Iako je prijetnja od strane Irana dovela do toga da pomorski saobraćaj kroz Ormuski moreuz uglavnom bude zaustavljen, stručnjaci sumnjaju da će režim u Teheranu rizikovati dugoročnu blokadu tog plovnog puta kao odmazdu za američko-izraelske napade.
„Oko 70 odsto iranske trgovine, koja se ne odnosi na naftu, prolazi kroz luke zavisne od pristupa Ormuskom moreuzu“, kaže analitičar Dalga Katinoglu, ekspert za ekonomska pitanja i gas sa medijskog kanala Iran Internešenal sa sjedištem u Londonu.
Dugoročna blokada moreuza naštetila bi Iranu
„Nije racionalno da Iran zatvori Ormuški moreuz, jer je on važan za transport ključne robe koju uvozi, poput hrane. A većina njegovog izvoza ide u Kinu i Indiju, tako da bi se takav potez okrenuo protiv same zemlje“, kaže ekspertkinja za energetiku Sara Vakšuri iz Vašingtonske konsultantske kompanije SVB Enerdži Internešebnal u intervjuu za Blumberg.
Cijene nafte i gasa naglo su porasle otkako su SAD i Izrael u subotu počeli da napadaju Iran. Procjenjuje se da bi cijena barela nafte mogla da poraste i na 100 dolara ili više ako pomorski saobraćaj kroz Ormuski moreuz postane previše opasan.
Ključna ruta za trgovinu naftom
Prema navodima američke energetske agencije EIA, oko 20 odsto globalne potrošnje sirove nafte transportuje se kroz taj moreuz. Više od 80 odsto tih isporuka ide u Aziju, prije svega u Kinu, Indiju i Japan.
Zatvaranje Ormuskog moreuza ne bi zaustavilo samo isporuke nafte, nego i avionskog goriva i tečnog gasa (LNG), navodi medijska platforma Iran Internešenal. Oko 30 odsto avionskog goriva u Evropi i 20 odsto globalnog LNG-a transportuje se kroz taj moreuz.
Mnoge zemlje – uključujući SAD, države članice EU, Veliku Britaniju, Japan i Kanadu – imaju strateške rezerve koje im mogu pomoći da prebrode nekoliko nedjelja privremenih poremećaja u snabdijevanju.
Iran zavisi od Kine
Blokada ne bi prekinula samo isporuke nafte i gasa iz zalivskih država prema Zapadu, nego i iranski izvoz namijenjen Kini i Indiji, što bi dodatno pogoršalo ekonomsku krizu. Iran je pod zapadnim sankcijama još od Islamske revolucije 1979. godine, uključujući i one koje ciljaju na njegov izvoz. Dodatne sankcije UN uvedene su između 2006. i 2015. zbog iranskog nuklearnog programa.
Sankcije su ublažene između 2016. i 2018, u vrijeme kada je Iran prihvatio nuklearni sporazum poznat kao Zajednički sveobuhvatni akcioni plan (JCPOA). Međutim, američki predsjednik Donald Tramp ponovo je uveo stroge sankcije nakon što je, po dolasku na vlast, odmah odlučio da SAD napuste taj sporazum.
Zapadne sankcije ipak ostavljaju određeni prostor Iranu da nastavi trgovinu, jer ne postoje kazne za države koje se ne pridržavaju tih ograničenja. Zbog toga je Iran počeo da šalje više od 80 odsto svog izvoza u Kinu, prema podacima analitičke platforme Kpler. Danas je Kina najveći kupac iranske, venecuelanske i ruske nafte.
Zapadne sankcije protiv sve tri zemlje primorale su ih da svoju naftu prodaju po sniženim cijenama. Dok Kina ima koristi od tih popusta, Iran mora da se nosi sa nižim prihodima od izvoza nafte. Osim toga, sankcije koje zahtijevaju korišćenje takozvanih „flota u sjeni“, posrednika i dužih transportnih ruta, dodatno povećavaju troškove transporta.
„Trenutno je Kina nezamjenjiva žila kucavica za iranski izvoz nafte, jer kupuje najveći dio sankcionisane sirove nafte“, kaže Nikolaj Kožanov sa Katarskog univerziteta.
Kina diversifikuje uvoz nafte
Zato je za Iran ekonomski razvoj Kine važniji od bilo kakvih novih sankcija Ujedinjenih nacija. Sankcije protiv Irana, Rusije i Venecuele ujedno su omogućile Kini da diversifikuje svoje izvore uvoza nafte.
Kina se djelimično udaljila od dobavljača koji su blisko povezani sa SAD, poput država članica Savjeta za saradnju u Zalivu (GCC), od kojih su mnoge integrisane u bezbjednosni i finansijski sistem predvođen Vašingtonom.
Sankcije su oslabile Iran uprkos njegovoj ekonomskoj otpornosti, kaže Kožanov. Razlog je to što ozbiljno ograničavaju pristup novim tehnologijama, međunarodnom finansiranju i investicijama, objašnjava analitičar. Time se dugoročno smanjuje i proizvodnja nafte.
„Iran će vjerovatno ostati prisutan na globalnom tržištu nafte, ali kao strukturno oslabljen dobavljač koji prodaje s velikim popustima, postepeno zamjenjujući stabilne količine izvoza nižim prihodima po barelu“, kaže Kožanov. Dodaje i da „sporo, ali kontinuirano propadanje iranskog naftnog sektora odražava opšti i postepeni pad ukupne efikasnosti i stabilnosti režima.“
Bonus video:
