„Samo oni koji vjerodostojno pokazuju snagu, smiju da razgovaraju sa istinski moćnima. To je gorka vijest za Evropu.“ Njemačka štampa piše o rusko-američkim pregovorima u Saudijskoj Arabiji i vanrednom samitu EU u Parizu.
„Tramp sebi uređuje svijet na novi način: ako Putin dobije petinu ukrajinske teritorije koja je već krvlju osvojena, moraće sportski da gleda na aspiracije velike sile, Sjedinjenih Država. Kina bi to mogla da protumači kao signal da nekažnjeno priključi Tajvan. A dobra Evropa, sa svojom naučenom demokratijom, onda je nešto između. Samo bez opasnosti za te tri velesile. I ne može dovoljno da se naglasi sledeće: ova Evropa, sa svojom tržišnom snagom od 450 miliona ljudi, mora da se drži zajedno. Tramp, Putin i Si Đinping ne zalažu se za slobodu, već za pokornost“, ocjenjuje Lajpciger folkscajtung.
„Ne bi trebalo da imamo iluzija: činjenica da Evropa nije za pregovaračkim stolom u Rijadu, ali bi trebalo da obezbjeđuje kasniji prekid vatre, nije fer dogovor. Ali to je ipak još uvek bolje nego produžiti umiranje. A to je bila opcija koju je preferirao Trampov prethodnik Džo Bajden – potpuno zanemarujući odnos snaga. Zar zaista nije znao bolje? Evropa je teško pogođena promjenom vlasti i strategije u Vašingtonu, pri čemu su njeni vodeći političari konsenkventno odbijali da definišu jasan ratni cilj koji bio ujedno bio u domenu ostvarljivosti. Boriti se dok Putin ne popusti? Da li je iko u prijestonicama ikada u to zaista poverovao? Nakon tri godine rata u Ukrajini, Evropa je očigledno suočena sa hrpom ruševina koje sada mora da raščisti o sopstvenom trošku“, zaključuje Rajn-Nekar-Cajtung.
Ponovno rađanje politike velikih sila
Fokus piše da je rezultat, kako ga je predstavio američki državni sekretar Marko Rubio, manje alarmantan od očekivanog: „Američko izaslanstvo nije dozvolilo da ga Moskva izmanipuliše. Nije dozvolilo da dođe u iskušenje da učini ustupke koji bi imali negativan efekat na ukrajinsku i evropsku bezbjednost. Međutim, u nadolazećim sedmicama i za Evropljane i za Ukrajince biće važno da prepoznaju i iskoriste prilike, i da odvrate opasnosti koje će se pojaviti tokom priprema za pregovore. Kako će prekid vatre izgledati, to tek maglovito može da se prepozna. Nadajmo se samo da američki predsjednik Tramp neće opet sve da preokrene naglavačke“, piše Fokus.
"T-ONLINE" o rusko-američkim pregovorima u Saudijskoj Arabiji piše: „Sastanak u Rijadu simbolizuje istorijsku prekretnicu, svojevrsnu drugu prekretnicu koja je započela inauguracijom američkog predsjednika Donalda Trampa i koja najavljuje novi svetski poredak u kojem bi Evropa mogla da bude slomljena: ponovno rođenje politike velikih sila u stilu 20. veka – kada su velike države dogovarale sudbinu malih i delile svijet na sfere uticaja. Novi zvuk svjetske politike je sledeći: samo oni koji verodostojno pokazuju snagu, smiju da razgovaraju sa istinski moćnima. To je gorka vijest za Evropu. Jer, ono što Evropljani prije svega dokazuju, jeste sopstvena beznačajnost.“
Evropljani nisu sposobni da djeluju zajedno
Handelsblat piše o „vanrednom samitu“ u Parizu i navodi: „Bilo je pogrešno ili čak nemarno sazvati taj samit ad hok i pod sloganom ’Sada smo nakon Minhena shvatili’, i pobuditi očekivanja koja se nisu mogla ispuniti. Ne samo da su se oni koji nisu pozvani morali osjećati kao drugorazredni članovi EU, već su čak i pozvani bili podieljeni oko ključnih pitanja. U tom kontekstu, još bi bilo laskavo opisati užurbano sazivanje ovog samita kao neprofesionalno. I ne treba da čudi to što jedan Donald Tramp Evropu ne shvata ozbiljno, što je ignoriše u geopolitički veoma eksplozivnim pitanjima koja prije svega pogađaju Evropljane, dodeljuje joj ulogu u najboljem slučaju plaćenika i degradira je na garanta nekakvog ’mira’. I to ’mira’ čiji oblik u velikoj mjeri određuje sam Tramp. I još gore: Putin.“
Novine Nirnberger nahrihten o specijalnom samitu u Parizu pišu: „Krizni samit bio je potpuni promašaj i izgledi su mračni kao rijetko kada. Evropljani su još jednom pokazali da uopšte nisu sposobni da djeluju kao jedan – pa su zbog toga i teško pouzdani. Bilo je potpuno predvidljivo da će kraj rata u Ukrajini staviti solidarnost na ozbiljan ispit. Kako je dakle moguće da i dalje postoji pravi konsenzus o tome koliko su Evropljani spremni da se angažuju? Ekonomija Evropske unije i Velike Britanije otprilike je veća od ekonomije Sjedinjenih Država. Ali, za rešavanje izazova potrebna je politička volja. A to, čini se, do danas ne postoji.“
Bonus video:
