Mit je da u Evropi postoji podjela između Istoka i Zapada oko odnosa prema ratu u Ukrajini. Podjela je drugačija, kaže u intervjuu za DW bugarski politikolog Ivan Krastev.
DW: Gospodine Krastev, rat protiv Ukrajine traje već više od godinu dana. Šta mislite koliko će potrajati, kada će se završiti?
Ivan Krastev: Ako neko i zna odgovor na to pitanje, onda je to jedna osoba koja ne daje intervjue. Rusija je započela ovaj rat. U Putinovom govoru na godišnjicu početka rata nije bio riječi o kraju, već o ratu bez kraja. Iz toga zaključujem da se moguće primirje ne poistovjećuje sa završetkom rata. Ako bi Rusija danas odustala od borbe, rat bi bio gotov, ali ako bi Ukrajina odustala, to bi bio njen kraj.
Ruska propaganda tvrdi da je Zapad usamljen protiv Istoka, odnosno protiv Rusije i Kine. A da Globalni jug, s druge strane, podržava Rusiju i Kinu. Da li je tako?
Za nas Evropljane ovaj rat je od egzistencijalne važnosti, ali za skoro sve ostale van Evrope to je samo još jedan rat. Zemlje poput Indije ili Brazila nisu pristalice Rusije. Njima je važno kada će se rat završiti, a ne kako.
A šta je s Kinom?
Stav Kine je komplikovaniji. Prerano je reći da li nedavna kineska mirovna inicijativa ima za cilj da se Peking profiliše kao predstavnik nezapadnog svijeta ili da se aktivnije podrži Rusija. Nije tajna da su Moskvi hitno potrebne velike količine municije i da rusko rukovodstvo to uporno traži od Pekinga. Kina posmatra rat iz perspektive eskalacije sukoba sa SAD. U tom smislu, kineska vojna podrška Rusiji stvorila bi velike probleme za SAD i Evropu, dok bi u isto vrijeme uništila odnose Pekinga i Evropske unije.
Da li je rat ujedinio i konsolidovao Zapad i Evropu? Zemlje poput Bugarske veoma su neodlučne i stalno se kolebaju između različitih pozicija.
Treba razlikovati stavove vlada i stavove društava. Na nivou vlasti, konsolidacija je počela prvog dana po izbijanju rata. Sjetite se samo deset paketa masovnih sankcija koje su nam se do prije godinu dana činile gotovo nemogućim, recimo zamrzavanje sredstava Centralne banke Rusije uloženih u zapadne finansijske institucije.
A šta je sa javnošću?
Rezultati istraživanja koje je u deset zemalja sproveo Evropski savjet za spoljne odnose (ECFR) jasno pokazuju da raste broj ljudi koji vjeruju da je mir moguć samo ako Ukrajina pobijedi u ratu. U maju 2022. samo je u Poljskoj većina bila tog mišljenja, a danas i većina Britanaca i Francuza vjeruje u to. Mišljenja u Njemačkoj su podijeljena, ali do prije samo godinu dana većina Njemaca je vjerovala da je najvažnije da se rat okonča. U više evropskih zemalja većina ljudi smatra da je mir moguć samo kao rezultat ukrajinske pobjede u ratu.
Smatram da se to može objasniti interakcijom tri faktora. Prvo, uspjesi ukrajinske vojske u ljeto i jesen uvjerili su mnoge da je ukrajinska pobjeda moguća. Druga je stvar koliko će ta pobjeda biti velika i da li kompletna teritorija može da se oslobodi. Većina onih koji se zalažu za hitan mir u početku su bili uvjereni da je Ukrajina ionako osuđena na propast i zato su tražili da se rat odmah zaustavi, kako bi prestalo bespotrebno stradanje ljudi. Uzgred, i danas je to široko rasprostranjen stav: zaustavite rat, u suprotnom će još više ljudi umrijeti.
Drugo: vladao je veliki strah od „putinove zime", jer bi bez gasa iz Rusije Evropa navodno bila izgubljena. Ali kombinacija vladine politike i tople zime pokazala je da je taj strah bio bez osnova. I treće, u svim zemljama primjećujemo da je strah od nuklearnog rata smanjen. Ti strahovi su posebno bili rašireni u zapadnoj Evropi.
Zašto su se ti strahovi smanjili?
S jedne strane, jer je postalo jasno da se Kina kategorički protivi upotrebi taktičkog nuklearnog oružja. S druge, postalo je očigledno da – baš kao i u godinama hladnog rata – komunikacioni kanal između SAD i Rusije i dalje funkcioniše kada je u pitanju obuzdavanje opasnosti od radikalnih eskalacija.
A šta je s javnim mnjenjem u pojedinim zemljama ili grupama zemalja?
Mit je da u Evropi postoji podjela između Istoka i Zapada oko odnosa prema ratu. Mit je da će Istok do kraja podržavati Ukrajinu, dok je Zapad oprezniji i rezervisaniji. Ako pogledate ankete, odmah ćete uočiti da je i sam Istok veoma podijeljen po tom pitanju. Upravo je u nekim istočnoevropskim zemljama podrška Ukrajini najslabija.
Na primjer u Bugarskoj…
Da, u Bugarskoj i Slovačkoj. I u Rumuniji je veoma jaka želja za brzim mirom. Podela je u stvari drugačija: zemlje sjeverne i istočne Evrope koje se direktno graniče sa Rusijom vjeruju da samo poraz Moskve može da obezbijedi održiv mir u Evropi. Zatim postoje zemlje poput Njemačke i Francuske gdje ljudi takođe vide Rusiju kao prijetnju Evropi, ali ne isključuju mogućnost mirovnih pregovora. I konačno, zemlje južne i jugoistočne Evrope koje se više plaše dugog rata, nego ruske invazije. Svaka od te tri grupe ima svoje specifične strahove, jer su istorijski košmari uvijek nacionalni, a ne panevropski.
Tokom protekle ratne godine u Evropi je postojala široka podrška Ukrajini, vojna, politička i moralna. Koliko mislite da će ta evropska podrška biti stabilna i u budućnosti?
Ona je krhka. Četiri faktora su tu ključna, a oni su i sami po sebi nestabilni. Najvažniji od njih je ono što se dešava na frontu. Ruski ratni uspjesi mogli bi da poljuljaju evropske nade da Ukrajina može da pobijedi u ratu.
Drugi faktor je osjećaj da je Evropa ojačala. Ali, svaka kriza u ovoj ili onoj evropskoj zemlji mogla bi negativno da utiče na javno mnjenje.
Treći ključan faktor koji stoji iza javne podrške Ukrajini jeste politika SAD u Evropi. Rat je samo potvrdio potpunu zavisnost Evrope od SAD u pogledu vojne bezbjednosti. Iz toga proizilazi da, ukoliko se situacija u Sjedinjenim Državama promijeni, ako na vlast dođe novi predsjednik s drugačijom politikom prema Ukrajini, pomenuta konsolidacija u Evropi možda više neće da potraje.
I četvrti faktor koji bi mogao da ugrozi evropsko jedinstvo, jesu ekonomski strahovi Evropljana.
Mislite li da bi i samu Rusiju agresivni rat mogao da odvuče u ambis? Ili će ona prije da sruši svijet ovakav kakav poznajemo?
I jedno i drugo je moguće. Jasno je da je veliki dio ruskog društva prihvatio rat. Ili, tačnije, ljudi imaju tendenciju da misle: „Ovo nije moj rat, ali ovo jeste moja zemlja." Što rat duže traje, dva suprotstavljena razvoja postaju vidljivija. Kada toliko ljudi umire – a Rusija je zaista izgubila mnogo ljudi u ovom ratu – gotovo je nemoguće da majke poginulih kažu da su njihovi sinovi umrli uzalud. To stvara osjećaj da je ovaj rat veoma važan i da ljudi znaju za šta ginu. Što više ljudi umire, to takvo osjećanje postaje sve jače.
U isto vrijeme, međutim, ima i majki čiji su sinovi još živi i one se pitaju: „Za šta naši sinovi ginu? I kada će ovaj prokleti rat da se završi?" Međutim, moram da priznam da sam u ovom trenutku veoma skeptičan da bi rat mogao da se završi ako Rusi izađu na ulice da protestuju protiv njega.
Bugarski politikolog Ivan Krastev je na čelu Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni je saradnik bečkog Instituta za humanističke nauke (IWM). Osnivač je i član upravnog odbora Evropskog savjeta za spoljne odnose i član Odbora povjerenika Međunarodne krizne grupe. Krastev redovno objavljuje članke u raznim medijima, kao što su „Evropska revija Tranzit" ili „Njujork tajms".
Bonus video:
