1
Pošto sigurno nije uobičajeno da pisac raspravlja o svom delu, trebalo bi možda na početku da stoji neka reč izvinjenja, ili bar objašnjenja. Pomisao da se postavim kao istoričar samom sebi pomalo me zbunjuje; a, znate, nepristrasni istoričari i inače su malobrojni. Štaviše, pošto mi je delo još u nastanku i, usuđujem se da se nadam, još odražava sadašnjost i njene probleme, prilično je teško, ako ne i nemoguće, kritikovati ga sa distance kritičara i teoretičara, čak i onda kada kritičar nije istovremeno sam pisac.
Birajući Čarobni breg za raspravu, izbor sam zasnovao na saosećajnom interesovanju na koje je upravo ona, od svih mojih knjiga, naišla u Americi. Isto tako, kada vam slobodno pričam o nastanku knjige i svojim iskustvima sa njom, oslanjam se na zdrav i saosećajan odnos američkog uma prema ličnom, anegdotskom i intimno ljudskom.
Začudo, nije mi teško, nego je upravo obratno, da o Čarobnom bregu govorim na engleskom. Podseća me to na junaka mog romana, mladog inženjera Hansa Kastorpa. On na kraju prve knjige gospođi Šoše, junakinji kirgiskih očiju, saopštava naročitu izjavu ljubavi, zaodevajući njenu neobičnost u odoru stranog jezika. To mu ublažava nelagodu i pomaže mu da kaže stvari kakve se nikad ne bi usudio da izrekne na svom jeziku. “Parler français”, kaže, “e’est parler sans parler, en quelque manière”. Ukratko, pomaže mu da prevlada inhibicije, a piscu kome je neprijatno što mora da govori o svom delu isto tako lakne jer može o njemu da govori na drugom jeziku.
Ima pisaca čija imena se vezuju za samo jedno veliko delo, jer su umeli da se u njemu potpuno izraze. Dante je Božanstvena komedija, Servantes je Doh Kihot. Ali ima i onih drugih - a među njih moram da ubrojim i sebe - kod kojih pojedinačna dela ne nude celovit značaj, pošto su ona delovi celine koja čini piščev životni opus. I ne samo njegovo životno delo, nego i sam njegov život, njegova ličnost. To jest, on nastoji da prevaziđe zakonitosti svog doba i kontinuiteta. Pokušava celog sebe da unese u sve što piše, ali to zapravo čini samo onako kako to radi Čarobni breg; tu mislim na upotrebu lajtmotiva, čarobne formule koja deluje dvosmerno, a povezuje prošlost sa budućnošću, budućnost sa prošlošću. Lajtmotiv je postupak koji se koristi da bi se sačuvalo unutrašnje jedinstvo i stalna prisutnost celine u svakom pojedinačnom trenutku.
U širem smislu, celokupno životno delo nekog pisca ima svoje glavne motive, koji služe tome da mu sačuvaju celovitost, da tu celovitost učine primetnom čitaocu, kao i da celu sliku učine prisutnom u svakom pojedinačnom delu. Samo zato bi možda bilo nepravedno prema pojedinačnom delu gledati ga samog, zanemarujući njegove veze sa drugim delima i ne uzimati u obzir referentni okvir kom pripada. Na primer, skoro je nemoguće raspravljati o Čarobnom bregu bez razmišljanja o njegovim vezama sa drugim delima; unazad do vremena Budenbrokovih i Smrti u Veneciji; unapred do romana o Josifu.
Dopustite mi da vam pre svega ispričam nešto o poreklu i zamisli romana, upravo onako kako su mi ih doneli događaji iz života. Te 1912. godine - što je sad već pre cele jedne generacije - moja supruga patila je od tegoba na plućima, srećom ne ozbiljnih; ipak, bilo je neophodno da provede šest meseci na velikoj nadmorskoj visini, u sanatorijumu u Davosu, u Švajcarskoj. Ostao sam sa decom u Minhenu, i u našem letnjikovcu u Telcu, u dolini reke Izar. Ali u maju i junu otišao sam u posetu supruzi u Davosu na nekoliko nedelja. U Čarobnom bregu postoji poglavlje, naslovljeno “Dolazak”, gde Hans Kastorp obeduje sa rođakom Joahimom u sanatorijumskom restoranu i tamo ne isprobava samo jela iz izvrsne berghofske kuhinje nego i atmosferu celog mesta i života “bei uns hier oben” (Sa nama ovde gore, prim. prev). Ako pročitate to poglavlje steći ćete prilično jasnu sliku o našem susretu u toj oblasti i o mojim čudnim utiscima o njoj.
Ti utisci pojačavali su se tokom tri nedelje, koliko sam proveo u Davosu u poseti supruzi na lečenju. To su iste one tri nedelje za koje je Hans Kastorp prvobitno mislio da će ih provesti u Davosu, ali su mu se one pretvorile u sedam bajkovitih godina začaranog boravka tamo. Mogu čak da kažem da su pretili i meni da će mi uraditi isto to. U bar jednom od doživljaja mog junaka prilično verno je preneto ono što mi se lično dogodilo; mislim na pregled bezbrižnog posetioca iz doline koji je izrodio otkriće da bi i on trebalo da postane pacijent!
Bio sam u takozvanom Berghofu deset dana i sedeo sam na balkonu po hladnom, tmurnom vremenu kada sam zapatio problematičnu prehladu bronhija. U zdanju su bila dvojica specijalista, glavni lekar i njegov asistent, tako da sam preduzeo očigledan korak i pitao sam ih za mišljenje. Otpratio sam suprugu u ordinaciju, pošto je bila pozvana na jedan od redovnih pregleda. Glavni doktor, koji je, naravno, prilično ličio na Hofrata Berensa, kucnuo me je i odmah mi pronašao takozvanu fleku na plućima.
Da sam bio Hans Kastorp, to otkriće bi mi promenilo život. Lekar me je uveravao da bi trebalo da postupim mudro i ostanem šest meseci na lečenju. Da sam poslušao njegov savet, ko zna, možda bih još bio tamo! Umesto toga sam napisao Čarobni breg. U njemu sam iskoristio utiske prikupljene tokom tronedeljnog boravka. Bili su dovoljni da me ubede u opasnosti takvog okruženja za mlade ljude - a tuberkuloza je oboljenje mladih. Iz moje knjige ćete steći predstavu o suženosti tog začaranog kruga sačinjenog od izolovanosti i invaliditeta.
To je svojevrsna zamena za život i ona mladu osobu može, za relativno kratko vreme, sasvim da odvikne od stvarnog i aktivnog življenja. Tamo se na sve, uključujući i koncept vremena, gleda kroz prizmu luksuza. O izlečenju se uvek govori kao o nečemu što bi moglo da potraje nekoliko meseci, a često i nekoliko godina. Ali mladoj osobi posle šest meseci ne preostaju više nikakve druge ideje osim o flertovanju i toplomeru pod jezikom. A posle još šest meseci u mnogim slučajevima čak i gubi sposobnost za bilo kakvu drugu zamisao. Postaće sasvim nesposobna za život u “dolini”.
Takve ustanove poput Berghofa bile su tipičan fenomen pre rata. Bile su moguće samo u kapitalističkoj ekonomiji koja je i dalje dobro i normalno funkcionisala. Samo u takvom sistemu je bilo moguće da pacijenti ostaju tu godinu za godinom na račun svojih porodica. Čarobni breg postao je labudova pesma takvog oblika egzistencije. Možda je i opšte pravilo da se epovi koji opisuju neku određenu fazu života pojavljuju pri njenom kraju. Lečenje tuberkuloze danas je zašlo u drugačiju fazu, a švajcarski sanatorijumi uglavnom su pretvoreni u hotele za sportiste.
2
Ideja da od utisaka i doživljaja iz Davosa napravim priču javila mi se jako brzo. Pošto sam završio roman Kraljevsko visočanstvo, napisao sam dugu pripovetku Smrt u Veneciji. Skoro sam je bio završio kada sam otputovao u Davos; i tada se u meni začela ideja o Čarobnom bregu (priča je od samog početka imala taj naslov). Trebalo je da to bude humoristička priča, da se nadoveže na Smrt u Veneciji i da bude otprilike sličnog obima, neka vrsta satire posle upravo završene tragedije. Trebalo je da njena atmosfera bude čudna mešavina smrti i omamljenosti kakvu sam osetio u Davosu. Smrt u Veneciji opisuje oduševljenje pojmom smrti, trijumf pijanog nereda nad životom posvećenom redu i disciplini. U Čarobnom bregu je trebalo da ista ta ideja bude tretirana sa humorom. Trebalo je da tu imamo prostodušnog junaka u sukobu građanske pristojnosti sa makabrističkom avanturom. Kraj priče nije bio unapred rešen, nego će se pojaviti dok budem pisao. Činilo se to kao lak i zabavan posao, a i da neće oduzeti previše vremena. Kada sam se vratio u Telc i Minhen, spremio sam se da počnem da pišem prva poglavlja.
(Izvor: The Atlantic; preveo: Matija Jovandić; kraj u narednom broju)
Bonus video:
