Stižem kod Kazua Išigura u stan u centralnom Londonu po sivom, čeličnohladnom, vetrovitom danu i odmah uranjam u udoban i smiren ambijent; svetla su prigušena, nameštaj beo, a kafa - skuvala ju je Išigurova supruga Lorna pre nego što se pozdravila i otišla u bioskop - topla je i dobra. Išiguro, sad sedamdesetogodišnji dobitnik Nobelove nagrade i titule viteza, sam je servirao elegantnu tortu, neposredan je i pažljiv: Da li mi je hladno? Jesam li gladan? Da li me brine to da li će moj uređaj snimiti razgovor?
To je ona briga o malim, čak banalnim, detaljima koja se vidi u svim njegovim delima. Od Neutešnih do Ostataka dana, Išiguro je stvorio neke od najvibrantnijih i najpamtljivijih knjiga u poslednjih 40 godina. Ali verovatno nijedna njegova knjiga nije omiljenija od njegovog šestog romana, Ne daj mi nikada da odem, prodatog u više primeraka nego svi drugi, adaptiranog i za celovečernji film, a upravo se postavlja i na pozorišnu scenu.
Roman nalazi nove čitaoce i 20 godina nakon što je objavljen, a sam autor priznao je da mu je on pokrenuo tok misli i istraživanja tema koje su oblikovale i knjige koje su usledile, Zakopani džin pre decenije i Klara i sunce iz 2021. Sva tri romana, veruje Išiguro, ispletena su oko najosnovnije, neizbežne činjenice: svi ćemo umreti, a opet moramo da živimo kao da nećemo. Ne daj mi nikada da odem dešava se u društvu u kom su deca klonirana da bi se obezbedili zdravi organi za produžetak života drugih; posle dve ili tri takve prinudne “donacije”, oni će se “kompletirati” ili umreti. Ali među njima kruže glasine da u nekim slučajevima - na primer, ako uspete da dokažete da ste zaista zaljubljeni - možete da budete izuzeti iz procesa; možda vam bude dozvoljeno da živite.
Upravo to neosnovano uverenje da postoji način da se umakne napaja srce romana. “Negde, podsvesno, ne možemo baš da prihvatimo našu sudbinu i čeznemo za tom posebnom dispenzacijom. Mislim da to nije zato što želimo da nastavimo da živimo još, još i još. Mislim da je to zato što ne želimo da se suočimo sa bolom, tugom i usamljenošću koje prate smrt. Plašimo se gubitka naših voljenih. Plašimo se rastanka”, objašnjava Išiguro.
Naslov romana je pesma koju naratorka, Kejti H, pušta neprestano tokom boravka u internatu za klonove, Hejlšamu; ta pesma je i fizička stvar, na kaseti koju gubi i traži da je ponovo nabavi, a i talisman, podsetnik na vreme pre nego što je saznala kako će se dalje odvijati njen i životi njenih prijatelja Tomija i Rut. Išiguro je izmislio tu pesmu, a kasnije ju je snimila njegova prijateljica i saradnica, džez muzičarka Stejsi Kent; potom je i sam naučio da je svira - pokazuje pijanino u uglu - “ali je to došlo naknadno, tako da se, ako me neko pita za nju, baš ne osramotim kao potpuna neznalica”.
To je romantična pesma, ali njen tugaljiv, molećiv naslov ne odnosi se samo na voljene osobe, nego i na sam život; to je molba za trajanje i povezanost. “Mislim da je u svakome od nas taj instinkt jak. I čini mi se da u tome ima neke tuge, ali i nečega sasvim divnog. Ima tu neke vrste hrabrosti i potvrde da je dobro što smo živi, u tom instinktu kad se kaže: pazi, nije bilo lako ostvariti ljubav, porodicu i prijatelje, ali uspeo sam i sigurno možemo, svako od nas, da dobijemo još malo preko toga”.
Ne daj mi nikada da odem dugo je sazrevao, objašnjava Išiguro u predgovoru za novo izdanje; godinama je postojao samo u mislima i beleškama o grupi učenika čiji se životni vek - možda kao ishod nuklearnog akcidenta - znatno razlikovao od života njihovih vršnjaka. Do naglog napretka došlo je zahvaljujući spoju spoljnih činilaca i pravog trenutka: zainteresovanosti društava za potencijalne koristi i opasnosti od kloniranja, što se na vrhuncu videlo po naslovnim stranama sa ovcom Doli, i pomaka u pisanju i objavljivanju, čime je napravljen prostor u takozvanoj visokoj književnosti za primenu tehnika i pristupa iz spekulativne fikcije.
“Dopustio sam sebi da iskoristim nešto što se tradicionalno smatralo žanrovskim motivima i figurama”, objašnjava Išiguro. “Ne zato što sam ja bio užasno hrabar ili tako nešto. Mislim da se klima oko mene promenila; sledeća generacija pisaca, ljudi petnaestak godina mlađih od mene, nije videla ništa neobično u tome ili bar to nisu videli ljudi sa kojima sam se sprijateljio, Dejvid Mičel ili Aleks Garland. Oni su svoje šlagvorte nalazili na raznim mestima, a meni se zaista dopadaju njihova dela”.
Uporedo sa atmosferom distopijske naučne fantastike koja prožima Ne daj mi nikada da odem, Išiguro tu takođe nalazi vezu sa još jednim žanrom. Njegova čitalačka publika uveliko je premašila njegove druge romane, uključujući i Ostatke dana, i odgovoran je, kaže, prema primetnom broju mlađih ljudi koji dolaze na književne večeri i događaje: “Mislim da je jedan od razloga u tome što roman podseća na književnosti za mlade pre nego što je književnost za mlade postala etiketa. Ne znači da je on nužno namenjen mladima, ali u njemu ima mnogo toga što su postala opšta mesta romana za mlade: deca zajedno u školi, ljubomore i male bitke za dominacijom. Mislim da je u tome delimično razlog što ne prestaje da privlači čitaoce; to je roman za mlade koji se potom širi u nešto drugo”.
Išiguro je zabavan i otkriva ponešto o osećaju izolovanosti književne fikcije pre 1990-ih godina: romansijeri predstavljeni zajedno s njim na slavnoj inauguracionoj Grantinoj listi najboljih mladih britanskih romanopisaca iz 1983. - među njima su Martin Ejmis, Salman Ruždi, Džulijan Barns i Pat Barker - možda jesu bili nova generacija, ali su i dalje bili povezivani sa prethodnicima. “Mislim da je, bukvalno, Sandej tajms magazin objavio našu fotografiju uz reči: ‘Da li su oni budući vilijami goldinzi i grejemi grinovi?’”, seća se Išiguro.
“Svet izdavaštva bio je prilično podeljen, pa nije trebalo da mi budemo deo tog nečeg drugog. Iako smo zarađivali manje i knjige nam se uopšte nisu prodavale, bili smo jako ponosni na činjenicu da smo pravi književnici i da razumemo književne vrednosti, a shvatali smo i međusobno vrednost naših dela. Bila je to neka vrsta koterije, tako da se i na ideje o naučnoj fantastici gledalo sa neodobravanjem”. Pitam ga za suprotan primer, za koleginicu laureatkinju Nobelove nagrade Doris Lesing, koja se kretala kroz žanrove sa očiglednom slobodom. Nasmejao se, možda pomalo setno, i saglasio se: “Pa, pretpostavljam da ona na to nije davala ni pišljiva boba. Sledila je svoju imaginaciju, kao i Margatet Atvud, skorije. Te ljude, hoću da kažem, nije bilo briga za tako nešto”.
Ali, kada je književni pejzaž počeo da se menja, Išiguro je bio dobro pozicioniran, u smislu uticaja i spremnosti da iskoristi prednosti popuštanja užadi. Čitao je i pravio stripove - ambivalentan je prema izrazu “grafička novela” - još od detinjstva, a davnašnja strast prema muzici i filmu pružala mu je drugačiji pogled na ideju o mešanju stilova i žanrova. Heroji su mu bili Bob Dilan, koji je protestnu folk muziku zamenio rokenrolom, a rok kantrijem, ili Majls Dejvis, pa čak i Pikaso; u oblasti filma je tu bila stalno promenljiva figura Stenlija Kjubrika sa Paklenom pomorandžom, Odisejom u svemiru 2001. i Berijem Lindonom u njegovoj maštarskoj radionici da ga inspiriše.
Niste li i vi pomalo takvi, pitam ga: ipak se krećete od japanskog ambijenta u ranim romanima, preko seoskog okruženja u Ostacima dana do maštovite, snolike neodređenosti u Neutešnima. “Da”, odgovara, uz smeh, “Svesno to radim jer oponašam Boba Dilana i Stenlija Kjubrika”.
Gledao je nedavno Timotija Šalamea kao Dilana u Potpunom neznancu, pa se pita koliko je pevač bio svestan toga kakvo će zaprepašćenje izazvati kad reši da svira na stratokasteru umesto na akustičnoj gitari; da li je tu bilo čak i neke naivnosti. “Nemam predstavu. Ne mogu da se uvučem Dilanu u glavu”. Naravno, kad je reč o tome koliko se njegove knjige razlikuju, kaže: “Išao sam za nečim više unutrašnjim. Nisam ciljao na to da mi neko vikne: ‘Judo!’”
Teško je i zamisliti kako besna gomila proziva Išigura, nepogrešivo ljubaznog i samozatajnog čoveka koji tako pronicljivo piše o ljudskoj sklonosti da se uplete u samoobmane i kontradikcije. A i njegova sposobnost da vidi iza površnih motivacija takođe je okrenuta ka unutra. Uprkos entuzijastičnom oslanjanju na niz žanrova i stilova, Išiguro je zapanjujuće uporan kad je reč o ličnim ograničenjima. Dok pričamo o tome zašto mu je omiljeno pripovedanje u prvom licu, kao i o tome koliko posvećeno stvara karakteristične glasove koji će odrediti atmosferu i sadržaj romana, deli sa nama jedno iskreno uverenje. “Razumite me, moram da igram na kartu onoga gde sam jak, a ne na ono gde sam slab”, kaže, a onda dodaje: “Nikada nisam bio sjajan prozaista”.
Prilično je teško uzdržati se od primedbe - ali sam, zapravo, uspeo - da je osvojio Nobelovu nagradu i da otud mora da je, definitivno, poprilično sjajan. “Postoje razne vrste dobrih načina da se piše. Jedan od njih je definitivno da se piše divna, virtuozna proza. Nema sumnje da je tako. Nekada nešto čitam i divim se lepoti konkretne proze”. A ne mislite da ste vi takvi? “Pa, ja to ne umem. Nije to stvar izbora”.
On, kaže, prilično blista pri stvaranju atmosfere, kao i neobično hipnotišućeg osećaja tajnovitosti: u Išigurovom romanu smo uvek na nekakvom mestu koje istovremeno i prepoznajemo i ne prepoznajemo, svedočimo dešavanjima koja se čine ključnim, ali i teško odgonetljivim, među likovima koji su podjednako prenuti i zbunjeni. Zato ne iznenađuje to što otkrivamo da trenutno piše roman smešten u kupe voza; skoro da odmah možete da zamislite koliko će da bude klaustrofobičan, koliko će to putovanje biti neodređeno važno, a putnici u rebusu.
Ali ipak će, objašnjava, biti mnogo vedriji od toga; to je nešto što je napisao kao melem za presiju od putovanja tokom promocije filma Živeti (Living, 2022), za koji je adaptirao Kurosavin Živeti (Ikiru) prebacujući radnju u London iz 1950-ih godina. Protagonistu, terminalno obolelog birokratu, igrao je Bil Naj, kome je Išiguro to predložio na zadnjem sedištu taksija. “Ispostavilo se da se Bilov taksi nije pojavio, pa smo ga mi povezli do njegovog taksija, koji je otišao na pogrešno mesto. Dakle, trajalo je to samo nekoliko minuta, ali sam za to vreme rekao: ‘Bile, znam ulogu koja će ti doneti Oskara za najboljeg glumca’. A Lorna je rekla: ‘Prestani da gnjaviš Bila, ima on dosta toga da radi’”.
Međutim, Naju je to privuklo pažnju i zaista jeste bio nominovan za Oskara, ali ga nije dobio zbog glume Brendana Frejzera u Kitu. Dok su se odigravale kampanje za suviše zamršena glasanja, Išiguro je počeo da shvata da njegov čovek neće dobiti statuu: “Počeo sam da mislim da sam otišao i obećao Bilu tog Oskara, a možda ga neće dobiti. Užas!”
Išiguro se šali, ali i ne: on je čovek primetno istančane misli, a jedna od stvari o kojima je nedavno razmišljao je njegova uloga kao pisca. “Postao sam prilično svestan moći da izazovem emocije kod čitalaca - to je dar, ako hoćete, koji hvale kod mene; u obrazloženju za Nobelovu nagradu se zapravo i kaže nešto kao “emotivno snažno”. I upravo time i opravdavam ono što radim veći deo svog spisateljskog života. Rekao bih da od mene nećete naučiti mnogo o istoriji; obratite se istoričarima. Međutim, romanopisac može da pruži emocionalnu dimenziju; nudimo neku vrstu emocionalne istine kakve nema u dokumentarnoj prozi, koliko god ona bila pedantno istražena i dokumentovana”.
Ali u poslednjih nekoliko godina sve više ga je brinulo to da podsticanje snažnih emotivnih reakcija ima daleko mračniju dimenziju, kao što se vidi po tome kako politički pokreti umeju da upravljaju građanima usmeravajući se pre na njihove instinkte nego na argumente. “U Trampovoj eri postistine neprestan je napad na akreditovane informativne medije. Nije to samo Tramp, opšta atmosfera je takva da ako vam se ne dopadne neki dokaz, kakav god on bio, možete prosto sami da iznesete neku alternativnu emocionalnu istinu. Sam status onoga što bi moglo da bude istinito postao je u poslednje vreme jako maglovit. Otud mislim da je ta moć da zaista izazovete emocije kod ljudi i stvarate očigledne emocionalne istine prilično čudna stvar”.
To samo može da se pojača, veruje, porastom moći veštačke inteligencije (AI). “AI će postati veoma dobar u manipulisanju emocijama. Mislim da smo na rubu toga. Trenutno mislimo samo o tome kako AI krcka podatke ili šta već. Ali jako brzo će AI biti sposobna da shvati kako izazivate određene vrste emocija u ljudima - bes, tugu, smeh”. AI će najverovatnije značajno uticati i na umetnost, a Išiguro je nedavno pozvao britansku vladu da zaštiti dela pisaca i umetnika od grabeži iz tehnoloških korporacija, opisujući sadašnju eru kao “prelomni trenutak”.
Da li je, dakle, u društvu postistine, potpomognutom veštačkom inteligencijom i algoritmima, dovoljno da književnost zadaje emotivne udarce? “Da sam ovaj dar primenio u službi nekog političara ili velike korporacije koja hoće da prodaje farmaceutske proizvode, ne biste nužno pomislili da je to vredno hvale, bili biste veoma sumnjičavi u vezi s tim. Ali ako to radim u službi pričanja priča, to se smatra nečim zaista vrednim”, kaže. “To je nešto što mi sve više izaziva nelagodu, jer mene ne hvale zbog neverovatnog stila ili zato što sam svojim pričama razotkrio velike nepravde u svetu. Obično me hvale zbog toga što stvaram nešto što rasplače ljude”. Smeje se. “Dali su mi Nobelovu nagradu za to”.
Jesu i, uprkos njegovim strepnjama, priče koje priča nastaviće da budu izvor velikog zadovoljstva i značaja za njegove čitaoce. Pitam ga šta njemu znače njegovi romani. Jesu li sad deo njegove psihologije, njegovog unutrašnjeg sveta? “Nekako mislim da su se dosta udaljili od mene. Klasična analogija su deca: bila su vam bliska, a onda su otišla svojim putem, ali osećate da ste vezani za njih”. Razmišlja. “Oni jesu moje delo, ali osećam da je ono što sam ja negde drugde”.
(Glif redakcija; izvor: Gardijan; preveo: Matija Jovandić)
Bonus video:
