Kada Jens Stoltenberg uskoro podnese ostavku, on će iza sebe imati skoro deceniju na poziciji generalnog sekretara NATO. Od njega je četiri puta traženo da nastavi da vrši tu dužnost, jednom čak i nakon što je već prihvatio posao šefa Centralne banke Norveške.
Nije ni čudo što niko nije želio da zamijeni gotovo stoičkog Stoltenberga u vrijeme koje je, između ostalog, obeležio prekid odnosa s Rusijom i duboke napetosti s bivšim američkim predsjednikom Donaldom Trampom.
Stoltenberg je čak dobio i nadimak „Trampov šaptač“ zbog sposobnosti da ukroti grubog republikanca.
No, on će vjerovatno odstupiti sa pozicije na samitu povodom 75. godišnjice ovog vojnog saveza, koji će se održati u julu u Vašingtonu. Stoltenbergov mandat zvanično ističe 1. oktobra ove godine.
Stoltenbergova bivša portparolka Oana Lunđesku zalagala se da se ranije izabere nasljednik, kako bi se izbjegle komplikacije. Naglasila je da je „zaista važno da se izbori održe dovoljno rano kako ne bi bili u koliziji sa evropskim izborima (u junu 2024) ili sa predizbornom kampanjom u SAD“.
„Molimo da se ne prijavljujete!“
Proces nije jednostavan. Pozicija generalnog sekretara NATO je možda jedna od najprestižnijih funkcija na svijetu, ali za nju ne postoji tačan opis posla, lista kvalifikacija, kao ni procedure za prijavljivanje.
Ko želi tu poziciju, neće biti pozvan na razgovor i ne treba da bude previše siguran da će je dobiti.
Vašington posmatraju kao ključni glas u izboru novog generalnog sekretara, ali i bilo koja od 31 članice NATO može da stavi veto.
„S druge strane Atlantika se zaista odvija puno zakulisne diplomatije“, rekao je Jen Leser, potpredsjednik Nemačkog Maršalovog fonda u Briselu. „O svemu, od kancelarijskih spajalica do nuklearne strategije, odlučuje se konsenzusom – tako to funkcioniše i s generalnim sekretarom.“
Novi generalni sekretar NATO mora da se suoči s Rusijom – ali ne tako žestoko da izazove strah od direktnog rata – i mora da bude spreman da brani postojanje alijanse bez provociranja njenih kritičara.
Tokom više godina u kojima se razmišljalo o nasljedniku, na stolu se pojavilo nekoliko dodatnih tačaka: rado bi bio viđen kandidat iz zemlje sa značajnim budžetom za odbranu ili, za promjenu, neko iz zemalja saveznica sa juga ili istoka, nakon 15 godina liderstva iz Skandinavije. I naravno, ne bi bilo loše ako izbor padne na neku ženu.
Kadrovska vrteška
Mnoga imena su se pojavljivala u igri – i ponovo nestajala. Raniji favoriti, poput danske premijerke Mete Frederiksen i bivšeg britanskog ministra odbrane Bena Volasa, navodno su čak razgovarali sa američkim predsjednikom Bajdenom o svojim šansama, ali su nakon toga, bez dodatnih objašnjenja, povukli kandidaturu.
Trenutno su estonska premijerka Kaja Kalas, letonski ministar spoljnih poslova Krisjanis Karins i odlazeći holandski premijer Mark Rute otvoreno zainteresovani za posao.
Pri tome Rute važi za favorita. On je, poslije Viktora Orbana, premijer s najdužim stažom u NATO i smatra se „sigurnijim“ izborom od političara sa Baltika, sve dok rat Moskve protiv Ukrajine dominira na dnevnom redu Alijanse.
„Postoji osjećaj da bi neko iz baltičkih država na čelu NATO mogao biti na neki način kontraproduktivan, a ne od pomoći“, kaže Kristi Raik, zamjenica direktora Međunarodnog centra za odbranu i sigurnost u Talinu.
Ona je drukčijeg mišljenja. „Teško je utvrditi u čemu bi tačno mogao biti problem, jer su odnosi sa Rusijom trenutno zamrznuti. Malo je vjerovatno da će u doglednoj budućnosti diplomatski odnosi biti obnovljeni.“
Upadljivo je da je Rute jedini kandidat o kojem su ambasadori pri NATO već diskutovali, otkrila je Lunđesku. I to u neformalnom procesu koji se odvija paralelno sa savjetovanjem šefova država i vlada i naziva se „Deans Coffee“.
Na te razgovore o važnim temama ostalih 30 kolega poziva najstariji ambasador pri NATO, a trenutno je to hrvatski ambasador Mario Nobilo. „Postoje neke zemlje koje se još nisu odlučile, koliko je meni poznato“, kaže Lunđesku o Ruteu, „ali radi se na dogovoru.“
Lista kandidata
Sve se to dešava iza kulisa, ali Kalas se ne ponaša kao da to ne primjećuje. Na jednom skupu u Sjedinjenim Državama u novembru, ona se javno našalila o očiglednom zanemarivanju kriterijuma.
„Generalni sekretar bi svakako trebalo da bude iz zemlje koja dva odsto svog bruto domaćeg proizvoda izdvaja na odbranu. I bilo bi lepo da je to žena“, podsjetila je: „Dakle, logično je da će to biti Mark Rute.“
Publika se tek stidljivo nasmijala, a razočaranje Kalasove bilo je očigledno.
Estonska potrošnja za odbranu će sljedeće godine premašiti tri posto bruto nacionalnog proizvoda, dok će Holandija jedva preći dva odsto. Na pitanje da li i dalje želi da bude razmatrana za posao, kratko je odgovorila: „Da.“
Vašington ne gleda blagonaklono na zemlje koje za vojni budžet izdvajaju manje od dva odsto, koliko predviđaju ugovori NATO. Posebno je Donald Tramp bio kritičan prema tome.
Kalas može ukazivati na budžet za odbranu, ali Rute ima keca u rukavu. Kada se prije pet odina u Bijeloj kući sreo sa Trampom, viđeni su kako se šale i tapšu po ramenima. „Mi smo tokom proteklih godina postali prijatelji“, naglasio je Tramp.
Ipak, još jedna prepreka za Rutea?
Holanđanin bi se mogao suočiti s preprekom oličenom u Viktoru Orbanu, s kojim se posljednjih godina nekoliko puta sukobljavao i koji je već izrazio protivljenje izboru Rutea za generalnog sekretara.
Posmatrači ne isključuju mogućnost da se u posljednjem trenutku pojavi kandidat koji ispunjava više nezvaničnih uslova. „Ništa nije gotovo dok se sve ne odluči“, upozorava Lunđesku.
Kristi Raik smatra da će bilo ko na toj funkciji imati težak posao. „U svakom slučaju, mi kao Evropljani moramo da obezbijedimo da se SAD i dalje osjećaju odgovornim.“
Samo jedno je izgleda sigurno: Stoltenberg će izgubiti trku za generalnog sekretara NATO sa najdužim stažom. Bio je blizu, ali Holanđanin Jozef Luns je na toj funkciji proveo čak 13 godina, od 1971. do 1984. godine.
Bonus video:
