U RUSKOM GRADU GDJE SE 1962. DOGODIO MASAKR NA PROTESTIMA, NAVALJNI NIJE POPULARAN

Ne bune se sve dok nisu gladni

Građani Novočerkaska smatraju da se protestima ne može ništa postići. Mnogi uspijevaju da sastave kraj s krajem i zadovoljavaju se stabilnošću

4812 pregleda 4 komentar(a)
Portreti ubijenih i ranjenih u Novočerkasku 1962., Foto: SERGEY PIVOVAROV
Portreti ubijenih i ranjenih u Novočerkasku 1962., Foto: SERGEY PIVOVAROV

U Novočerkasku, gradiću na jugu Rusije, asfalt se topio pod nogama 2. juna 1968, kada su ušli tenkovi i ostavili trag na omekšaloj ulici. Prolivena krv je prodrla u nju i nije mogla da se spere.

Tog jutra, 18-godišnja Nela je pozvala dvije godine mlađu drugaricu Ninu i rekla joj da su se masa okupila na glavnom trgu. Dodala je da ima momaka i vojnika i da bi neki mogli biti slatki.

Obukle su se lijepo i pošle na trg. Sada 75-godišnja Nina Smirnova, koja za Rojters je prvi put ispričala svoju priču, prisjetila se da je tamo zatekla more ljudi. Odjednom je masa oko nje narasla i ona je pala. Nije odmah shvatila da ju je metak pogodio u nogu. Nelina prostrelna rana bila je još dublja, do kosti.

Drugarice nisu bile svjesne da su zalutale u vrtlog masovnog protesta protiv povećanja cijena hrane, događaja koji skoro da nije ni postojao za Sovjetski Savez. Radnici fabrike lokomotiva, ljuti zbog velikog smanjenja plata, izašli su na ulice sa svojim porodicama, tražeći pristupačnu hranu i bolju zaradu. Sovjetske vlasti su jedan dan posmatrale kako se protesti šire, a onda su izdale naređenje za upotrebu sile.

Momci u uniformama, za koje se se Nela i Nina nadale da će ih upoznati, uperili su oružje u masu. Ubijene se 23 osobe.

Nakon skoro 60 godina, događaji iz prošlosti i dalje prožimaju život Nine Smirnove. Kada je riječ o protestima, ona se drži podalje. “Isto govorim svojoj djeci: Gdje ima više od dvoje ljudi u grupi, budite što dalje.”

Tako se, za neke, lekcija prenosi sa koljena na koljeno, ne samo u Novočerkasku nego širom zemlje, nakon brojnih represija iz sovjetskog doba: Podizanje glasa moglo bi vas skupo koštati, piše Rojters.

Smirnova
Smirnovafoto: REUTERS

Uprkos porastu nezadovoljstva zbog ekonomskih nedaća, korupcije lokalnih ekoloških problema, izbijanje protesta nikad ne preraste u talas koji bi mogao biti egzistencijalna prijetnja za Kremlj. Ispitivanje nezavisnog centra Levada u junu pokazalo je da je samo 16 odsto Rusa voljno da učestvuje na nekom političkom protestu.

U januaru i februaru ove godine, marševi u znak podrške opozicionaru Alekseju Navaljnom, izveli su na ulice Moskve i Sankt Peterburga desetine hiljada ljudi. Protesti su održani u stotinak drugih gradova. Međutim, iako je taj talas demonstracija bio jedan od najvećih izazova za vlast predsjednika Vladimira Putina do sada, na ulice je izašao samo mali dio od 144 miliona stanovnika Rusije.

U Novočerkasku skoro niko nije protestovao.

Rojters je razgovarao sa građanima Novočerkaska, uključujući tri direktna svjedoka pucnjave i nekoliko djece i unučadi preživjelih. Nekoliko njih je opisalo da je iskusilo korupciju, koja je u fokusu popularnih snimaka koje je objavio Navaljni. Neki su spremni da vjeruju da su sudovi pristrasni i da sistem funkcioniše na njihovu štetu.

Ipak, životni standard se uveliko povećao od početka Putinove vladavine prije dvije decenije. Mnogi uspijevaju da sastave kraj s krajem, možda čak i bolje nego ranije, i zadovoljavaju se stabilnošću. Štaviše, alternativa nosi određeni rizik, ističe se u Rojtersovoj reportaži.

Uoči aprilskih protesta koje je zakazao tim Navaljnog, nakon pokušaja atentata na njega i hapšenja, policija u Novočekarsku je tražila lokalnog aktivistu Mihaila Nesvata (23), često jedinog buntovnika u gradu.

Sa protesta u znak podrške Navaljnom u Moskvi
Sa protesta u znak podrške Navaljnom u Moskvi foto: REUTERS

Htjeli su da ga natjeraju da potpiše dokument kojim potvrđuje da je informisan o pravnim posljedicama “sprovođenja ekstemističkih aktivnosti” na protestima planiranim za 21. april. Policija je na taj način upozoravala brojne aktiviste u danima uoči demonstracija.

Nesvat je potpisao dokument i to mu nije smetalo jer smatra da ne učestvuje u takvim aktivnostima. On je za Rojters izjavio da se ne plaši da i dalje podiže glas jer vjeruje u važnost odbrane građanskih sloboda i izražavanje podrške sve većem broju političkih zatvorenika u zemlji. Međutim, dok je govorio, odmjeravao je svaku riječ iz straha da ne kaže nešto potencijalno inkriminišuće.

Rekli su nam da ćutimo

Sovjetske vlasti su decenijama zataškavale činjenicu o pucnjavi 1962, a grad je bio prisiljen da se ponaša se kao da se tragedija nikad nije dogodila, kao da nije ostavila nikakve ožiljke.

Trg sa kojeg krv nije mogla da se spere prekriven je svježim asfaltom. Tijela su zakopana u neobilježene grobnice.

“Rekli su nam da ćutimo, i mi smo poslušali,” kaže Nina Smirnova.

Početkom devedesetih, dok se Sovjetski Savez raspadao, počeli su se pojavljivati prvi medijski izvještaji o masakru. Tijela žrtava su pronađena i ponovo sahranjena. Oni koji su bili osuđeni, zvanično su rehabilitovani. Pokrenut je godišnji memorijalni događaj na kojem sada govore zvaničnici lokalnih vlasti, a gradska uprava poziva preživjele na čaj i razgovore o tome kako sačuvati sjećanje na tragediju.

Uprkos tome, “i dalje postoji strah. To nije nestalo”, kaže Smirnova, koja se i dalje plaši da joj neko ne pokuca na vrata.

“Tiha voda brijeg roni”, rekla je Rojtersu. “To nam je ostalo. To nam je u krvi”.

Spomenik žrtvama protesta koje je sovjetska vojska brutalno ugušila
Spomenik žrtvama protesta koje je sovjetska vojska brutalno ugušilafoto: REUTERS

Protesti nekad i sad

Nikolaj Gorkavčenko (48) je član Putinove Jedinstvene Rusije i šef parlamenta u Novočerkasku.

On je 1992. kao 19-godišnjak služio vojni rok i vraćao se kući na odsustvo. Rekao je roditeljima da je radio kao nadzornik u vojnom zatvoru gdje je kontrolisao 30 muškaraca. Majka mu je tada otkrila da je njegov otac proveo pet godina u radnom logoru zbog učešća na protestima u Novočerkasku 1962.

“Bio sam zapanjen. Krili su to od mene čitav život,” rekao je Gorkavčenko.

Iako je u razgovoru sa Rojters naglasio da njegov otac nije bio organizator protesta, bio je ponosan što je tog dana bio među radnicima da traži pravo da prehrani porodicu.

“Zaista je jezivo da ljudi koji protestuju zbog svojih problema i pokušavaju da privuku pažnju vlasti na svoj težak život, dobiju takav odgovor,” rekao je Gorkavčenko u svom kabinetu, sa velikim Putinovim portretom iznad stola.

Na pitanje o mogućim paralelama između odluke da se njegov otac osudi zbog učešća na protestima u sovjetsko doba i današnjeg obračuna vlade sa “neodobrenim” protestima, Gorkavčenko je kazao da se svaki slučaj mora razmatrati pojedinačno. Istakao je da se protesti guše i u zapadnoevropskim državama bez iste nagativne reakcije.

Gorkavčenko
Gorkavčenkofoto: REUTERS

Tada je postojao dobar razlog za štrajk. “Ljudi zaista nisu imali dovoljno da jedu. To je bio “instinkt preživljavanja”, smatra on.

Rojters navodi da mnogi Rusi osjećaju ekonomsku krizu posljednjih godina. Realne zarade konstantno se smanjuju od 2013. i ove godine su pale najniže u posljednjoj deceniji. Cijene hrane rastu, a oko 12 odsto Rusa živi ispod zvanične linije siromaštva.

U Novočerkasku su zatvorene mnoge fabrike koju su pružale zaposlenje u sovjetsko doba. Malo je dobro plaćenih poslova, a uglavnom se mogu naći u vojsci ili u fabrici lokomotiva u kojoj je počeo štrajk 1962.

Međutim, “na Putinovu sreću”, mnogi gledaju dugoročno i porede današnji relativni mir i komfor sa patnjom u periodu neposredno nakon raspada SSSR, navodi Rojters.

Dodaje da se pitanja koja poteže Navalnji, o građanskim i demokratskim pravima, odnose se na prijetnje koje su ljudima nejasne i teoretske i ne utiču mnogo na svakodnevni život u Novočerkasku. Nestašice hrane i smanjenje plata 1962. osjetila je svaka porodica u gradu, svjedoče istoričari.

Iako Novočerkask i danas možda ima problema, nema volje za štrajkom kao 1992, kaže Gorkavčenko, ističući da u supermarketima nema nestašica. “Ima li dovoljno hrane? Ima”.

Život u strahu

Nina Smirnova je ljeto 1962. provela kod kuće, krijući povrijeđenu nogu. Njeni roditelji su strahovali da će biti deportovani. Tajna policija je ispitivala Nelu i stotine drugih. Osumnjiničenim organizatorima suđeno je u procesima koji su bili predstava za javnost. Sedmoro je pogubljeno. Više od stotinu je deportovano u zatvore i radne logore.

Gorkavčenkov otac je na dalekom sjeveru Rusije radio kao drvosječa po nepodnošljivoj hladnoći. Talentovani fudbaler, bio je u zatvorskom timu.

Po povratku u Novočerkask, zaposlio se u fabrici elektroda, oženio i dobio dva sina. Sve do pada SSSR, nosio je sa sobom teret prošlosti političkog zatvorenika, nikad potpuno slobodan, uvijek suočen sa rizikom od ponovnog hapšenja.

Iako misli da neki Rusi i danas žive pod istim pritiskom, Gorkavčenko vjeruje da je lekcija iz 1962. naučena. Moć ne može biti tupa i nefleksibilna, ona mora pregovarati, slušati i odgovoriti.

Sa njim je saglasan glavni zvaničnik Novočerkaska Jurij Lisenko.

“Najvažniji zaključak koji moramo izvući iz ove tragedije je da vlada mora slušati svoj narod”, rekao je na komemoraciji 2. jula.

Promijenjena uloga kozaka

Ruski jug je zemlja donskih kozaka, a Novočerkask je njena istorijska prijestonica. Gorkavčenkovi roditelji su bili kozaci i on se sjeća srećnog djetinjstva na selu, piše Rojters.

Iako su u sovjetsko vrijeme živjeli sređenije, kozaci su konjanici i ratnici poznati po zaštiti ruskih granica na jugu, u zamjenu za veću autonomiju u carskim vremenima.

Nakon što je ruska revolucija donijela sovjetsku vladavinu, donski kozaci su, braneći svoj specijalni status iz sjedišta u Novočerkasku, pokrenuli oružanu pobunu protiv sovjetske države i proglasili nezavisnu Donsku Republiku, koja je trajala pune tri godine.

Doživaljavajući preporod uz podršku države, neke zvanične grupe kozaka su proteklih godina postale čvrsti podržavaoci Kremlja, kao nekad cara.

Neki kozaci u Moskvi predstavljaju dodatnu prijetnju nasiljem za pristalice Navaljnog. Na demonstracijama 2018, kozaci su tukli demonstrante kožnim bičevima.

Međuti, u Novočekasku, njihov lokalni lider, ili ataman, Vitalij Bobiljčenko, zauzeo je drugačiji stav.

Ispred spomenika na glavnom trgu, on je 2. juna ove godine rekao da vjeruje u pregovore.

Tokom protesta u znak podrške Navaljnom u regionalnoj prijestonici, otputovao je da razgovara sa mladim demonstrantima. “Prije svega, razgovarali smo i našli zajednički jezik.”

Bobiljčenko kaže da je tako trebalo da se desi i 1962. Njegov djed je bio na glavnom trgu u Novočerkasku tog dana. Veteran II svjetskog rata, izgubio je obje noge i bio je u kolicima. “Kada je počela pucnjava, nije mogao da bježi i sakrio se iza kolica. Preživio je.”

Samo da je mirno

U porodičnoj kući kod Novočerkaska, Nikolaj Iljin puno gleda Jutjub. Tu prati kanal Navaljnog, gdje opozicionar postavlja svoje istraživačke snimke.

Mnogi stariji Rusi ne koriste internet, ali je Ilijin (78) uvijek bio vješt sa tehnologijom. Sam je napravio prvu električnu gitaru u gradu 1960-ih. Imao je bandu “radio huligana”, kao ih je nazvao. Pravili su ilegalne radio aparate da bi uhvatili zabranjene stanice poput “Glasa Amerike” ili BBC-ja.

Iljin je imao 18 godina kada su počeli protesti u Novočerkasku. Čuo je pucnjavu i vidio masu kako trči niz ulicu.

Njegov drug i komšija, 15-godišnji Anatolij Artjušenko, zateturao se i pao.

Ljudi su povikali: “Jedan đak je ubijen!”. Bio je to Artjušenko. Njegov otac, koji više nije živ, ispričao je Iljinu da je pošao da traži sina kada je čuo za pucnjavu. Pronašao je njegovo tijelo ispod gomile leševa u gradu. Pokušao je da ga donese kući, ali je uhapšen i proveo je neko vrijeme u pritvoru.

Artjušenkova majka je takođe tražila dijete. Njena kratka priča je objavljena u jednom od prvih novinskih izvještaja o tragediji nakon pada SSSR. Ona je opisala kako je nakon pucnjave bila u kancelariji sovjetskih zvaničnika i tražila da joj predaju tijelo njenog sina. Odbili su, rekli joj da je pogriješila, da nije bilo pucnjave, da niko nije ubijen, i poslali je u psihijatrijsku bolnicu.

Nikolaj Iljin i Nadežda Lazar
Nikolaj Iljin i Nadežda Lazarfoto: REUTERS

Iljin se vratio da radi u fabrici gdje je počeo štrajk, ali je nakon drugog ispitivanja od tajne policije, odlučio da se preseli u drugi grad. Tamo su mu, međutim, rekli da se vrati jer im nisu potrebni štrajkači.

Bio je svjedok nepravdi širom Sovjetskog Saveza i napuštao je poslove, ne želeći da to trpi. “Generalno sam raspoložen da se protivim svemu i svačemu”, rekao je Rojtersu.

Međutim, misli da danas ne postoji želja za protestom. I dalje je teško i mnogo toga bi volio da promijeni, ali situacija je drugačija. “Ljudi preživljavaju, malo po malo.”

“Potpuni štrajk bi bio krajnja opcija, kada bi ljudima ozbiljno smanjili plate ili kada ne bi imali šta da jedu”, rekao je Iljin. “U suprotnom, mislim da niko ne bi izašao”.

Njegova supruga, sin i mlađa ćerka imaju stalni posao u fabrici gdje je protest počeo. Starija ćerka, Nadežda Lazar (34), frizerka je i stilistkinja.

Plate u fabrici mogu rasti i padati, ali su poslovi tamo toliko traženi da radnici trpe sve i svašta, iz straha od otkaza, kazala je Lazar. Niko se ne usuđuje da se žali.

Pored toga, ljudi koji tamo rade dugo, prilično dobro žive. “Napravili su kuće, kupili kola”.

Voljela bi da započne neki biznis sa bratom ali se plaši da uloži ušteđevinu u projekat koji može za tren nestati. Misli da sudovi i policija ne bi bili na njenoj strani.

Nadežda Lazar je ispričala za Rojters da nikad nije bila na nekom protestu, da ne poznaje nikoga u gradu ko jeste i da nikad ne bi pošla. “Pokušavam da ne se uplićem jer vidim da je to potpuno besmisleno. Ne znam ko je u kojoj stranci, ne zanima me koji poslanik dolazi na vlast. Sve dok je mirno”.

Ispitivanje nezavisnog centra Levada u junu pokazalo je da je samo 16 odsto Rusa voljno da učestvuje na nekom političkom protestu

Pitanja koja poteže Navaljni, o građanskim i demokratskim pravima, odnose se na prijetnje koje su ljudima nejasne i teoretske i ne utiču mnogo na svakodnevni život u Novočerkasku

Sovjetske vlasti su decenijama zataškavale činjenicu o pucnjavi 1962, a grad je bio prisiljen da se ponaša se kao da se tragedija nikad nije dogodila

Život je podnošljiv

Normalni ljudi nikada neće postići nikakvu promjenu, smatra Nadežda. Mlade pristalice Navaljnog samo će ostati bez živaca i dobiti pendrek po glavi.

To se, kaže ona, moglo vidjeti u aprilu kada je policija za suzbijanje nereda opkolila tezge i prodavnice na nekoliko velikih regionalnih pijaca. Tržnice su proglašene ilegalnim iako su postojale decenijama.

Lazar kaže da je jedan par koji poznaje uložio sav novac od svadbe u posao tamo. “Ljudi su izašli, žalili su se ... i bili su opkoljeni”.

Ona smatra da je to bila lekcija za sve - da ljudi ne mogu ništa da učine i da su protesti uzaludni.

Za korupciju na visokom nivou, licemjerje i ogromno bogatstvo koji se navodno opisuju na snimcima Navaljnog, Lazar kaže da to nije ništa novo.

“Mi smo obični građani, daleko od svega toga. Bitno je da se ljudima obezbijedi ono što im je potrebno. Da im se pruži generalno dobro obrazovanje, blagovremena medicinska njega, da od plata mogu da priušte odmor, i tako dalje. To je najvažnije”.

Zasada je, misle Nadežda i njen otac, to obezbijeđeno. “Podnošljivo je, rekao je njen otac, sjedeći u kafiću na uglu gdje je njegov drug ubijen tog junskog dana.

“Podnošljivo je”, saglasna je Nadežda.

Preporučujemo za Vas