!' Bili smo opkoljeni Njemcima. Bombardovali su nas, ali je i dalje postojao osjećaj nadmoćnosti.
Na kraju koncerta prvo je bila tišina.
„Onda se iznenada prolomio aplauz“, sjeća se Ksenija Matus. „Iz publike je izašla jedna djevojčica sa buketom cvijeća. Dala ga je dirigentu. Možete li zamisliti svježe cvijeće iz bašte tokom blokade? Bila je to neopisiva radost“.
Šostakovič je simfoniju posvetio narodu Lenjingrada, koji je pretprio još godinu i po opsade prije nego što je sovjetska armija probila obruč u januaru 1944.
Dirigent nije stekao slavu, umro skoro zaboravljen
Eliasbergu je 1950-ih godina u posjetu došla grupa istočnonjemačkih turista.
„Pošli su da ga vide i rekli mu da su bili u njemačkoj vojsci na obodima grada. Slušali su prenos koncerta, uključujući Šostakovičevu simfoniju“, rekao je Bičkov.
„I oni su bili gladni i uplašeni. Veliki broj njih nije želio da bude tamo, ali nisu imali izbora. Puno ih je izginulo“.
Posjetioci su rekli Eliasbergu da kada su čuli izvođenje Šostakovičeve simfonije, shvatili su da grad u kojem žive ljudi sa takvim duhom neće kapitulirati. Jedan je navodno rekao da su njegovi saborci plakali kada su čuli muziku.
„Ovdje su bili ljudi koji predstavljaju suprotnu stranu rata, kojima je muzika bila potrebna isto koliko i onima za koje je komponovana“, ispričao je Bičkov.
„Zato što je ona na kraju komponovana za čovječanstvo. A najbolji dokaz je da nam je i danas potrebna, i dalje je slušamo“.
Eliasberg je još nekoliko puta izvodio simfoniju u Lenjingradu. Međutim, ratni koncert nije bio početak zvjezdane dirigentske karijere, niti je slavljen kao heroj sovjetske kulture. Umro je 1978, skoro zaboravljen.
Prevela: Angelina Šofranac
Bonus video:
