Zapad se sprema za najžešći udarac na rusku naftu i gas, tradicionalne izvozne adute Moskve. Američki predsjednik Donald Tramp je sankcionisao Indiju jer kupuje rusku naftu, a Evropska unija se sprema da sasvim zabrani uvoz gasa do novembra 2027. godine.
Ali, jedan sektor energetike nije na meti sankcija – nuklearni. „To nije ni izbliza veliki sektor kao posao sa naftom i gasom, pa nije privlačio toliko pažnje“, kaže nam Sebastijan Štir, autor poglavlja o Rusiji u Izvještaju o statusu svjetske nuklearne industrije za prošlu godinu.
Taj izvještaj velike grupe stručnjaka objavljuje se redovno, a među donatorima su njemačko Ministarstvo životne sredine i više njemačkih fondacija.
DW je analizirao podatke i pričao sa stručnjacima kako bi ušao u trag ruskoj nuklearnoj moći.
Po sistemu – ključ u ruke
Gro saradnje se odvija preko državne agencije Rosatom i kćerki-firmi. Oni nude sve – od kredita, preko tehničke podrške pa do izvoza kompletnih nuklearnih postrojenja.
Nedavno je Aleksej Lihačov, prvi čovjek Rosatoma, u intervjuu za RTS otkrio da se i Srbiji nudi ta „saradnja“ kako bi obezbjedila „dugoročnu energetsku stabilnost“.
Iako to nisu novci koje generišu gas i nafta, Štir kaže da stvar nije zanemarljiva. Rosatom je za 2024. prijavio rast prihoda od projekta u inostranstvu za deset odsto, na 18 milijardi dolara. To je otprilike šest puta manje nego što je te godine prihodovano od nafte i gasa.
Ali, uticaj prevazilazi zaradu. Finska je otkazala ugovor sa Rosatomom po početku ruske invazije na Ukrajinu, no nastavljaju se projekti izgradnje atomskih centrala u Bangladešu, Egiptu i Kazahstanu.
Gradi se i u članici NATO Turskoj i članici EU Mađarskoj. Navodno je Srbija zainteresovana da kupi pet do deset odsto kapaciteta nove nuklearke koja tamo niče, Pakš II.
Takvo prisustvo Rusije je rezultat „dugoročne strategije da se uspostavi snažno uporište na ovim tržištima“, kaže Štir.
Više energije za globalni Jug
Rusija cilja saradnju čak i sa zemljama koje nemaju pretjerane energetske apetite, kaže Hartmut Vinkler, profesor fizike na Univerzitetu u južnoafričkom Johanesburgu, i on jedan od autora izvještaja.
Memorandum o razumijevanju potpisan je prošlog leta sa vojnom huntom koja vodi siromašni Niger. Slični sporazumi postoje sa Burkinom Faso i Malijem. „Cilj je da se jednog dana grade nuklearne elektrane. Ali od toga su još daleko“, kaže Vinkler.
Djeluje da Rusija žudi za afričkim uranijumom, elementom bez čijeg obogaćivanja nema nuklearne energije. Javno je prošle godine rečeno da bi Rusija htjela da kopa uranijum u Nigeru, koji je prethodno sve izvozio u Francusku.
Par mjeseci kasnije, predsjednik Nigera Ali Mahaman Lamine Zeine grmeo je na zasijedanju Generalne skupštine UN u Njujorku: „Uranijum narodu Nigera nije donio ništa osim bede, zagađenja, pobuna, korupcije i očaja, dok je donosio napredak i moć Francuzima.“
U tom besu prema Zapadu i bivšim kolonijalnim silama Rusija nalazi priliku. „Rusija se predstavlja kao pošteni trgovac“, kaže Mark Hibs, istraživač pri Karnegijevom programu za nuklearne politike. Kako dodaje, Rusija navodno nema političke zahtjeve za ove zemlje, već priča samo o ekonomiji i razvoju.
Predsjednik Vladimir Putin je u septembru ponovio da podržava „zemlje globalnog Juga i Istoka“ i odbija „tehnološki kolonijalizam“.
Dugi zagrljaj Rusije
Nabavka nuklearnih postrojenja iz Rusije obično uključuje dugoročni paket tehničke podrške i zavisnosti od rezervnih djelova i drugog. To može trajati „najmanje četiri do šest decenija“, kaže Čia Jun Po, koja istražuje pravne aspekte nuklearnih ugovora i radi pri Univerzitetu Jejl.
„Kroz nuklearnu diplomatiju, Rusija će održavati veoma dugoročne odnose sa drugim vladama“, dodaje ona.
Zemlje tako povezane sa Rusijom sklone su da drže rusku stranu i kod drugih tema, kaže Vinkler. Recimo, često su uzdržane ili protiv osuda Rusije u UN zbog agresije na Ukrajinu. „Jer, Rusija praktično drži ključ njihovog snabdevanja strujom.“
I SAD kupuju uranijum
Čak i zemlje čija nuklearna tehnologija nema nikakve veze sa Rusijom, prinuđene su da gledaju u tu zemlju. Jer, ona je najveća izvoznica obogaćenog uranijuma.
Između 2013. i 2023. je Moskva izvezla uranijuma za 20,5 milijardi dolara, bitno više od sledećih zemalja na listi, Velike Britanije (10,6 milijardi) i Holandije (9,5).
Proces nabavke nuklearnog goriva je komplikovan – valja imati sirovi uranijum, pa mjesto gdje se obogaćuje i konačno napraviti gorivne elemente. „Svi ti procesi su dugoročni, ne mogu se promijeniti za manje od tri godine“, kaže Štir.
Sjedinjene Države su takođe u velikoj mjeri zavisne od ruskog obogaćenog uranijuma. Krajem 2024. je najavljeno da zato grade sopstveno postrojenje za obogaćivanje u Tenesiju.
Za sada, SAD i dalje uvoze iz Rusije – do kraja 2027. godine mogući su „izuzeci“ od zabrane uvoza koja je stupila na snagu 2024. godine.
Evropska unija, iako ide ka totalnoj zabrani uvoza nafte i gasa iz Rusije, oko nuklearne tehnologije koristi uzdržaniji rečnik.
U januaru je Evropska komisija neodređeno saopštila da „namjerava da zamijeni“ rusko nuklearno gorivo onim iz evropskih izvora „gdje god je to moguće“.
Bonus video:
