Banu Muštak i njena prevoditeljka Dipa Basti osvojile su Međunarodnu Bukerovu nagradu za knjigu Svetiljka srca (Heart Lamp), što je ujedno i prvi put da je ovo prestižno priznanje dodeljeno za zbirku priča. Pisac Maks Porter, predsednik žirija - u kom su bili još i pesnik Kaleb Femi, kritičarka Gardijana Sana Gojal, pisac i prevodilac Anton Har i muzičarka Bet Orton (pevačica grupe Portishead) - rekao je da je odluci o dobitnici prethodilo šest sati većanja i “mnogo rasprave”, kao i da nije doneta jednoglasno.
U najužem izboru našli su se i danska spisateljica Solvej Bale sa prvim delom zamišljene septalogije O izračunavanju zapremine I (On the Calculation on Volume, Book One), nekom vrstom književnog pandana Dana mrmota, japanska autorka Hiromi Kavakami sa spekulativnom fikcijom o ljudima pred istrebljenjem Pod okom velike ptice (Under the Eye of the Big Bird), Francuskinja An Ser sa romanom o odnosu pripovedača i njegove prijateljice iz detinjstva koja pati od mentalnog poremećaja pod naslovom Šešir od leopardove kože (A Leopard-Skin Hat), njen sunarodnik Vensan Delakroa sa Brodolomom (Small Boat), zasnovanom na utapanju 27 migranata u Lamanšu zbog šokantne birokratske greške, ispričanim iz ugla operaterke službe spasavanja, kao i roman Savršenstva (Perfection) italijanskog pisca Vinčenca Latronika o “nepodnošljivoj lakoći postojanja” jednog para digitalnih nomada u Berlinu.
Banu Muštak je na uručenju nagrade 20. maja u Londonu rekla da joj ona znači “više od ličnog dostignuća”.
“Ovo je potvrda da mi, i kao kao pojedinci i kao zajednica na globalnom nivou, možemo da napredujemo kada prihvatimo raznolikost, slavimo svoje različitosti i jedni druge uzdižemo. U svetu, koji često pokušava da nas podeli, književnost ostaje jedno od poslednjih svetih mesta gde možemo da proniknemo jedni drugima u svest”, rekla je ona.
Njenih 12 priča, koje je iz zbirki objavljivanih u poslednjih 30 godina izabrala i prevela Dipa Basti, povezuju osnovne niti: govore o pritisku i otporima (patrijarhalnom) sistemu na jugu Indije, a autorka u razgovoru sa piscem Džonom Selfom, koji ovde prenosimo iz Gardijana, priča o svojim delima i okolnostima u kojima živi i stvara.
***
“Ljudi su po svojoj suštinskoj prirodi svuda isti”, kaže Banu Muštak. “To je svrha onoga što pišem. Tema su žene, tema su marginalizovani, tema je davanje glasa onima koji ga nemaju”.
Muštakova, iz regije Karnataka na jugu Indije, kaže da je “bila budna celu noć” dok razgovaramo jutro nakon što je u Londonu osvojila Međunarodnu Bukerovu nagradu za knjigu Svetiljka srca. Nagradu deli sa prevoditeljkom Dipom Basti, koja je takođe tu i - takođe nije spavala.
Ova godina donosi niz presedana za Međunarodnog Bukera: prvi put je nagrada dodeljena za zbirka priča; prvi put ju je dobio neko ko piše na jeziku kanada; a ovo je i prva knjiga Banu Muštak prevedena na engleski. Sa svojih 77 godina, ona je ujedno i najstarija dobitnica.
Međutim, Muštakova, koja je pored toga i advokatica i društvena aktivistkinja, objavljuje priče još od 1981. godine; Svetiljka srca predstavlja izbor iz njenog dela. To su snažne priče o životima muslimanki u Karnataki, prikazuju užasna iskustva - porodično nasilje, smrt dece. U poslednjoj priči je jednoj ženi drago što je rodila sina umesto još jedne ćerke. “Bar nismo stvorili još jednu bespomoćnu zatočenicu života kao što sam ja”.
Da li ove priče odražavaju to u kakvim okolnostima žene u ovoj regiji i dalje žive? “Da”, kaže Muštakova. “Čak i danas. A to počinje još iz same kuće”.
Ali priče nose i šire implikacije. Na primer, svaki roditelj može da saoseća sa ženom iz jedne priče, “Crveni lungi”, dok se trudi da zabavi svoju decu tokom raspusta. “Iako se ove priče dešavaju u određenoj zajednici i u određenom geografskom području, mislim da su ideje i priče sasvim univerzalne”, kaže Dipa Basti, koja je rođena i živi u Madikeriju, na planinskom vencu Zapadni Gati, samo nekih stotinak kilometara od rodnog grada Muštakove.
Kako je to što je Muštakova advokatica i aktivistkinja uticalo na njeno pisanje? “To su polja na kojima sejem seme svojih priča. Kad mi ljudi dođu sa nekim pravnim problemom, žele da podele sva svoja osećanja… i to me posle progoni više nego bilo šta. Narastu u meni i onda ih, jednog dana, pretočim u priču”.
Mogu li priče da menjaju stvari kao što mogu pravni slučajevi? “Naravno, jer ljudi često ne znaju kakva su im prava i ne znaju da tiha patnja nije rešenje. Mogu da se suprotstave. Takve spoznaje pružam kroz svoje priče”.
U priči “Crne kobre” jedna žena saznaje da islam zapravo dopušta ženama da se obrazuju i rade, ali su učenjaci “izokrenuli” svete spise zarad svojih interesa. “Ne moli”, kaže joj se. “Zahtevaj pravdu”.
Usred tame u pričama Banu Muštak ponegde izbije i humor. U “Volji srca” muškarac traži novog muža za svoju obudovelu majku; ali jedan od njenih prosaca, “kicoš” sa “bolešću ženskarenja”, najuren je iz grada zasut izmetom iz septičke jame. Muštakova objašnjava da joj šale omogućavaju da bude iskrena, a da nikoga ne uvredi.
“Takvom stilu pisanja pribegavam jer govorim istinu u oči strukturama moći. A strukture moći su patrijarhat, politika, religija, sve to zajedno. Ako to uradim jako ozbiljnim tonom, izložena sam raznim posledicama. Ovako mu dajem sarkastičan obrt. Svesno pribegavam takvoj strategiji umesto autocenzuri”, kaže. Bastijeva dodaje da je u ovoj priči “potka to da muškarci kontrolišu žene, čak i onda kada to izgleda kao šala”.
Muštakova piše u tradiciji bandaja sahitja (doslovno: “protestna književnost”). To je bio “kratak, ali izuzetno uticajan pokret”, kako to kaže Bastijeva, nastao 1970-ih godina kao izraz pobune protiv književne scene koju su činili “uglavnom muškarci, uglavnom iz viših klasa”. Pokret sa sloganom “ako si pisac, onda si i borac” je “podsticao žene i manjinske pisce da pišu iz sopstvenih registara” i, dodaje Muštakova, “otvorio je vrata svim potlačenim, marginalizovanim i ignorisanim ljudima čiji glas se nije čuo”.
Iako su dela Banu Muštak uvek bila popularna u Indiji - “moja književnost je književnost za narod”, kaže ona - njena otvorenost ponekad je dovodi u neprilike: upravo one “posledice” koje je ranije spomenula. Izrečena joj je, 2000. godine, fetva - islamski pravni dekret - nakon što je izjavila da “islam nikada nije branio ženama da uđu u džamije i tamo se mole”, nego su im to “nezakonito uskraćivali” patrijarsi u određenim džamijama.
I zato su se, priča mi, “neki zvaničnici u džamijama našli uvređenim i izrekli su fetvu protiv mene, uz reči: nisi među muslimanima, ne možeš da se družiš sa muslimanima”. Ukinuli su fetvu “posle tri meseca, ali sam se u tom periodu mnogo napatila zbog nje”, navodi i dodaje: “Ali danas dozvoljavaju ženama da se mole u džamiji”.
Stvari se donekle popravljaju za žene i manjine u Indiji, kaže Muštakova. “Napreduju u visokom obrazovanju. Ali čak i tada postoje problemi zbog patrijarhata. Ako devojka iz jedne zajednice želi da se uda za mladića iz druge zajednice, biće problema”. Bastijeva je saglasna sa njom: “Bolje je nego juče”, zaključuje, “ali nam i dalje predstoji dug, dug put”.
(Glif redakcija; Izvor: Gardijan; Priredio i preveo: Matija Jovandić)
Bonus video:
