nova vlast, a njima sve po starom

Daleko je 21. vijek

Za koju godinu Branko Bigović u podnožju planine Pusti lisac možda i dočeka struju, vodu, asfalt, možda mu televizor ne bude služio kao ukras… Previše je tih možda, a Branko kaže da ne voli da se žali

26250 pregleda 298 reakcija 11 komentar(a)
Živi se teško..., Foto: Svetlana Mandić
Živi se teško..., Foto: Svetlana Mandić

Nema struju, nema ni vodu osim iz čatrnje, slab put, mora i u 72. godini da čobanuje jer nakon četiri decenije rada kao jamski radnik penzija mu nije ni 200 eura, cijelo ljeto “branio” je selo i šumu od požara.

Ali zato ima otvorena vrata za sve koji ga posjete, vrijednu domaćicu koja punom trpezom dočekuje znane i neznane goste, djecu kojima ništa nije teško da urade. Ima riječi opravdanja za sve nedaće koje su ga snašle, dobrotom i vedrinom razgoni mrak, i dalje vjeruje u bolje sjutra i neispunjena obećanja. Njegove ime je Branko Bigović, živi u zaseoku Savine kruške, koji pripada Kobiljem dolu, na cucku jeku naučio je od malena, a tvrdi da je uz petrolejku pogled jasniji, a um bistriji.

Savine Kruške su na samoj granici između cetinjske i nikšićke opštine, u podnožju planine Pusti lisac.

”Ja sam ođe skoro čitav vijek. Došli smo 1968. godine tu iz neposredne blizine. Radio sam u cetinjskom Rudniku uglja i zaradio neku penzijicu i zato čuvam koze jer penzija ne dozvoljava da se od nje živi. Ali, dobro… Zdravlje je služilo, porodica dobro, djeca rade sezonski i pomažu nam, i onda volim još koju godinu da vidim šta će biti”, priča Bigović za “Vijesti”.

Bigović
Bigovićfoto: Svetlana Mandić

Za koju godinu, možda dočeka struju, vodu, asfalt, možda mu televizor ne bude više služio kao ukras, možda… Previše je tih možda, a Branko ne voli da se žali. Ima i drugih bez struje, kaže, a još su na korak od mora, a ne kao on koji živi u “kamenom moru”.

”Znate li gdje su Poljice iznad Risna? Lijepo seoce… Još nemaju struju, a na vrata od Risna, a ne ja da kukam što nemam u Pustom liscu. Nadamo se da će biti. Postoje zahtjevi i obećanja”.

Na pitanje nada li se da će struju dobiti biti prije nego što uđemo u Evropsku uniju, Branko sa osmijehom odgovara:

”A ne znam ja taj put i ne znam hoću li dospjeti do tamo. Imamo petrolejku i tako se funkcioniše. ‘Jači’ je pogled puno nego uz televizor, sigurniji. Eto, i moderni smo. Imamo jedan solarni panel koji je napravljen prije 11 godina. Sa njim može svjetlo, da se vidi večerat’ su manje muva, i da napunimo telefon. Ništa više”.

Ako dobiju koji panel više, onda bi mogli, kaže Branko, da kupe frižider i zamrzivač, da “sačuvaju” hranu.

Kod Branka za sofrom
Kod Branka za sofromfoto: Svetlana Mandić

”Živi se teško, ka’ prije 300 godina. Zakolje se jare tokom ljeta, a ako se ne pojede za dva dana, ostalo jedu kerovi. Ne znam koje smo godine trasirali dalekovod, napravljen je projekat, ali to je neđe umrlo, zataškano je, nema mu strva. Vele da je zastaralo. Napravili smo nove zahtjeve, pa onda smo napravili zahtjeve za jaku solarnu. Vele može frižider i zamrzivač što je za ove prostore najneophodnije za domaćinstvo. Kažu da električni šporet dosta troši, ali imamo drva pa ćemo nalagati, ka’ što smo i naučili, ali frižider i zamrzivač su neophodni svuda. Hrana je osnovno, treba da se sačuva”.

Projekat elektrifikacije zaseoka Savine kruške urađen je prije petnaestak godina i od njega “ni traga ni glasa”, a do trafostanice u Kobiljem dolu samo su tri kilometra.

Iako je u matičnoj opštini Cetinje i dalje ista vlast, na državnom nivou je nova, a i novo je rukovodstvo u Elektroprivredi. Što se Branka tiče, njemu je sve po starom.

”Za mene nema nikakve promjene. Država postoji, sve funkcioniše. Kakva promjena, nema je. Ja radim isti posa’ ka’ prije, ka’ sad, i nadam se da će biti bolje, ne gore, ne daj Bože. Viđećemo šta će da bude, čekamo tu struju... Uvijek živimo u nadi”.

A ne znam ja taj put (u EU) i ne znam hoću li dospjeti do tamo. Imamo petrolejku i tako se funkcioniše. ‘Jači’ je pogled puno nego uz televizor, sigurniji. Eto, i moderni smo. Imamo jedan solarni panel koji je napravljen prije 11 godina. Sa njim može svjetlo, da se vidi večerat’ su manje muva, i da napunimo telefon. Ništa više..

Priznaje da mu je život na selu bio teži od rudarskog, jer je iz jame morao na njivu da kopa, da kosi ili čobanuje, da je opancima dobro utabao put koji je nedavno počeo da se radi.

Put u lošem stanju
Put u lošem stanjufoto: Svetlana Mandić

”Dugo smo čekali da se napravi ovaj put kojim ste došli. Ranije naspu uspone, naiđe prva jaka kiša i naprave se rigole po sred puta da se ne može odit. Napisali smo dosta zahtjeva da se to rekonstruiše i zahvalio bih lokalnoj vlasti što su smogli snage da to riješe… Nijesu bili u mogućnosti, ali vazda su obećali. Nešto su radili prošle godine koliko su mogli, ove malo više, a nadam se naredne još više. Trebalo bi tako. Nadamo se. Ljepše spavam od kako rade. Prvo nakon požara, pa sad kad su počeli da rade”.

Novine ne čita, vid oslabio, a on nema kad otići kod ljekara da mu prepiše “dioptriju i kakve naočare”, televiziju ne gleda jer nema struje, mobilni telefon mu služi da se čuje sa djecom, prijateljima, tako da ne zna, kako kaže, šta se po zemlji i svijetu dešava.

”Ja sam se nadao u vas da ćete mi reći šta se dešava, pa da saznam. Nemam ti ja pojma, samo što čujem i vidim ovdje. Vidio sam poklaše se kerovi, koze se prepale i bježe, osluškujem ravnaju li tamo mašine, ali ne čujem od vjetra”.

Priznaje da žali za prošlim vremenima jer, kako kaže, ni tada nije bilo struje, život je bio težak, ali bilo je naroda.

”Bio je omladinski dom i tu se kupilo po stotinu momaka i đevojaka, igrala se razna kola, plesovi, po cijelu noć, a ujutro na posao, nema zaprečke. Sada od tog doma nema niđe ni temelja, a od te čeljadi više od pola je pomrlo. E to je bila televizija, bolja od ove sad”, sa uzdahom reče Branko koji je ovoga ljeta gasio požar više od 20 dana, a šest dana je noćio u šumi kako ne bi dozvolio vatri da se primakne selu.

Detalj iz sela
Detalj iz sela foto: Svetlana Mandić

Sa strujom možda i žena dođe

U zaseoku zimuje pet porodica Bigovića i Perišića, a ljeti dođu i oni koji su sačuvali đedovinu. Radomir Bigović u šali kaži da je odlučio da sačeka sa ženidbom dok ne stigne struja.

”Radio sam u cetinjskom ‘Obodu’. Vratio sam se na selo i berem drva. Oni su probili put od 1,5 kilometar, a mi 12 godina tražimo da se naspe. Opština svake godine obećava da će završiti naredne godine i tako se sve vrti ukrug. Do kuće ne mogu kolima, nego pješke, kao u 18. vijeku. Za struju su mještani pisali, radili su projekte koji su negdje zabačeni. Čim se nema frižider u kući, nema se šta pričati. Kada u 21. vijeku nekome iz Evropske unije kažeš da nemaš struje i puta, nema tu šta da se priča. Nijesam oženjen, a pravo je umijeće oženiti se. Ipak, nijesam digao ruke od ženidbe. Nada poslednja umire. Čekam struju, pa možda dođe i žena”, kaže pedesetdvogodišnji Radomir.

Radomir Bigović
Radomir Bigovićfoto: Svetlana Mandić

Sve izgorjelo, od države očekuju pomoć u stočnoj hrani

Milivoje Bigović podsjeća da su im ljetos požari pričinili ogromnu štetu i da bi red bio da im država pomogne.

”Ima ovdje ljudi što drže malo živog i bave se poljoprivredom. Nama je skroro sve izgorjelo, kuće smo samo spasili, a mnoge su kuće i štale stradale. Imam deset govedi i 2-3 konja i nemaju šta da jedu. Sve je pogorelo, u prečniku od 500 metara nemaju da pasu. Trebalo bi da nadoknade ljudima nešto stočne hrane da bi se spasili. Ne čuju se, neko kaže da će nadoknaditi, neko da naće. Živjeti ovdje, a ne držati živo - nije moguće”, poruči je Bigović.

Milivoje Bigović
Milivoje Bigovićfoto: Svetlana Mandić
Preporučujemo za Vas