Od samog osnivanja, neposredno posle Drugog svetskog rata, Centralna obaveštajna agencija (CIA), sa sedištem u Lengliju (Virdžinija), širila je svoj prostor delovanja nauštrb susednih službi: najpre Federalne policije, kojoj je oduzela nadležnost za špijunažu u Latinskoj Americi, a zatim i Obaveštajnog biroa pri Ministarstvu spoljnih poslova, oslabljenog makartističkim čistkama pedesetih godina. Najizraženiji antagonizam, međutim, razvila je u odnosu na Pentagon, sedište Ministarstva odbrane. Na papiru je linija bila jasna od 1952. i stvaranja Nacionalne bezbednosne agencije (NSA), pod okriljem Pentagona: ljudska obaveštajna mreža pripada CIA, a elektromagnetičko prisluškivanje i konvencionalne operacije vojsci.
U praksi, međutim, granica je uvek bila porozna. Pod izgovorom „psihološkog rata“, CIA je stekla bogato paravojno iskustvo, na Kubi, u Iranu, Kongu, Laosu, Čileu, Avganistanu… Tokom rata u Vijetnamu, iznerviran tajnim operacijama u Južnom Vijetnamu i Laosu, Pentagon je 1961. osnovao sopstvenu agenciju za ljudsku obaveštajnu mrežu, Defense Intelligence Agency (DIA), kako bi razbio monopol Lenglija i osporio njegove previše pesimistične procene o efektima vojne eskalacije.
CIA i vojska razlikuju se i u samoj koncepciji obaveštajnog rada: za prvu je on diplomatsko i strateško oruđe, za drugu operativna podrška. Ta razlika odražava i društveno uporište dve institucije. Lengli neguje patricijsku tradiciju, regrutujući svoje kadrove iz univerzitetske elite i velikih advokatskih kancelarija sa Vol strita. Održava i stare veze sa multinacionalnim kompanijama i naftnim gigantima, čija je često bio oružana ruka, kao prilikom obaranja iranskog premijera Mohameda Mosadeka 1953. godine. Vojska, naprotiv, ostaje sredstvo uspona srednje klase: dok CIA i dalje ostaje pretežno bela, više od 30% aktivnog vojnog osoblja čine pripadnici etničkih manjina. Oficire školuje u besplatnim vojnim akademijama, a oni se, po penzionisanju, često uključuju u menadžment velikih firmi, naročito iz oblasti naoružanja, zavisnih od državnih narudžbina.
Jastrebovi iz "Tima B"
Svaka strana ima svoje trustove mozgova i kanale uticaja: za CIA to su specijalni odbor Senata za obaveštajne službe i Savet za spoljne odnose (Council on Foreign Relations), središte liberalnog internacionalizma koje izdaje časopis Foreign Affairs; za Ministarstvo odbrane to su odbori za oružane snage (u Senatu i Predstavničkom domu) i RAND korporacija. Ispod birokratskih prepirki kriju se dve vizije američke hegemonije: projekcija konvencionalne sile i trka u naoružanju kod Pentagona; operacije destabilizacije i „mali periferni ratovi“ kod CIA. Ta suprotstavljenost hranila je sukobe u analizama: pod predsednikom Džeraldom Fordom (1974–1977), Henri Kisindžer, ključna figura obaveštajnog aparata i tvorac politike detanta sa Sovjetskim Savezom, potpisao je prve sporazume o ograničenju nuklearnih arsenala. Pentagonovi jastrebovi tada nameću kontraveštačenja idiličnim izveštajima CIA, koji su mogli da ugroze njihova budžetska sredstva, i dobijaju osnivanje nezavisne grupe unutar samog Lenglija – „Tim B“.
Kraj kontraustaničke paradigme, otvorene 11. septembra, najavio je nove odnose snaga. Uz uspon Kine i povratak ruske moći, paradigme Hladnog rata ponovo dolaze u prvi plan
Kraj Hladnog rata nije doneo smirivanje tenzija. Tokom Prvog zalivskog rata (1990–1991), CIA kritikuje ratobornost vojnog vrha i zalaže se za diplomatiju i ekonomske sankcije; generalštab sa svoje strane zamera agenciji da pruža slabo upotrebljive podatke na terenu, previše usredsređene na strateške analize. Predsednik Džordž H. V. Buš (1989–1993), koji je bio član Tima B pre nego što je postao direktor CIA, staje na stranu vojske. Memorandum „Defense Planning Guidance“ iz 1992, koji je napisao zamenik ministra odbrane Pol Volfovic, takođe veteran Tima B, pretvara Pentagon u udarnu pesnicu spoljne politike. Iako je curenje dokumenta u New York Times nateralo Belu kuću na povlačenje, suština je već naredne godine usvojena u administraciji Bila Klintona (1993–2001), koja proširuje tajne operacije Pentagona — raspoređujući specijalne jedinice u Somaliji, na Haitiju, u Bosni — dok CIA svodi na pomoćne zadatke, poput traženja meta za avijaciju.
Ova nekonvencionalna upotreba trupa izazvala je kritike u Vašingtonu. „Ako nastavimo da rasipamo svoje snage po svim krajevima sveta u misijama ‘nation-building’ [izgradnje države], suočićemo se sa ozbiljnim problemima. Protiviću se tome“, izjavio je tokom predsedničke kampanje 2000. godine republikanski kandidat Džordž V. Buš. Napadi od 11. septembra 2001. pomeli su te obzire: posle nekoliko godina zatišja, veterani Tima B vraćaju se trijumfalno na vrh države — Ričard Čejni na mesto potpredsednika SAD, Donald Ramsfeld u Ministarstvo odbrane, Pol Volfovic kao njegov zamenik. Ako je početak rata u Avganistanu izgledao kao trenutak „svetog jedinstva“, sa zajedničkim raspoređivanjem CIA i specijalnih jedinica, Irak ponovo otvara rascеp. Ramsfeld, veliki rival Kisindžera još od sedamdesetih, optužuje CIA da odugovlači sa pronalaženjem „dokaza“ koji bi opravdali invaziju, već unapred odlučenu u Beloj kući i Pentagonu.
Tokom predsedničkog mandata Baraka Obame (2009–2017), rivalstvo se prenosi na upotrebu dronova za ciljana ubistva. Administracija zvanično zatvara tajne zatvore CIA, ali intenzivira program egzekucija na daljinu, naročito u Pakistanu, gde, zbog nedostatka formalne objave rata i jasnog prisustva Al Kaide, vojska (teoretski) nije imala pravo da interveniše. Lengli pritom ima tehničku prednost nad Pentagonom: kao pionir u upotrebi lakih dronova namenjenih izviđanju, učestvovao je u razvoju modela Predator, testiranog još devedesetih na prostoru Jugoslavije, a koji će ostati referenca tokom naredne dve decenije.
Trampovi strateški izbori u svakom slučaju sugerišu da je usvojio jednu konstantu američke moći: ona pobeđuje samo u sukobima koje ne objavljuje i gde nalazi saveznike ili plaćenike da se bore u njeno ime
Pojava Al Kaide na Arabijskom poluostrvu (AQAP) u Jemenu omogućila je generalštabu da sam odlučuje o bombardovanjima, ali su ponovljeni promašaji i civilne žrtve naterali Belu kuću da ponovo preda inicijativu CIA. Tako je u jednoj tajnoj bazi u Saudijskoj Arabiji agencija organizovala egzekuciju imama Anvara el Avlakija, američkog državljanina jemenskog porekla, putem drona i bez suđenja. Bilans ove „trke za skalpovima“ bio je težak: skoro tri hiljade napada dronovima tokom dva Obamina mandata — uglavnom usmerenih na borce nižeg ranga — i stotine civilnih žrtava o kojima CIA, za razliku od Pentagona, nije imala obavezu da obaveštava. Dve institucije čak su se indirektno sukobile na terenu: početkom 2016. Los Angeles Times izvestio je o oružanim sukobima između sirijskih pobunjeničkih grupa, od kojih su jedne podržavane od strane CIA, a druge od Pentagona…
Kraj kontraustaničke paradigme, otvorene 11. septembra, najavio je nove odnose snaga. Uz uspon Kine i povratak ruske moći, paradigme Hladnog rata ponovo dolaze u prvi plan. Kao reakcija na invaziju Ukrajine, Vašington ubrzava isporuke oružja Kijevu, istovremeno održavajući diplomatske kanale sa Moskvom, i operiše iz tajnih baza bez raspoređivanja regularnih trupa. Slična strategija nazire se i u Južnom kineskom moru.
Dugo rezervisan za strategе Pentagona i velike proizvođače oružja, koji su Tajvanu obezbedili skoro 50 milijardi dolara američkog naoružanja od 1950, taj prostor danas pokazuje promene u načinu vođenja rata. Sukobi u Ukrajini i Jemenu — gde dominiraju poluimprovizovani dronovi, koji koštaju manje od 1.000 dolara, dok cena presretačkog projektila „Coyote“ dostiže 100.000 — poljuljali su supremaciju konvencionalnih sistema naoružanja. Suočen sa mogućnošću kineske invazije, u Tajpeju se oblikuje konsenzus oko taktike „džinkse“ (ili „bodljikavog ježa“): cilj više nije uništiti nadmoćnog protivnika, već usporiti njegovo napredovanje mnoštvom obalskih prepreka i raspoređivanjem autonomnih sistema kao nadoknade za manjak ljudstva na terenu.
Ovakva orijentacija ka asimetričnom ratovanju dovodi u pitanje doktrinu Ministarstva odbrane zasnovanu na kupovini tenkova i aviona, i povećava značaj ekspertize CIA. Uspon prelomnih tehnologija (autonomni sistemi, laseri, kvantna informatika) i sve veća uloga softvera u vojnoj sferi pružaju tehnološkim gigantima novu polugu uticaja unutar oružanih snaga. A kao i s dronovima pre dvadeset godina, Lengli je i ovde stekao prednost: još od kraja devedesetih prisutan je u Silicijumskoj dolini, gde agencija preko svog investicionog fonda In-Q-Tel finansira razvoj „dualnih“ tehnologija — i civilnih i vojnih. Njena struktura u obliku neprofitnog društva omogućava joj da izbegne parlamentarnu kontrolu, znatno štiteći svoje partnere. Danas In-Q-Tel tvrdi da je pomogao osam stotina firmi, od kojih se trideset dve nalaze među sto najvažnijih startapova u oblasti odbrane.
Nekada dominantan u oblasti primenjivih naučnih istraživanja, Pentagon se našao potisnut pojavom Silicijumske doline i njene kulture „disruptivne inovacije“. Odnosi su se dodatno pogoršali posle afere Edvarda Snoudena (2013). Otkrića ovog bivšeg zaposlenog u CIA, a zatim podizvođača Pentagona preko NSA, o razmerama vladinih programa nadzora, pogodila su „liberalno-libertarijansku“ osetljivost inženjera i IT developera. Godine 2018, Gugl se pod pritiskom zaposlenih povukao iz jednog vojnog projekta dronova. Ali od reizbora Donalda Trampa vetar se okreće u drugom smeru: masovna upotreba dronova i tehnologije prepoznavanja lica u Ukrajini i Gazi — i prihodi koje ona otvara industriji tehnologije, posustaloj pred azijskom konkurencijom — uklonili su dotadašnje rezerve. Početkom 2024, kompanija OpenAI, tvorac ChatGPT-a, izbrisala je iz svoje povelje odredbe koje zabranjuju vojnu upotrebu svojih tehnologija. Ove godine sledio ju je i Gugl, dok se Meta udružila s proizvođačem borbenih dronova Anduril, kako bi razvila sisteme virtuelne realnosti za vojnu obuku.
Pentagon pokušava da nadoknadi zaostatak regrutujući kadrove kod šampiona Silicijumske doline (Meta, Palantir, Anduril), od kojih su mnogi povezani s In-Q-Telom. Munjeviti uspeh Palantira najbolje oslikava Lenglijovu strategiju osvajanja: osnovana 2003. uz inicijalno finansiranje In-Q-Tela, kompanija od tada dobija megaugovore za obradu podataka za multinacionalne firme, ali i za javne institucije u SAD i inostranstvu, poput francuske Direkcije za unutrašnju bezbednost (DGSI) (francuske tajne službe, prim. prev) ili britanskog Nacionalnog zdravstvenog servisa (NHS). Palantir je takođe partner izraelske vojske: njen telavivski ogranak pruža usluge prepoznavanja lica za identifikaciju meta na okupiranim teritorijama. Kompanija, koja je ovog leta sklopila ugovor vredan 10 milijardi dolara sa američkim Ministarstvom odbrane, upravo je ušla u „top 20“ američkih preduzeća, prestigavši po tržišnoj kapitalizaciji tradicionalne industrijske gigante poput Lokid Martina, Nortrop Grumana ili Dženeral Dajnamiksa (poznatih u vašingtonskom žargonu kao primes).
Uspon ovih novih aktera stvara napetosti i unutar samog Pentagona. Dok je sekretar za kopnenu vojsku, Danijel Driskol, nedavno izjavio da bi bankrot jednog dobavljača prime tokom njegovog mandata smatrao pobedom, Vilijam LaPlant, zadužen za nabavke u prethodnoj administraciji, podsmevao se 2022. tehnofilskoj euforiji: „Ako vam neko ispriča lepu priču o nekom projektu [za vojsku budućnosti], pitajte ga kada će ući u proizvodnju, koliko će koštati i kakvu će vrednost imati u sukobu s Kinom. Svejedno mi je da li u njemu ima veštačke inteligencije ili kvantne tehnologije.“
Utopija armije robota
Rast vojnih budžeta u Evropi i Japanu mogao bi da donese utešnu nagradu tradicionalnim Pentagonovim dobavljačima skupe opreme. Američki arsenal već čini 80% vojnih uvoza Evropske unije, ali se očekuje da će taj uvoz još rasti u skladu sa Trampovim zahtevima. Lokid Martin je najavio povećanje prisustva na kontinentu, kroz partnerstva u proizvodnji konvencionalnog oružja, poput nemačkog Rajnmetala za avione F-35 i raketne sisteme GMARS, dok najnaprednije tehnologije zadržava u SAD.
Iza utopije armije dronova i autonomnih robota krije se opsesija smanjenjem troškova. Nakon što je obećao rez od 25% u vojnom budžetu, Tramp je Kongresu predložio plan za 2026. od hiljadu milijardi dolara — veći budžet, ali takav koji sugeriše da će se tehnološke investicije finansirati na račun ljudskih i operativnih resursa. Ako je verovati njegovim promoterima, veštačka inteligencija smanjuje potrebu za vojnicima, ali će angažovanje podizvođača i dalje ostati glavni put za obezbeđivanje vitalnih resursa i infrastruktura širom sveta, ključnih za američki privredni rast. Wall Street Journal je prošlog meseca najavio povratak u milost Erika Prinsa, posrnulog magnata privatne bezbednosti i dugogodišnjeg Trampovog saveznika. U jeku aktuelnog sukoba s Ruandom, Prins je dobio ugovor sa Demokratskom Republikom Kongo za zaštitu rudarskih prihoda, nudeći čak i da predsednik Feliks Čisekedi angažuje salvadorske plaćenike za čuvanje svoje rezidencije.
Hoće li Tramp biti ne „predsednik mira“, kako tvrdi, već — kao i gotovo svi njegovi prethodnici — predsednik tajnih ratova? Njegovi strateški izbori u svakom slučaju sugerišu da je usvojio jednu konstantu američke moći: ona pobeđuje samo u sukobima koje ne objavljuje i gde nalazi saveznike ili plaćenike da se bore u njeno ime.
Bonus video:
