Voli fudbal, košarku, atletiku, stoni tenis, pikado. I ne samo da voli, nego i osvaja medalje - za deset godina, od kako je član Sportskog kluba (SK) “Specijalna olimpijada Nikšić”, dvadesetsedmogodišnji Nikšićanin Stefan Jokić osvojio je 55 medalja. Sve su mu medalje drage, a priznaje da su mu zlatne malo draže.
”Volim da se takmičim. Najviše medalja imam iz atletike - trčim na 100 metara i bacam kuglu. Srećan sam kada vidim da prvi stignem na cilj. Ima dosta dobrih takmičara, ali sve su to moji drugari”, kaže Jokić za “Vijesti”.
Dodaje da voli kada se takmiče van Nikšića jer je to prilika i da malo putuje. U šali kaže da se nekada on i otac trkaju i da, naravno, on uvijek stigne prvi na cilj. U Dnevnom centru za osobe sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom 27+, u nikšićkom naselju Duklo, Stefan vrijedno vježba sa trenerima i drugarima. Često, kaže, igraju i stoni fudbal.
”Volio bih da stoni fudbal imam kući jer bih mogao da igram sa ocem. Mislim da bih ga pobjeđivao, a on se ne bi ljutio. Ima jedan sport koji bih volio da probam - vaterpolo. Znam da plivam, ali nikada nijesam igrao vaterpolo”.
Kaže da će se sportom baviti dokle god bude mogao jer mu sport puno znači, i napominje da ne zaboravimo da pomenemo sportiste koje voli - Novaka Đokovića, Stefana Savića i Bogdana Bogdanovića.
Uz rad, volju i ljubav do napretka
”Presrećan sam zbog Stefana i njegovih sportskih uspjeha, ali i njegovog rada i volje. Voli da se takmiči, druži i da pobjeđuje. To mu je cilj. Gdje god mogu da idem kada se takmiči, pratim ga. Kada je osvojio prvu medalju, potekle su suze radosnice”, kaže Stefanov otac Momčilo i dodaje da je sin zadužen da “čisti prašinu” se medalja.
Stefan je najmlađi u porodici. Brat je oženjen, sestra udata, pa iako njegovi roditelji imaju petoro unučadi, čini se da Stefanu svi najviše poklanjaju ljubavi. On se ne buni, jer ljubavi nikada ne može da bude previše.
”Kada smo supruga i ja saznali da Stefan ima Daunov sindrom, teško nam je bilo prihvatiti tu činjenicu. Trebalo je puno rada, napora, volje, a prije svega ljubavi, da Stefan izraste u ovako divnu momčinu”, kaže Momčilo, a u očima suze i ponos.
”Uvijek sam ja ponosan na njega. Naravno da sam ponosan i kada osvaja te medalje, ali najvažnije mi je da je on srećan. Kada osvoji medalju, onda obiđe selo da se pohvali, a i prijatelji i rođaci dođu da čestitaju. Bude tu i poneki poklon”.
Stefan je odmalena naučio da pomaže roditeljima, seoski poslovi mu nijesu strani, a volio bi i da se jednoga dana zaposli.
”Posvećuje država pažnju, ali dosta skromno. Može i mnogo bolje i mnogo više. I šta bi Stefan mogao da radi, nema gdje. Lijepo bi bilo kada bi se i kod nas podigla briga na takav nivo, kao što je po zapadnim zemljama”, više za sebe reče Momčilo.
U zemljama regiona postoje restorani u kojima rade osobe sa Daunovim sindromom. Postoje i centri gdje te osobe uče da kuvaju. Na Zapadu osobe sa Daunovim sindromom rade i u fabrikama. Crna Gora je daleko od Zapada, ali joj je zato region blizu.
Od “ujaka” do trenera
Radovan Dragnić, v.d direktor Dnevnog centra, ali i predsjednik SK “Specijalna olimpijada Nikšić”, sa Stefanom se druži već 11 godina.
”Sjećam se dana kada smo se upoznali. Tada smo našli neke rodbinske veze i bio sam mu neki ujak. Odmah smo se našli, a još smo obojica Župljani. Čak je dolazio kod mene na slavu, a ja sam išao kod njega. Znam da to nije profesionalno, ali to se dešavalo - jednostavno, zbližite se sa ovom djecom i postanete familija”, kaže Dragnić koji je Stefanu prvo bio vaspitač, a zatim i trener.
Prema njegovim riječima, Stefan se odvaja od druge djece, a on kao prvi razlog navodi činjenicu to što živi na selu.
”Život na selu je mnogo drugačiji nego život djece u gradu. Stefan je naučio da radi sve te seoske poslove, otac i majka su ga odlično obučavali i mnogo je motoričkih bio sposobniji i fizički izdržljiviji od druge djece. Bio je njegovan i mažen od svojih roditelja, imao je posebnu pažnju i to se odmah na njemu vidjelo”.
Dok se Stefan nije mogao sjetiti gdje je i iz kog sporta osvojio prvu medalju, njegov trener je, “kao iz topa”, kazao - Zelenika, košarka.
”Tada smo uveli pravilo da se nagrađuje broj koševa. Prepoznali smo ga kao vrhunskog atletičara i to je njegova primarna disciplina. Trči na 100 i na 50 metara, baca kuglu i osvaja medalje, a on i Branko Đurović su jedni od najboljih stonotenisera, što se tiče korisnika Dnevnog centra. Pokazao se dobar i u pikadu, učestvuje i u kolektivnim sportovima, u košarci i u fudbalu. Dakle, zastupljen je u svim sportovima što se tiče Specijalne olimpijade i Nikšića i Crne Gore. On je naš najtrofejniji sportista”, ne bez ponosa kaže Dragnić.
Nije suština biti prvi, već učestvovati i družiti se
U Dnevnom centru za 27 + imaju 16 korisnika, od 27 do 32 godine, dok ih je u sektoru A oko 30. Polovina njih su sportisti.
”Djeci sport mnogo znači, a Specijalna olimpijada svima pruža mogućnost. Ljudi često stavljaju znak jednakosti između Paraolimpijade i Specijalne olimpijade. Specijalna olimpijada je za djecu sa intelektualnim smetnjama, a Paraolimpijada je za djecu i lica sa invaliditetom koji su intelektualno očuvani, i treba praviti tu razliku. Mi radimo divizioniranje kod svakog takmičenja kako bi divizije prilagodili djeci i njihovim sposobnostima. Svi su izjednačeni na takmičenju i na neki način svi mogu da osvoje neku medalju. Nije suština samo biti prvi, sustina je učestvovati, družiti se, socijalizovati se među svojim drugarima i vršnjacima i biti viđen od drugih”.
Dragnić ističe pomoć i podršku Specijalne olimpijade Crne Gore i Opštine Nikšić, ali i značaj što su ih uključili u “Septembarske dane” i stavili su znak jednakosti između njihovih sportskih aktivnosti i ostalih.
”To posebno znači djeci i njihovim roditeljima. Izuzetno sam ponosan, ali i srećan kada su takmičenje i kada osvajaju medalje - gledaš njih i njihove roditelje, vidiš sreću i to je nešto što se ne može opisati riječima”.
Bonus video:
